NE­MO PROPHETA IN PA­TRIA

Mi­ro­ljub To­do­ro­vić

NE­MO PROPHETA

IN PA­TRIA

U ovom ći­ta­pu na­bo­šće­te na fr­can­gle, du­ple pe­gle, va­tro­va­nja, maks-ma­co­le, ce­pa­nja knji­žev­nih, met­nič­kih i bi­ro­krat­skih šmin­ke­ra, vo­nji­fe­ra, štam­paj­ze­ra i osta­lih dib­di­le­ja.

ŠTEP ZA ŠU­MIN­DE­RE - KO IM ŠTRI­KA CRE­VA

      

 GLJAR­KU ŠA­LI­NU U BU­LJI­NU PA SMO KVIT

Dra­gi pri­ja­te­lju, od­go­va­ram ti ne­po­sred­no kao dru­gar dru­gu, kao što, uosta­lom, i pri­li­či na­ma sig­na­li­sti­ma. Bo­lje je ta­ko, sko­ro oči u oči. Pri­zna­jem, tvo­je me pi­smo ni­je iz­ne­na­di­lo. Znam te i če­kam ne­što slič­no odav­no. Sa­mo mo­žda ne baš ova­ko – pra­vo u ja­ja, ali ti ni­ka­ko da se od­rek­neš svo­jih sta­rih i već opro­ba­nih gvin­to­va, ili s le­đa ili do­le. To ti ni­je baš pa­met­no. Uvek sam ti sa­ve­to­vao da se klo­niš skan­da­la, pa ma­kar kao i do sa­da iz­vla­čio onaj sla­đi kraj. Ne mo­že se od tog bla­ta, ve­ruj mi, pra­vi­ti tvr­da knji­žev­na re­pu­ta­ci­ja. Sa­mo, ni­si me ni­ka­ko slu­šao. Ušla ti vo­da u uši, šta li? Pr­vo ono sa Zup­cem pre ne­ko­li­ko go­di­na. Do­zvo­lio si da lju­di oko­lo pri­ča­ju ka­ko te je Zu­bac do­veo u No­vi Sad, "uču iz Me­le­na­ca", i uveo u re­dak­ci­ju Po­lja, ob­ja­vlji­vao pe­sme svu­da gde mo­že, a ti po­sle ne­kog vre­me­na di­gao puč pro­tiv svog dru­ga­ra i do­bro­či­ni­te­lja, ta­ko re­ći tu­to­ra i men­to­ra, i po­ku­šao da ga naj­u­riš iz re­dak­ci­je. Ne se­ćam se ni da li si u to­me us­peo. To, uosta­lom, vi­še ni­je ni ta­ko va­žno. Ali se­ćam se i tvo­jih sle­de­ćih skan­dal­či­ća i afe­ri­ca. Ume­ra­čio si se po­sle to­ga, pri­ja­lo ti iz­gle­da, pa go­to­vo sva­ke go­di­ne. Pro­sto me strah da če­pr­kam po tvo­joj bli­skoj pro­šlo­sti "ne­po­sred­nog pro­iz­vo­đa­ča knji­žev­nih ob­li­ka", i ne sa­mo knji­žev­nih. Za­pah­ne me za­dah ljut­nje, je­da, ci­ni­zma, uvre­da, bla­će­nja, pod­me­ta­nja, ne­kih sud­skih re­še­nja i još mno­go če­ga, što si mo­žda i sam u svom stra­hu i be­su iz­mi­slio. Pra­va "mo­ral­na pro­sti­tu­ci­ja", ka­ko re­če je­dan po­za­ma­šni­ji bur­žo­a­ski mi­sli­lac.

Stal­no nas uve­ra­vaš ka­ko te mno­gi mr­ze, uva­lju­ju ti raz­ne stva­ri, pro­go­ne, da su čak svi oko te­be ma­he­ri i me­na­dže­ri, ko­ji sti­ču sla­vu i pa­re ko­ri­ste­ći tvo­je ime, dok ti ne­maš le­ba da je­deš. Ti kao naj­že­šći bo­rac za stva­ra­lač­ke slo­bo­de u ovoj ze­mlji, okru­žen si, eto, sve sa­mim pre­pre­de­nja­ci­ma, do­u­šni­ci­ma i po­li­caj­ci­ma, ko­ji je­dva če­ka­ju da te str­pa­ju u aps. Ja sve to znam i stre­pim za te­be. Stre­pim. Ali ne zbog ap­sa. Ne­će to te­be. Sre­di se sta­ri moj, sre­di se. Ka­žeš, u pi­smu, da ni­ka­da ni­si bio sig­na­li­sta. Pa do­bro, ni­si bio. Šta tu ima. Za­što da di­že­mo to­li­ku ga­la­mu oko to­ga. Pla­šim se je­di­no da ćeš ovim pot­pu­no zbu­ni­ti ne­kog na­šeg či­ta­o­ca ka­da te ugle­da u an­to­lo­gi­ji Sig­na­li­stič­ka po­e­zi­ja (1971) i dru­gim zbor­ni­ci­ma i ka­ta­lo­zi­ma sig­na­li­stič­kim. Ta­da se ne­što ni­si bu­nio pro­tiv sig­na­li­zma. Ni usme­no ni pi­sme­no. Ni taj ti ter­min ni­je iz­gle­dao baš ta­ko "be­smi­slen". Na­pro­tiv hi­tro si mi do­sta­vljao svo­je pro­iz­vo­de "is­tra­ži­vač­ko-kri­tič­kog usme­re­nja" i svo­je is­crp­ne bi­o­graf­ske po­dat­ke.

Ka­žeš da sam ko­ri­stio tvo­ju lič­nost "za sti­ca­nje lič­ne umet­nič­ke i dru­štve­ne po­zi­ci­je". Iz­raz "ko­ri­šće­nje mo­je lič­no­sti", ka­ko si ga ti upo­tre­bio, do­sta je dvo­smi­slen, ali ja ga pri­hva­tam i evo ovim pu­tem od­ri­čem se i vra­ćam ti sve plo­do­ve mo­je "bes­kru­pu­lo­zne pri­vat­no-me­na­džer­ske eks­plo­a­ta­ci­je". Ipak, pre­ko ne­če­ga ne mo­gu baš ta­ko la­ko da pre­đem. Vi­deh ti pe­sme u po­sled­njem bro­ju Knji­žev­ne re­či. No­ve pe­sme, ta­ko si ih na­slo­vio. Kao što sam od­mah uočio, a na­dam se ne sa­mo ja, ve­o­ma si pa­žljiv či­ta­lac ne­kih mo­jih knji­ga (Ki­ber­no, 1970, i po­seb­no knji­ge Na­rav­no mle­ko pla­men pče­la, 1972). Ja ov­de ne mo­gu da ka­žem da si ko­ri­stio mo­ju lič­nost, ali ne­ke dru­ge stva­ri – za­i­sta, i to obi­la­to.

Što se ti­če mog "pri­vat­nog pred­u­ze­ća pod ime­nom Sig­na­li­zam", šta se tu mo­že, iz­mi­slio sam ga, pa­ten­ti­rao, pa čak kao što vi­diš us­peo i te­be ne­ko vre­me da u te oblač­ne po­slo­ve uvu­čem. Sa­da si se, sre­ćom, pro­bu­dio i osve­stio. Ti i ne­ko­li­ko po­re­zni­ka-pa­skvi­la­na­ta na tra­gu ste sig­na­li­zmu. "Pred­u­ze­će", me­đu­tim, još ne­će pod ste­čaj.

Na kra­ju, dra­gi moj V. R. Tu­co, da nas do­bro­na­mer­ni či­ta­o­ci ove na­še far­si­ce po­gre­šno ne shva­te, ne­moj da la­ki­raš stva­ri. Ni­sam ja te­be "ne­po­sred­nog pro­iz­vo­đa­ča knji­žev­nih ob­li­ka" uklo­nio sa iz­lo­žbe Sig­na­li­zam. Ne daj bo­že! To bi bi­lo isu­vi­še ma­zno, le­po i uč­ti­vo za nas avan­gar­di­ste i "pra­vo­ver­ne an­ti­tra­di­ci­o­na­li­ste". Uklo­nio. Ta­man po­sla! Po­što sam, ka­ko si sam za­klju­čio, ne­ko vre­me ma­ni­pu­li­sao tvo­jom lič­no­šću, ja sam s to­bom na­pro­sto po­stu­pio ona­ko kao što bi po­stu­pio moj dru­gar Mi­ka Mun­gos iz po­zna­te be­o­grad­ske ka­fe­te­ri­je "Konj", kad pri­me­ti da mu ne­ko u dru­štvu za­u­da­ra: "Gljar­ku ša­li­nu u bu­lji­nu, pa smo kvit."

Sr­dač­no tvoj M. T.

NA­PO­ME­NA:

Ovo pi­smo na­pi­sa­no je kao od­go­vor na pan­dur­sku ši­zbla­zu Vu­ji­ce Re­ši­na Tu­ci­ća Sig­na­li­zam pa­ra­van za pri­vat­no me­na­džer­stvo u Knji­žev­nim no­vi­na­ma od 1. ok­to­bra 1975. go­di­ne. Sti­ca­jem okol­no­sti pi­smo ta­da ni­je štam­pa­no pa autor sa­da is­pra­vlja pro­pust ko­ji ni­je sa­mo nje­gov.

NE­ZNA­NJE UDRU­ŽE­NO S MA­LI­CI­O­ZNO­ŠĆU, ILI: KA­KO PO BR. ČE­CU MAIL-ART PO­STA­JE JAIL-ART

Na "kri­ti­ku" Bran­ka Če­ge­ca u Oku broj 235 ne bih se ni osvr­tao da ni­je bi­lo onog ma­li­ci­o­znog uvo­da po­so­lje­nog oma­lo­va­ža­va­njem i sar­ka­zmom. Ova­ko, ose­ćam se du­žnim da či­ta­o­ci­ma "Oka" po­ka­žem s ko­li­ko osnov­ne neo­ba­ve­šte­no­sti o mail-ar­tu, tom no­vom umet­nič­kom ob­li­ku (no­voj umet­nič­koj prak­si), Br. Čec pi­še, či­ne­ći isto­vre­me­no niz ga­fo­va ko­ji ga na kra­ju do­vo­de u sme­šnu si­tu­a­ci­ju po­lu­o­ba­ve­šte­nog čo­ve­ka s kraj­nje na­iv­nim i upro­šće­nim pred­sta­va­ma o pro­ble­mu o ko­me po­ku­ša­va da go­vo­ri s ne­ka­kve, valj­da sa­mo po nje­mu, "te­o­rij­ske ra­zi­ne" i to­bo­že ra­di­kal­nih po­zi­ci­ja. S mail-ar­tom je Če­gec ipak imao pri­li­ke da se upo­zna (i sa te­o­ri­jom i sa ra­do­vi­ma auto­ra) u jed­nom od pro­šlo­go­di­šnjih bro­je­va be­o­grad­skog ča­so­pi­sa De­lo. On je to ve­ro­vat­no i uči­nio, ali na ža­lost ve­o­ma po­vr­šno, upu­stiv­ši se, po sve­mu su­de­ći, od­mah na­kon to­ga u pro­iz­vod­nju, a evo sa­da i u kri­ti­ku "ne­do­stat­no ra­di­kal­nih mail-art pro­iz­vo­đa­ča".

Osnov­na za­blu­da i zam­ka u ko­ju upa­da la­ik i ne­do­volj­no upu­ćen či­ta­lac (gle­da­lac) uče­snik mail-art ak­ci­ja, po­tro­šač pa če­sto i pro­iz­vo­đač nje­nih pro­du­ka­ta, je­ste da od­mah čvr­sto ve­zu­je či­ta­vu ovu umet­nost za in­sti­tu­ci­ju po­šte i nje­ne pro­pu­sne ne/mo­guć­no­sti, za­bo­ra­vlja­ju­ći pri tom jed­nu oštro­um­nu opa­sku umet­ni­ka i te­o­re­ti­ča­ra Uli­se­sa Car­ri­o­na da „mail-ar­ta ima ve­o­ma ma­lo ve­ze s po­štom, a vr­lo mno­go s umet­no­šću“. Na­gla­ša­vam ovo umet­no­šću, jer že­lim da uka­žem i na dru­ge ga­fo­ve ko­je Če­gec či­ni, opet iz ne­zna­nja, po­seb­no ka­da tvr­di da "za raz­li­ku od tra­di­ci­o­nal­ne (stan­dar­di­zi­ra­ne) knji­žev­ne (umjet­nič­ke) pro­iz­vod­nje, ko­ja eg­zi­sti­ra na re­la­ci­ji umjet­nik: mno­štvo pri­ma­te­lja, mail-art pro­iz­vod­nja kon­kre­ti­zi­ra ap­strakt­nu ka­te­go­ri­ju mno­go­čla­ne re­cep­cij­ske svi­je­sti na od­re­đen od­nos jed­no­ga, kon­kret­nog po­ši­lja­te­lja po­ru­ke i jed­no­ga, isto ta­ko kon­kret­nog pri­ma­te­lja te po­ru­ke, za­da­na iz­rav­nim ozna­ča­va­njem kon­kret­na ime­na, pre­zi­me­na i adre­se". Ova­kvo bu­kval­no shva­ta­nje mail-ar­ta i svo­đe­nje ove umet­no­sti na do­pi­si­va­nje, ko­re­spon­den­ci­ju ko­ja ob­u­hva­ta sa­mo jed­nog po­ši­lja­o­ca i jed­nog pri­ma­o­ca, po­ka­zu­je do ko­je me­re Br. Čec ni­je mo­gao da shva­ti osnov­ne in­ten­ci­je no­ve umet­nič­ke prak­se, otvo­re­nu, is­pre­ple­ta­nu i fluk­tu­i­ra­ju­ću ko­mu­ni­ka­ti­bil­nost či­ja če­sto sa­mo po­la­zna tač­ka mo­že da bu­de od­nos iz­me­đu dve sve­sti, dve je­din­ke s pod­jed­na­kom ulo­gom po­ši­lja­o­ca i pri­ma­o­ca, zna­či u jed­nom feed-back si­ste­mu, ko­ji upra­vo svoj "pra­vi ob­lik mail-art eg­zi­sten­ci­je" sti­če de­in­ti­mi­za­ci­jom, iz­la­že­njem iz tam­ni­ce jed­nog je­di­nog i jed­no­smer­nog ka­na­la u svet, pro­ši­ru­ju­ći krug re­ci­pi­je­na­ta svim ras­po­lo­ži­vim sred­stvi­ma a po­seb­no iz­lo­žba­ma, ča­so­pi­si­ma, ka­ta­lo­zi­ma, knji­ga­ma, itd. Če­gec bi hteo, iz­gle­da, da mail-art utam­ni­či u sfe­ru kraj­nje pri­vat­nog i in­tim­nog, za­tvo­re­nog, da od mail-ar­ta na­či­ni jail-art. Ova ide­ja je bez sum­nje "ori­gi­nal­na", pa za­to pre­po­ru­ču­jem Br. Če­cu da jail-art pa­ten­ti­ra, te­o­ret­ski ga fun­di­ra i op­skr­bi pro­iz­vo­di­ma svo­je pri­vat­ne ko­re­spon­den­ci­je, pi­smi­ma i raz­gled­ni­ca­ma: ma­mi i ta­ti, de­voj­ci (kod ove po­sled­nje do­šlo bi u ob­zir i ša­pu­ta­nje na uho, ma­da se u tom ak­tu, ko­li­ko mi je po­zna­to, ne "ra­bi po­sred­nič­ka na­rav po­štan­ske slu­žbe", sem ako ga Br. Čec, do­sled­no svom bu­kval­nom shva­ta­nju mail-ar­ta, ne bi oba­vljao is­klju­či­vo te­le­fo­nom), sti­pen­di­to­ru, glav­nim ured­ni­ci­ma ča­so­pi­sa u ko­ji­ma ob­ja­vlju­je, se­kre­ta­ri­ma re­dak­ci­ja zbog ne­pla­će­nih ho­no­ra­ra, na taj na­čin nje­gov jail-art do­bi­će "ne­dvoj­ben eg­zi­sten­ci­jal­ni ob­lik". Do­tle, umet­ni­ci iz ce­log sve­ta štam­pa­će svo­je post­cards čak u vi­še hi­lja­da pri­me­ra­ka, svo­je mar­ke, iz­ra­đi­va­če knji­ge: ''bo­ok as art­work'' (G. Ce­lant), ili "bo­ok­works" (J. A. Hof­fberg) ili, mo­žda još po­zna­ti­je "ar­tist's bo­oks", svo­je štam­bi­lje (Rub­ber Stamp Art) s po­ru­ka­ma ko­je ne­će bi­ti svo­ji­na sa­mo jed­nog "kon­kret­nog pri­ma­te­lja te po­ru­ke za­da­ne iz­rav­nim ozna­ča­va­njem kon­kret­na ime­na, pre­zi­me­na i adre­se" (sic!), jer će bi­ti iz­la­ga­ne na bez­broj­nim iz­lo­žba­ma, štam­pa­ne u ka­ta­lo­zi­ma, zbor­ni­ci­ma, pre­gle­di­ma, čak i ča­so­pi­si­ma i li­sto­vi­ma spe­ci­ja­li­zo­va­nim za mail-art (Ep­he­me­ra, Rub­ber, Com­mon­press, i od­sko­ra me­seč­nik iz Bel­gi­je Li­bel­lus).

Br. Če­cu, ko­ji se ta­ko non­ša­lant­no brč­ka u bla­tu sop­stve­nog ne­zna­nja i neo­ba­ve­šte­no­sti, ne pre­o­sta­je ni­šta dru­go ne­go, ili da na­sta­vi sa svo­jim jail-ar­tom, ili da svo­ju ma­li­ci­o­znu in­ven­ci­ju is­ko­ri­sti pri­klju­ču­ju­ći se ve­li­koj po­ro­di­ci po­štan­skih umet­ni­ka, pret­hod­no sa­vla­dav­ši ne­ke bit­ne stva­ri, pri če­mu će mu i zbor­nik ko­ji sam pri­re­dio u De­lu i Sig­nal Art oti­snut u 77 pri­me­ra­ka po­slu­ži­ti, ka­ko on sam re­če, kao do­bar "mail-art bu­kvar".

                             (Ob­ja­vlje­no u Oku 16. IV 1981)

MA­LI ZE­LE­NI ČE­GEC

"DRA­MA ok­si­DI­RA u mu­lju ras­po­JA­SA­LE ni­šTI­CE"

Si­stem Bran­ka Če­ge­ca, na­čin nje­go­vog raz­mi­šlja­nja, pi­sa­nja i ob­ra­ču­na­va­nja sa sa­mim so­bom, pri­ja­te­lji­ma, pe­snič­kim uzo­ri­ma i svim onim što ga mu­či i le­ži mu na sa­ve­sti, (ako ga uop­šte mu­či), otvo­rio mi se od­mah na­kon či­ta­nja još ne­kih nje­go­vih re­cen­zi­ja kao i zbir­ke sti­ho­va. Taj si­stem je ve­o­ma jed­no­sta­van, po­znat još od pam­ti­ve­ka. Če­gec se oči­gled­no ni­je tru­dio ni­šta no­vo tu da iz­mi­sli, ve­ru­ju­ći bez­gra­nič­no u nje­go­vu efi­ka­snost, sma­tra­ju­ći ga naj­bo­ljim na­či­nom svog kri­tič­kog i pe­snič­kog tvo­ra­štva.

Pi­šu­ći o zbir­ci jed­nog pe­sni­ka svo­je ge­ne­ra­ci­je, pe­sni­ka či­je is­tra­ži­vač­ke pro­do­re vi­še ne­go oči­gled­no sle­di, Če­gec će s do­zom za­vid­ne zlo­be za­be­le­ži­ti da se ra­di o jed­nom "od naj­pro­duk­tiv­ni­jih hr­vat­skih pje­sni­ka dru­ge po­lo­vi­ne po­sljed­nje­ga de­se­tlje­ća… no za raz­li­ku od ne­kih po­e­tič­ki 'pro­či­šće­ni­jih' ko­le­ga, (nje­mu) kao da če­sto ne­do­sta­je ono što on sam naj­če­šće i vr­lo žu­stro za­go­va­ra: spo­sob­no­sti kri­tič­kog od­ba­ci­va­nja ele­me­na­ta ko­ji ne­ma­ju ni­ka­kvo spe­ci­jal­no oprav­da­nje s je­zič­ko-zna­čenj­sko­ga aspek­ta, osta­ju­ći go­lim, na­go­mi­la­nim ma­te­ri­ja­lom…" Od­mah po­tom ovaj "ra­di­ka­lac" će us­tvr­di­ti da za sve na­vod­ne "pro­pu­ste" ko­je je pri­šio pe­sni­ku "od­go­vor, vje­ro­jat­no, ču­či ne­gdje iz­me­đu pret­po­stav­ki o ne­do­stat­noj svje­sno­sti is­ku­stve­no obo­ga­ću­ju­ćih i ini­ci­jal­nih avan­gard­nih (mo­der­ni­stič­kih) usmje­re­nja…''

Za­pa­ža­te li ovo "o ne­do­stat­noj svje­sno­sti", ni­ste li već to ne­gde ču­li, ose­ti­li taj isti pod­mu­kli uda­rac u sto­mak "ne­do­stat­no ra­di­kal­nih mail-art pro­iz­vo­đa­ča" ko­ji za­ne­ma­ru­ju "je­di­ni pra­vi ob­lik mail art eg­zi­sten­ci­je, 'tra­di­ci­o­na­li­zi­ra­ju­ći' ovu auten­tič­nu umjet­nič­ku dje­lat­nost, ap­so­lut­no ne­pri­la­go­dlji­vu tra­di­ci­o­nal­nu eg­zi­sten­cij­skom ob­li­ku knji­žev­nih pro­iz­vo­da". Na sli­čan na­čin će Br. Čec svom pe­snič­kom uzo­ru pod­met­nu­ti "tra­di­ci­o­na­li­stič­ki pje­snič­ki ćo­rak pro­tu­ra­nja od­re­đe­nih, im­pli­ci­te na­go­vi­je­šte­nih ide­ja .. ." (Sve pod­vu­kao M.T.).

Pre­li­sta­va­ju­ći Če­ge­co­vu knji­gu Eros – Euro­pa – Ara­fat na­i­đem na sle­de­će "sti­ho­ve":: "Mic­he­le otva­ra usta, is­ku­stva ove po­e­zi­je po­sve­ma su po­ru­ši­la po­et­ski SU­STAV ko­ji je tra­di­ci­ja ko­di­fi­ci­ra­la." Da li je to iz­ne­na­đe­nje? ! Kao što će­mo vi­de­ti i ni­je. Da li da ga osta­vim BEZ KO­MEN­TA­RA? Ipak, za sva­ki slu­čaj, mo­žda je mo­mak na­gluv, da mu ugu­ram u uho nje­go­ve sop­stve­ne re­ci: "Ovo pre­pi­si­va­nje, za­pra­vo, ne bje avan­gard­no." Sa­da po­sle ova­kvih pri­me­ra, mo­gu nam bi­ti ne­što ja­sni­ji po­ri­vi i ci­lje­vi ko­ji sto­je iza "he­ro­strat­skog sin­dro­ma" Br. Če­ca, simp­to­ma­tič­nog ina­če za sve epi­go­ne i ne­in­ven­tiv­ne pe­snič­ke pro­duk­tiv­ce ko­jim oni že­le da što pre za­tr­pa­ju sve tra­go­ve, sve pu­te­ve i pu­telj­ke sop­stve­ne ne­iz­vor­no­sti.

Sli­čan in­ci­dent, či­ji po­vod do­du­še ipak ni­je bio ta­ko be­za­zlen kao na­pred na­ve­de­ni, već sam do­ži­veo. Pre de­vet go­di­na, po­vo­dom knji­ge "Po­klon-pa­ket", sa isto­vet­nom ma­li­ci­o­zno­šću na­pao me je ta­da, a i sa­da, po­zna­ti be­o­grad­ski tra­di­ci­o­na­li­stič­ki pe­snik, mi­lje­nik kri­ti­ča­ra, iz­da­va­ča, ra­zno­ra­znih ži­ri­ja i an­to­lo­gi­ča­ra. U svom "sme­lom" na­pa­du, u li­stu "Bor­ba", oti­šao je to­li­ko da­le­ko da ga čak ni­je ni pot­pi­sao. Ne­što vi­še od go­di­nu da­na na­kon na­pa­da ovaj "pe­snik" i "kri­ti­čar" ob­ja­vi­će zbir­ku u ko­joj do­slov­no pre­u­zi­ma stva­ra­lač­ki me­tod ko­ji je ra­ni­je po­plju­vao u Po­klon-pa­ke­tu. Tu smo, da­kle, dra­gi Če­gec, "zlo­sret­no… de­ri­šte", "do­i­sta DRA­MA ok­si-DI­RA u mu­lju ras­po­JA­SA­LE ni­šTI­CE."

"Usko-ro oče­kuj­te či­re­ve na (g)uzi­ci Mo­na Li­se"

Tek to­li­ko o pe­snič­koj i kri­ti­čar­skoj br­če­cov­šti­ni, sa­da da vi­di­mo ka­ko sto­je stva­ri s nje­go­vim brč br­lja­njem u mail-art-u.

Po Če­ge­cu, za ko­ga po­sle dru­gog mu "ar­gu­men­to­va­nog" tek­sta, mo­gu mir­ne sa­ve­sti da ka­žem da je pao pra­vo s Mar­sa u ju­go­slo­ven­sku neo­a­van­gar­du, ili "no­vu umet­nič­ku prak­su", ka­ko re­če da smo se slo­ži­li, "te­melj­ne umjet­nič­ke prin­ci­pe" na ko­ji­ma se za­sni­va mail-art mo­ra­mo tra­ži­ti u po­šti kao or­ga­ni­zo­va­nom i ofi­ci­jel­nom si­ste­mu pre­no­še­nja po­ru­ka. Tu, po nje­mu, tre­ba do­da­ti još i ne­ke "osnov­ne ele­men­te" kao što su: ime, pre­zi­me i adre­sa i ova umet­nost do­bi­ja svoj "ne­dvoj­ben eg­zi­sten­cij­ski ob­lik". Već sam, u pret­hod­nom tek­stu, po­ka­zao gde za­vr­ša­va ta­kvo usko, u stva­ri kraj­nje na­iv­no shva­ta­nje mail-ar­ta.

Ovaj, ne bih mo­gao re­ći "so­čan/mo­ćan", čak ni "gla­sak a(van)gar­de" či­ji "or­gan" ipak ni­je "or­ga­non", ka­ko to on umi­šlje­no sa­nja pod to­plim i znoj­nim jor­ga­nom svo­je be­za­zle­ne pre/po­ten­ci­je i svog bla­že­nog ne­zna­nja, ne mo­že ni­ka­ko da "sli­je­di za­da­ne prin­ci­pe su­če­lja­va­nja". Za­što? Sva­ka­ko ne za­to što je ko­nač­no uvi­deo da je nje­go­vo bez­gla­vo za­le­ta­nje; u zid jail-ar­ta pro­sto na­pro­sto be­smi­sle­no i sme­šno. Pre mi se či­ni da Če­gec ni­je ni iz na­šeg spo­ra, ni­ti je či­ta­ju­ći iz­bor iz De­la išta shva­tio. Da sam u pra­vu kad to tvr­dim uve­ra­va­ju me ci­ta­ti ko­je on na­vo­di u pri­log svo­je te­ze "da je ti­ska­nje mail-art pu­bli­ka­ci­ja ap­surd­no i ne­po­treb­no i da raz­di­re bit mail-ar­ta". Na ovo se na­do­ve­zu­je od­lo­mak iz tek­sta G. De­i­sle­ra: "Po­ja­va 'po­štan­ske umet­no­sti' se po­kla­pa s kri­tič­nim mo­men­tom svet­ske pri­vre­de ko­ja se na­la­zi u de­pre­siv­nom sta­nju: ka­da je sve te­že iz­da­va­ti ča­so­pi­se, fi­nan­si­ra­ti knji­gu: a ma­nje-vi­še je ne­mo­gu­će sre­sti iz­da­va­ča za ne­ki ne­ra­zu­man pro­jekt eks­pe­ri­men­tal­ne po­e­zi­je. Ova eko­nom­ska či­nje­ni­ca mno­ge umet­ni­ke pri­mo­ra­va da sma­nje svoj uobi­ča­je­ni pro­stor i da na taj na­čin po­tra­že 'svo­ju pu­bli­ku' bez mno­go po­sred­ni­ka." Šta je, za­pra­vo, že­leo Če­gec po­ve­zu­ju­ći svo­ju neo­dr­ži­vu tvrd­nju sa ovim od­lom­kom osta­je po­sve ne­ja­sno. Zar je mo­gu­će da sa­da su­šti­nu (bit) mail-ar­ta vi­di u ne­kim eko­nom­skim či­nje­ni­ca­ma, da za­bra­nju­je ti­ska­nje mail-art knji­ga, ar­tist's bo­oks,. bo­ok as art­work, zbog pri­vred­nih te­ško­ća? Uz­gred, po­štan­ska umet­nost se po­ja­vi­la pre dva­de­set go­di­na, pr­ve ve­li­ke iz­lo­žbe or­ga­ni­zo­va­ne su, a ka­ta­lo­zi štam­pa­ni pre de­se­tak i vi­še go­di­na, da­kle ka­da svet­ska pri­vre­da ni­je bi­la "u de­pre­siv­nom sta­nju" – na­pro­tiv. Pi­ta­nje ko­je Če­gec po­sta­vlja oko funk­ci­je umet­nič­kog de­la, ori­gi­na­la, ko­pi­je, Mi­ke­lan­đe­la, itd., for­mu­li­šu­ći ga kao "te­melj­no pro­blem­sko pi­ta­nje" sa­mo još jed­nom po­tvr­đu­je već iz­re­če­ni sud o nje­go­vom pot­pu­nom ne­po­zna­va­nju avan­gard­nih kre­ta­nja u umet­no­sti i li­te­ra­tu­ri po­sled­njih de­ce­ni­ja (Flu­xus, Ar­te po­ve­ra, kon­cep­tu­al­na umet­nost, body-art, kon­kret­na i vi­zu­el­na po­e­zi­ja, mail-art, per­for­mans), kao ni onih pre še­zde­set i vi­še go­di­na (Da­da, su­pre­ma­ti­zam). Da je iole upo­znat s ma­ni­fest­nim sta­vo­vi­ma ovih po­kre­ta, stru­ja, pra­va­ca, kao i sa ka­sni­jim nji­ho­vim kri­tič­kim osve­tlje­nji­ma od stra­ne te­o­re­ti­ča­ra i este­ti­ča­ra, ta­kvo pi­ta­nje mu ne bi ni pa­lo na pa­met, bar ne bi po­te­zao Mi­ke­lan­đe­la po­sle br­ka­te Di­ša­no­ve Mo­na Li­ze, ili čak sop­stve­ne za ko­ju oče­ku­je da će do­bi­ti "či­re­ve na gu­zi­ci".

U osno­vi svih po­me­nu­tih po­kre­ta še­zde­se­tih i se­dam­de­se­tih go­di­na ovog ve­ka je te­žnja za što ši­rom ko­mu­ni­ka­ci­jom. Ne­ma vi­še za­tvo­re­nih i ide­a­li­zo­va­nih mu­zej­skih ori­gi­na­la ko­ji "pri­pa­da­ju eli­ti­stič­koj ma­nji­ni sub-kul­tu­re". Re­ne Ber­ger u knji­zi Art et Com­mu­ni­ca­tion, Pa­ris 1972, pod­se­ća na Ma­ra­u­xo­vu iz­ja­vu: "Pla­stič­na umet­nost je iz­mi­sli­la svo­je oti­ske" ana­li­zi­ra pri­ro­du "no­vih sta­ni­ca ko­je emi­tu­ju umet­nič­ki iz­raz."

Her­ve Fischer u uvod­nom ese­ju Dif­fu­si­ons de mas­se et Com­mu­ni­ca­ti­ons mar­gi­na­les  svo­je knji­ge Art et Com­mu­ni­ca­tion mar­gi­na­le, Bal­land, Pa­ris 1974, tvr­di da: "Ide­ja o je­din­stve­nom umet­nič­kom de­lu gu­bi zna­čaj sa po­ja­vom po­tre­be za ko­mu­ni­ka­ci­jom i ras­pro­sti­ra­njem is­tra­ži­vač­kog ra­da, sli­ka i ide­ja. Ne­ke pik­tu­ral­ne prak­se čak od­ba­cu­ju je­din­stve­no ori­gi­nal­no umet­nič­ko de­lo i na­su­prot to­me ostva­ru­ju se kroz neo­gra­ni­če­nu ko­mu­ni­ka­ci­ju. Ovo je slu­čaj sa gu­me­nim pe­ča­ti­ma." Ra­di se o Rub­ber Stamp Art jed­noj pod­vr­sti mail-ar­ta. Či­nje­ni­ca je, me­đu­tim, da je u mail-art-u od svih po­me­nu­tih pra­va­ca naj­i­zra­že­ni­ja po­tre­ba za što ši­rom ko­mu­ni­ka­ci­jom pu­tem umno­ža­ka, re­pro­duk­ci­ja, ko­pi­ja, pa je za­to ov­de pot­pu­no de­pla­si­ra­no po­sta­vlja­ti pi­ta­nje ori­gi­na­la i nje­go­ve funk­ci­je.

Na kra­ju na­ve­šću i mi­šlje­nje Abra­ha­ma Mo­le­sa, ko­ji u ese­ju L' est­he­ti­que ex­pe­ri­men­ta­le dans la no­u­vel­le So­ci­e­te de con­som­ma­tion do­slov­ce ka­že: "Bit umet­nič­kog de­la na­la­zi se od­sa­da u ko­pi­ji a ne vi­še u ori­gi­nal­nom de­lu."

Le­o­nar­do mo­že mir­no da po­či­va, nje­go­va Mo­na Li­za u ver­zi­ji ovog, ka­ko sam se­be na­zva, "ze­le­na i ne­do­ra­slog po­le­tar­ca" ipak ne­će do­bi­ti "či­re­ve na gu­zi­ci". Raz­log za to je ve­o­ma jed­no­sta­van; ona, ma ko­li­ko se tru­di­la da iz­gle­da što ne­kon­ven­ci­o­nal­ni­je, još uvek se­di u jed­noj ba­rok­noj, tra­di­ci­o­na­li­stič­koj fo­te­lji štri­ka­ju­ći sa­moj se­bi to­ple ča­ra­pe i me­ke, ugod­ne pod­me­ta­če. Njen svet, "otu­pje­la osje­ti­la" i nje­no zna­nje ne pre­la­ze gra­ni­ce me­sta gde se usto­li­či­la. Po­vre­me­no, ono­li­ko ko­li­ko joj to do­pu­šta ane­mič­nost, ona zna­ti­želj­no za­vi­ri pre­ko ogra­da tu­đih is­tra­ži­vač­kih na­po­ra, uzme po­ne­što, ma­lo iz­me­ša pa poč­ne da le­pi, po­vr­šno, bez ika­kvog du­bljeg po­ri­va i stva­ra­lač­ke ener­gi­je, po svo­me mlo­ha­vom te­lu la­žne avan­gard­ne či­re­ve.

(Ob­ja­vlje­no u Oku 28 V 1981)

VLA­DAN RA­DO­VA­NO­VIĆ UVEK NA PO­ČET­KU
ili: "Oti­sak pr­sta ko­ji uz sa­dej­stvo sa na­slo­vom po­sta­je znak iden­ti­te­ta"

Ovih pro­leć­nih da­na (to­kom apri­la) u Mu­ze­ju sa­vre­me­ne umet­no­sti u Be­o­gra­du od­i­gra­va­la se jed­na sme­šna, i po­ma­lo tu­žna, ko­me­di­ja pod na­zi­vom Ver­bo-vo­ko-vi­zu­el­no u Ju­go­sla­vi­ji 1950—1980. Njen glav­ni ak­ter, od­no­sno ka­ko je sam se­be, ovom pri­li­kom, na­zvao "autor", bio je Vla­dan Ra­do­va­no­vić. Iz­lo­žba ne bi za­vre­đi­va­la ne­ku ve­ću pa­žnju, i po­red ogrom­nog sa­mo­re­kla­mer­skog na­po­ra "auto­ra" i nje­go­vih pri­ja­te­lja slu­žbe­ni­ka Mu­ze­ja, od ko­jih se ne­ki po­ja­vlju­ju i kao iz­la­ga­či, da u nje­nom ka­ta­lo­gu ne sto­ji da će po­red Be­o­gra­da bi­ti pri­ka­za­na još u Sa­ra­je­vu (Umjet­nič­ka ga­le­ri­ja BIH, maj 1982), Sko­plju (Mu­zej na so­vre­me­na­ta umet­nost, jun 1982) i Ma­ri­bo­ru (Raz­stav­ni sa­lon Ro­tovž, jul 1982). Ta­ko će ovu umet­nič­ku far­su, ko­ja vr­vi od naj­gru­bljih fal­si­fi­ka­ta i pri­vat­nih aran­žma­na u sti­lu "ti me­ni ja te­bi", po­sred­stvom nje­nih ve­štih or­ga­ni­za­to­ra; a po svoj pri­li­ci i pod pla­štom me­đu­re­pu­blič­ke sa­rad­nje, vi­de­ti ve­ći deo na­še ze­mlje.

U pra­te­ćem, re­klam­nom i in­for­ma­tiv­nom ma­te­ri­ja­lu, či­ji je sa­sta­vljač naj­ve­ro­vat­ni­je, Ra­do­va­no­vić, a ko­ji je na dan otva­ra­nja i ka­sni­je obi­la­to ci­ti­ran pre­ko go­to­vo svih me­di­ja: štam­pe, ra­di­ja i te­le­vi­zi­je, ka­že se da iz­lo­žba "pred­sta­vlja po­ku­šaj isto­rij­skog i te­o­rij­skog od­re­đe­nja ver­bo-vo­ko-vi­zu­el­nog kod nas". Pre­ma "auto­ru", pod ovim ter­mi­nom se pod­ra­zu­me­va "ten­den­ci­ja po­et­skog po­re­kla ko­ja je da­nas po­sta­la re­la­tiv­no sa­mo­stal­na vi­še­me­dij­ska umet­nost. Njen vi­še­me­dij­ski ka­rak­ter ob­u­hva­ta od­no­se ver­bal­nog, vi­zu­el­nog, zvuč­nog, ki­ne­tič­kog i tak­til­nog. (...) Vre­me i pro­stor ni­su sa­mo ka­te­go­ri­je u ko­ji­ma de­lo po­sto­ji već mo­gu bi­ti i nje­go­va te­ma. Po­red ovih, u iz­lo­žbe­nim ra­do­vi­ma po­ja­vlju­ju se te­me iz obla­sti su­bjek­tiv­nih do­ži­vlja­ja, me­ta­fi­zi­ke, ma­gi­je, na­u­ke, po­li­ti­ke, pa i umet­no­sti."

Di­le­me ne­ma, am­bi­ci­je "auto­ra" iz­lo­žbe su zbi­lja bi­le ve­li­ke ka­da se po­tru­dio da u svoj "ver­bo-vo­ko-vi­zu­el­ni" tor ute­ra ra­do­ve sa "te­ma­ma" iz ta­ko broj­nih obla­sti, "pa i umet­no­sti".

Ov­de ne že­lim da ula­zim u raz­ma­tra­nje ne/pri­me­re­no­sti ter­mi­na "ver­bo-vo­ko-vi­zu­el­no", ko­ji je Ra­do­va­no­vić pre­u­zeo od pe­sni­ka bra­zil­ske gru­pe ''No­i­gan­dres'' po­ku­ša­va­ju­ći nji­me uza­lud­no da po­kri­je ra­zno­rod­ne ob­li­ke pe­snič­kih is­tra­ži­va­nja ko­ja su se ja­vi­la po­sled­njih ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja. Taj iz­raz je od stra­ne este­ti­ča­ra i te­o­re­ti­ča­ra kon­kret­ne i vi­zu­el­ne po­e­zi­je, (u smi­slu u ko­me ga "autor" upo­tre­blja­va), odav­no na­pu­šten, ta­ko da je sva­ko nje­go­vo oži­vlja­va­nje bes­pred­met­no, po­go­to­vu što "on ne ozna­ča­va ni pro­sto zbi­ra­nje sve­ga što je na­sta­lo ona­ko ka­ko je na­sta­lo", a naj­ma­nje u se­bi sa­dr­ži "pred­lo­ge pro­me­ne".

Po­vod za ovaj, i ova­kav, kri­tič­ki osvrt su, pre sve­ga, na­čin na ko­ji Ra­do­va­no­vić po­ku­ša­va da pre­kro­ji i fal­si­fi­ku­je kre­ta­nja u po­sle­rat­noj ju­go­slo­ven­skoj avan­gar­di, za­po­sta­vlja­ju­ći, pa čak i "bri­šu­ći" ne­ke zna­čaj­ne ino­va­to­re, uz isto­vre­me­nu "afir­ma­ci­ju" i mi­sti­fi­ko­va­nje ulo­ge mi­nor­nih i po nje­ga "ne­ško­dlji­vih" po­je­di­na­ca. U ve­zi s tim, bio je oči­gle­dan kraj­nje pri­va­tan ka­rak­ter ko­ji je iz­lo­žba u Mu­ze­ju sa­vre­me­ne umet­no­sti, na­me­nje­na na­šoj naj­ši­roj jav­no­sti, po­pri­mi­la.

Ta­ko se u pred­go­vo­ru ka­ta­lo­ga ci­ti­ra "ver­bo-vo­ko-vi­zu­el­na" "umet­ni­ca" i "te­o­re­ti­čar­ka" Bi­lja­na To­mić. Po­seb­no se ras­pra­vlja o nje­noj sla­ba­šnoj, kom­pi­la­tor­skoj "po­e­ti­ci" na­re­če­noj "typo­e­zi­ja", uz či­nje­ni­cu, ko­ju i "autor" iz­lo­žbe ve­o­ma do­bro zna, da ova "pe­sni­ki­nja" ni­je na­pra­vi­la vi­še od 4 do 5 vi­zu­el­nih pe­sa­ma, dok nje­na "typo­te­o­ri­ja" mo­že sta­ti na ma­nje od po­la ku­ca­ne stra­ni­ce. Isto­vre­me­no, pot­pu­no je ig­no­ri­san slo­ve­nač­ki avan­gard­ni pe­snik i kri­ti­čar De­nis Po­niž, da­nas u Ju­go­sla­vi­ji da­le­ko naj­zna­čaj­ni­ji te­o­re­ti­čar i prak­ti­čar kon­kret­ne i vi­zu­el­ne po­e­zi­je. O to­me, sva­ka­ko, po­red ni­za ese­ja ob­ja­vlje­nih u slo­ve­nač­kim i knji­žev­nim pu­bli­ka­ci­ja­ma srp­sko­hr­vat­skog je­zič­kog pod­ruč­ja, sve­do­či i in­ter­na­ci­o­nal­na An­to­lo­gi­ja kon­kret­ne in vi­zu­al­ne po­e­zi­je, ko­ju je Po­niž sa­či­nio i ob­ja­vio u Lju­blja­ni 1978. go­di­ne. Ta an­to­lo­gi­ja pred­sta­vlja jed­nu od naj­in­struk­tiv­ni­jih, ako ne i naj­bo­ljih (u kri­tič­ko-na­uč­nom smi­slu) pre­gle­da kon­kret­ne i vi­zu­el­ne po­e­zi­je, ko­ji su se do sa­da po­ja­vi­li u sve­tu.

Po­ni­ža ne­ma na iz­lo­žbi Vla­da­na Ra­do­va­no­vi­ća. On ga i ne po­mi­nje u svo­jim sme­šnim i smu­še­nim "re­sin­te­za­ma" i "se­ma ana­li­za­ma". Nje­mu, jed­no­stav­no, sme­ta je­dan umet­nik i este­ti­čar ta­kvog ka­li­bra i on ga po­te­zom ru­ke "ukla­nja". U če­mu mu sme­ta? Pre sve­ga u Ra­do­va­no­vi­će­vom klov­nov­skom, mo­ha­me­da­li­jev­skom ho­du ka pi­je­de­sta­lu "pr­va­ka ju­go-avan­gar­de". Pred­nost Bi­lja­ne To­mić, u ovom slu­ča­ju, je oči­gled­na, ali po­red te ona ima i pred­no­sti dru­ge vr­ste. To­mić­ka je, na­i­me, ku­stos Ga­le­ri­je Stu­dent­skog kul­tur­nog cen­tra u Be­o­gra­du, gde je Ra­do­va­no­vić u vi­še na­vra­ta po­ka­zi­vao svo­ja "autor­ska ume­ća". Ne sme­mo pre­vi­de­ti ni či­nje­ni­cu da je su­prug Bi­lja­ne To­mić ku­stos Mu­ze­ja sa­vre­me­ne umet­no­sti, a ujed­no, pre­ma ka­ta­lo­gu, i je­dan od ,.ko­or­di­na­to­ra" i "po­sta­vlja­ča" iz­lo­žbe Ver­bo-vo­ko-vi­zu­el­no. Još je simp­to­ma­tič­ni­ji slu­čaj Ko­ste Bog­da­no­vi­ća ta­ko­đe ku­sto­sa Mu­ze­ja sa­vre­me­ne umet­no­sti i čla­na Sa­ve­ta ko­ji je iz­lo­žbu odo­brio. Bog­da­no­vić se po­ja­vlju­je i kao "di­zaj­ner ka­ta­lo­ga" iz­lo­žbe, "ko­or­di­na­tor" i kao je­dan, bar po pi­sa­nju Vla­da­na Ra­do­va­no­vi­ća, od nje­nih ključ­nih iz­la­ga­ča. Ilu­zor­no je na­po­mi­nja­ti to da Ko­stu Bog­da­no­vi­ća ni­ko u ovoj ze­mlji ne po­zna­je kao kon­kret­nog i vi­zu­el­nog pe­sni­ka, a nje­go­va je­di­na ve­za sa no­vim pe­snič­kim ob­li­ci­ma bi­la bi u to­me što je u par na­vra­ta pa­ne­gi­rič­ki pi­sao o svom pri­ja­te­lju Vla­da­nu Ra­do­va­no­vi­ću.

Po­zna­ta je Ra­do­va­no­vi­će­va sklo­nost da se­be sta­vlja na po­če­tak svih avan­gard­nih kre­ta­nja u Ju­go­sla­vi­ji, kao i da sam vr­ši "ana­li­zu" sop­stve­nih de­la. Ovu nje­go­vu, naj­bla­že re­če­no nar­ci­so­id­nu, sklo­nost ras­krin­kao je svo­je­vre­me­no u Oku, broj 227 iz 1980, pri­ka­zu­ju­ći ni­ški ča­so­pis Gra­di­nu po­sve­ćen po­sle­rat­noj srp­skoj avan­gar­di, pe­snik Ran­ko Igrić. To ras­krin­ka­va­nje je naj­ve­ro­vat­ni­je i po­vod da se Igrić, i po­red to­ga što se po­sled­njih go­di­na na­la­zi u naj­u­žem kru­gu ve­o­ma agil­nih is­tra­ži­va­ča na pla­nu kon­kret­ne, vi­zu­el­ne, ge­stu­al­ne po­e­zi­je, mail-ar­ta i sl., ne na­đe me­đu 69 Ra­do­va­no­vi­će­vih "ver­bo-vo­ko-vi­zu­el­nih" be­smrt­ni­ka.

U sva­kom slu­ča­ju, ova­kvom "te­o­re­ti­ča­ru", za nje­go­vu "se­ma sin­te­zu" bi­li su po­treb­ni i oni ko­ji su se ne­kad ma­lo na­ša­li­li skle­pav­ši dve-tri "avan­gard­ne" pe­sme, oni ko­ji ni­su ni pre de­set, ni pet­na­est go­di­na zna­či­li ni­šta, a sa­da zna­če još ma­nje, kao, na pri­mer, po­lu­pi­sme­ni Žar­ko Ro­šulj ko­ji svo­ju pe­smu Šest ma­gič­nih kva­dra­ta za mog ve­li­kog bra­ta po­sve­ću­je upra­vo Vla­da­nu Ra­do­va­no­vi­ću. Ovaj, pak, "ve­li­ki brat", autor "pr­ve vi­zu­el­ne pe­sme", "pr­ve ge­stu­al­ne pe­sme", "pr­ve VVV knji­ge u na­šoj li­te­ra­tu­ri", ap­so­lut­ni pr­vak u svim ka­te­go­ri­ja­ma, bez trun­ke me­re i sti­da, po­ka­zu­je tu vi­zu­el­nu per­ver­zi­ju na svo­joj "autor­skoj" fe­šti, omo­gu­će­noj dru­štve­nim nov­cem, u sop­stve­nu "čast i sla­vu", u "čast i sla­vu" Mu­ze­ja sa­vre­me­ne umet­no­sti i či­ta­vog ju­go­slo­ven­skog "ver­bo-vo­ko-vi­zu­e­li­zma" od 1950. do 1980. Pri­ča za se­be je već vi­še pu­ta po­mi­nja­ni pred­go­vor u ka­ta­lo­gu iz­lo­žbe, gde Ra­do­va­no­vi­će­va go­vor­na i mi­sa­o­na ver­bi­ge­ra­ci­ja do­la­zi do pu­nog iz­ra­ža­ja. U toj "sa­la­ti od re­či" po­seb­no se ana­li­zi­ra­ju oni ko­ji "pred­la­žu per­spek­ti­vu tu­ne­la", ili kod ko­jih je "pro­ce­su­al­nost pret­po­sta­vlje­na ali ni­je evi­dent­na, ni­ti je iz­ve­sno da je njen trag bi­tan". Iz­u­zet­na pa­žnja po­klo­nje­na je i onim pe­sni­ci­ma i umet­ni­ci­ma što obi­la­to ko­ri­ste "oti­sak pr­sta ko­ji uz sa­dej­stvo sa na­slo­vom po­sta­je znak iden­ti­te­ta", od­no­sno svi­ma oni­ma u či­jim se de­li­ma ostva­ru­je "sim­bi­o­za osnov­nog for­mal­nog sa de­zig­na­tiv­nim kao di­stink­tiv­nim", kao i oni­ma kod ko­jih se "po­ja­vlju­je sa­mo slu­čaj spo­ja for­mal­nog kao osnov­nog, i de­zig­na­tiv­nog kao di­stink­tiv­nog".

U ta­kvim se, eto, "um­nim" ona­no-ana­li­za­ma is­cr­plju­je "stva­ra­lač­ki ge­nij" Vla­da­na Ra­do­va­no­vi­ća.

NA­PO­ME­NA

Ovim tek­stom, ob­ja­vlje­nim u Oku broj 264. od 29. IV 1982, za­po­če­ta je ve­o­ma oštra po­le­mi­ka s ve­ćim bro­jem uče­sni­ka. Glav­na ras­pra­va vo­đe­na je u Oku, a po­vre­me­ne čar­ke još u Omla­din­skim no­vi­na­ma, Da­na­su, Po­lji­ma i Knji­žev­nim no­vi­na­ma. Na­kon šest me­se­ci žuč­ne bor­be tek­stom De­ni­sa Po­ni­ža Ma­ni­pu­la­re hu­ma­num est u bro­ju 276. od 14. X 1982. re­dak­ci­ja Oka je (ka­ko je sa­ma na­ve­la) od­lu­či­la "za­klju­či­ti po­le­mi­ku oko ver­bo-vo­ko-vi­zu­el­ne, kon­kre­ti­stič­ke, sig­na­li­stič­ke umjet­nič­ke prak­se (...) una­toč to­me što taj tekst (De­ni­sa Po­ni­ža) ne pred­sta­vlja toč­ku na i u toj po­le­mi­ci i što da­lje pro­vo­ci­ra ne­ke od­go­vo­re."

Pri­lo­zi ko­ji sle­de u knji­zi, bi­lo da su u pro­znom, pe­snič­kom ili vi­zu­el­nom ob­li­ku, ve­za­ni su za ovu po­le­mi­ku, po­je­di­ne nje­ne uče­sni­ke i do­go­dov­šti­ne, kao i ne­ke lič­no­sti ko­je ni­su uze­le ne­po­sred­nog uče­šća u bor­bi, ali se nji­hov uti­caj "iz sen­ke" vid­no ose­ćao.

TE­O­RE­TI­ČAR VVV IZ­MI­ŠLJA NOV TER­MIN:

SE­MA-ME­DI­JI

Cep-od­go­vor na „ka­ri­ka­tu­ru“ Vla­da­na Ra­do­va­no­vi­ća ob­ja­vlje­nu u pro­šlom bro­ju Omla­din­skih.

Ova­kvih kon­tra-fa­zo­na, ma­štra­če­nja i osta­lih va­lju­ga s de­talj­nim re­dom vo­žnje ka­ko ufa­nja­ti i ta­ma­ni­ti ver­bo-vo­ko-vi­zu­el­ne plju­ge­re i osta­le dil­di­ke u no­voj knji­zi­ ša­tro po­e­zi­je ČOR­BA OD MO­ZGA.

                                   (Ob­ja­vlje­no u Omla­din­skim 5. VI 1982)

OSTR­VLJE­NI PSI NA TRA­GU SIG­NA­LI­ZMA

(Po­vo­dom pa­skvi­le Sig­na­li­stič­ki ma­ri­fe­tluk)

Ču­va­ri sve­tov­nog og­nja

da­li su mi da je­dem  i pi­jem

a gla­dan sam bio kao pas

                                                                (S. Mat­ko­vić ,"Cvet sa­zna­nja", Po­lja, ok­to­bar 1971)

Slav­ko Mat­ko­vić mi je 12. de­cem­bra, sa­da već da­le­ke, 1970. go­di­ne, upu­tio pi­smo ko­je je po­či­nja­lo na sle­de­ći na­čin:

"Po­što­va­ni dru­že To­do­ro­vi­ću,

Do­zvo­li­te da vam se pred­sta­vim, zo­vem se Slav­ko Mat­ko­vić i ru­ko­vo­di­lac sam li­kov­ne gru­pe Boš + Boš, iz Su­bo­ti­ce". I da­lje u pi­smu ovaj "ru­ko­vo­di­lac" mi ša­lje ra­do­ve "onih čla­no­va gru­pe ko­ji se ba­ve vi­zu­el­nom te sig­na­li­stič­kom po­e­zi­jom".

Pr­va re­če­ni­ca se for­mu­lom "do­zvo­li­te da vam se pred­sta­vim" i reč­ju "ru­ko­vo­di­lac" u ce­li­ni de­fi­ni­še uglav­nom pri/pro­stu psi­ho­lo­šku struk­tu­ru Mat­ko­vi­će­ve lič­no­sti. Ona će ka­sni­je bi­ti još uoč­lji­vi­ja u svim "lju­bav­nim" pi­smi­ma ko­ja mi je slao ovaj snis­ho­dlji­vi mo­mak, autor "sig­na­li­stič­kih stri­po­va", ta­ko­re­ći "oko­re­li sig­na­li­sta", dok mu je to od­go­va­ra­lo i dok ni­je po­čeo da tra­ga za dru­gim še­fo­vi­ma ko­je će ve­ro­vat­no ta­ko­đe mo­li­ti za do­zvo­lu da im se pred­sta­vi.

U svo­joj pa­skvi­li u Omla­din­skim no­vi­na­ma ko­jom se ula­gu­je no­vom "bo­su" Vla­da­nu Ra­do­va­no­vi­ću, is­ka­zu­ju­ći mu na taj na­čin po­da­nič­ku pri­vr­že­nost, Slav­ko Mat­ko­vić će na­pi­sa­ti: "U jed­nom pe­ri­o­du (vre­me iz­la­že­nja ča­so­pi­sa  Sig­nal, po­če­tak se­dam­de­se­tih go­di­na), SIG­NA­LI­ZMU – TO­DO­RO­VI­ĆU bi­la je po­treb­na ma­sov­nost, bio mu je po­tre­ban krug lju­di (što vi­še to bo­lje), ko­je je on on­da pro­gla­ša­vao sig­na­li­sti­ma, hte­li oni to ili ne, zna­li oni za to ili ne." (Pod­vu­kao M. T.)

Slav­ko Mat­ko­vić je star­to­vao u sig­na­li­zmu, ob­ja­vlji­vao svo­je pr­ve vi­zu­el­ne pe­sme i "sig­na­li­stič­ke stri­po­ve" u ča­so­pi­su Sig­nal, gla­si­lu sig­na­li­stič­kog po­kre­ta, za­stu­pljen je u sig­na­li­stič­kim iz­bo­ri­ma i an­to­lo­gi­ja­ma, uče­stvo­vao je na po­zna­tim iz­lo­žba­ma sig­na­li­zma u Ga­le­ri­ji su­vre­me­ne umjet­no­sti u Za­gre­bu 1974. i Sa­lo­nu Mu­ze­ja sa­vre­me­ne umet­no­sti u Be­o­gra­du 1975. – jed­nom re­či, de­lo­vao i afir­mi­sao se u ovom po­kre­tu. Sa­da, me­đu­tim, pr­vi put ču­jem da ga je na to ne­ko "pri­si­lio", da je bio "na­i­van", da je pro­tiv svo­je vo­lje pro­gla­šen sig­na­li­stom a da to čak ni­je ni znao ni­ti hteo. Mo­ja moć je za­i­sta bi­la ve­li­ka ka­da sam "pri­mo­rao" Slav­ka Mat­ko­vi­ća da po­sta­ne sig­na­li­sta. Mo­gu­će je da sam ga čak i hip­no­ti­sao ka­da mi je ta­ko rev­no­sno slao svo­je ra­do­ve da ih ob­ja­vlju­jem u sig­na­li­stič­kim iz­bo­ri­ma, an­to­lo­gi­ja­ma i iz­la­žem na iz­lo­žba­ma sig­na­li­zma. Mo­žda S. M. ni­je bio sve­stan se­be i svo­jih po­stu­pa­ka (ovo je sa­svim mo­gu­će) ka­da mi je pi­sao broj­na mol­be­na pi­sma iz ko­jih ću, ra­di ilu­stra­ci­je, na­ve­sti sa­mo ova dva na­su­mi­ce iza­bra­na pa­su­sa:

"Ja bih ve­o­ma vo­leo ka­da bi­smo se mo­gli sa­sta­ti uvek ka­da se de­si ne­što krup­ni­je na pla­nu sig­na­li­stič­kog ra­da mi­slim da bi to umno­go­me do­pri­ne­lo ra­du i ce­loj ško­li. Ovo ni­je sa­mo mo­je mi­šlje­nje sa­mo moj stav i že­lja. (…) Ja i na­da­lje ra­dim na stri­pu, isti­na mo­ja in­te­re­so­va­nja – is­tra­ži­va­nja idu u svim prav­ci­ma. Strip i sig­na­li­zam (vi­zu­el­na po­e­zi­ja) osta­ju i na­da­lje mo­ja ba­za i po­la­zi­šte no ja sam tre­nut­no pre­o­ku­pi­ran mi­šlju da ostva­rim sig­na­li­stič­ki esej." (26. 8. 1975, Kri­žev­ci).

Osta­vljam či­ta­o­ci­ma da na osno­vu sve­ga što je iz­ne­to do­ne­su svoj sud o mo­ral­nom li­ku "avan­gar­di­ste" Slav­ka Mat­ko­vi­ća. Da bih ovog sa­da već biv­šeg sig­na­li­stu još jed­nom pod­se­tio na to šta je bio, po­što pa­ti od oči­gled­ne am­ne­zi­je, po­slu­ži­ću se ovim po­gle­dom iz ne­u­tral­nog ugla, ci­ti­ra­ju­ći slo­ve­nač­kog te­o­re­ti­ča­ra avan­gar­de De­ni­sa Po­ni­ža:

"U okvi­ru sig­na­li­zma de­lu­je mno­go auto­ra (Vla­da Sto­jilj­ko­vić, Zo­ran Po­po­vić, Slav­ko Mat­ko­vić, Žar­ko Ro­šulj, Bog­dan­ka Po­zna­no­vić, Bran­ka An­drić, Ma­ri­na Abra­mo­vić i mno­gi dru­gi). Go­di­ne 1969. voj­vo­đan­ski pe­sni­ci sig­na­li­sti, me­đu ko­ji­ma je naj­ak­tiv­ni­ji Slav­ko Mat­ko­vić, osno­va­li su gru­pu BOSCH&BOSCH, ko­ja pro­ši­ru­je spo­zna­je sig­na­li­zma i na dru­ge me­di­je (…)" (An­to­lo­gi­ja kon­kret­ne in vi­zu­al­ne po­e­zi­je, Lju­blja­na 1978., stra­na 224– 225).

U po­sled­nje vre­me u mo­di je da se na­pa­da sig­na­li­zam. Iz­me­đu osta­lih na­pa­da­ju ga i oni ko­ji su za­po­če­li i afir­mi­sa­li se u ovom po­kre­tu, kao na pri­mer Žar­ko Ro­šulj, Ba­lint Som­ba­ti, a sa­da i Slav­ko Mat­ko­vić. Po­vo­di za na­pa­de su ra­zni. Ovo­ga pu­ta is­ko­ri­šće­no je mo­je od­bi­ja­nje da uče­stvu­jem na iz­lo­žbi Ver­bo-vo­ko-vi­zu­el­no ko­ju je or­ga­ni­zo­vao Vla­dan Ra­do­va­no­vić. Šta mi­slim o toj iz­lo­žbi i nje­nom "auto­ru", već sam ka­zao u svom tek­stu ob­ja­vlje­nom u li­stu Oko broj 264. Ov­de ne na­me­ra­vam da po­no­vim već iz­lo­že­ne sta­vo­ve.

Po­sta­vlja se pi­ta­nje ka­ko pro­tu­ma­či­ti ove gru­be na­sr­ta­je biv­ših sig­na­li­sta na sig­na­li­zam. Šta ih te­ra da iz­li­ju to­li­ku žuč i mr­žnju na ono u če­mu su uče­stvo­va­li, što su stva­ra­li i u šta su ve­ro­va­li, ako su uop­šte ve­ro­va­li. U psi­ho­pa­to­lo­gi­ji knji­žev­no­sti i umet­no­sti, pa i ši­re, po­sto­je broj­ni pri­me­ri ko­ji po­u­zda­no osve­tlja­va­ju ovaj pro­blem. Ja ne že­lim nji­me da se ba­vim. Oni ko­ji bu­du pro­u­ča­va­li sig­na­li­stič­ki po­kret si­gur­no ga ne­će za­o­bi­ći. Po­treb­no je da do­dam i to da u sig­na­li­zmu uče­stvu­je, i kroz nje­go­ve je re­do­ve pro­šlo, vi­še de­se­ti­na knji­žev­ni­ka i umet­ni­ka. To je ne­sum­nji­vo mo­ra­lo da uslo­vi stva­ra­nje i ova­kvog na­dri­u­met­nič­kog ka­la kao što su Ro­šulj, Som­ba­ti i Mat­ko­vić. Ob­ja­vlju­ju­ći ih i hra­bre­ći da is­tra­ju u svom ne­ta­len­to­va­nom ba­tr­ga­nju i sam, po svoj pri­li­ci sno­sim deo kri­vi­ce, što je taj kal, oli­čen pr­ven­stve­no u ovoj troj­ki ko­ri­ste­ći sig­na­li­zam kao od­skoč­nu da­sku us­peo da stek­ne ne­ka­kvu mi­zer­nu sla­vi­cu i pri­znanj­ca u onim sre­di­na­ma i ata­ri­ma gde su mo­gli da za­se­ne pro­sto­tu. Svoj in­fan­ti­li­zam, sla­bu pi­sme­nost i kraj­nje epi­gon­stvo oni, me­đu­tim, ne­će mo­ći du­go da kri­ju.

Taj i ta­kav kul­tur­ni ot­pad, le­ši­na­ri du­ha ko­ji će uvek zo­ba­ti po­sled­nje mr­vi­ce sa sto­lo­va dru­gih, uni­že­ni i uni­šte­ni svo­jom ja­lo­vo­šću, zlo­bom i le­de­nom mr­zo­vo­ljom is­pu­nje­ni an­ti­ta­len­ti, psi ko­ji su u stal­nom tra­ga­nju za no­vim go­spo­da­ri­ma, jer im se u krat­ko­vi­dom be­su uči­ni da one sta­re iz­da­ju sna­ge, da vi­še ne mo­gu da lo­ve i da uje­da­ju ni za se­be, ni za njih, is­ke­zi­li su be­zu­ba i smrad­na usta na sig­na­li­zam, po­sle to­li­ko go­di­na slu­že­nja i do­dvo­ra­va­nja po­ka­zu­ju­ći naj­zad svo­je pra­vo li­ce.

(Ob­ja­vlje­no u Omla­din­skim no­vi­na­ma 15. V 1982)

Čopor verbo-voko-vizuelaca kreće u lov

O ČO­PO­RU I FAN­TO­MI­MA

Po­vo­dom grup­nog na­pa­da D. Kam­pe­re­li­ća, Ž. Ro­šu­lja i R. Igri­ća u Oku broj 265. od 13. 5. 1982.

Po Eli­ja­su Ka­ne­ti­ju (u knji­zi Ma­sa i moć), "čo­por se sa­sto­ji od gru­pe us­ko­me­ša­nih lju­di ko­ji vi­še od sve­ga že­le da ih bu­de vi­še. Što god da za­jed­no pod­u­zi­ma­ju, bi­lo da po­la­ze u lov ili u rat, bo­lje bi pro­šli da su broj­ni­ji. Za gru­pu ko­ja se sa­sto­ji od ta­ko ma­lo pri­pad­ni­ka, sva­ki po­je­di­nac ko­ji bi joj se pri­dru­žio pred­sta­vljao bi ne­sum­njiv i zna­ča­jan, pre­ko po­tre­ban pri­ra­štaj". Od­re­đu­ju­ći da­lje ovaj po­jam, Ka­ne­ti će us­tvr­di­ti da je naj­pri­rod­ni­ji i naj­a­u­ten­tič­ni­ji, u stva­ri, lo­vač­ki čo­por. "On se obra­zu­je kad tre­ba po­ći na ne­ku su­vi­še opa­snu ili su­vi­še sna­žnu ži­vo­ti­nju ko­ju po­je­di­nac te­ško mo­že za­ple­ni­ti sam (…)."

Čo­por ver­bo-vo­ko-vi­zu­e­la­ca pod ve­štim bi­čem svog pred­vod­ni­ka Vla­da­na Ra­do­va­no­vi­ća uve­ća­va se, na­pa­da. U uši­ma mi već od­zva­nja nje­gov bli­ski, str­vi­nar­ski ur­lik. Ne sa­mo u Oku, gde is­po­lja­va svo­ju ma­sov­nost, tro­ji­ca od­jed­nom (bi­će ih iz­gle­da i vi­še), već i u Omla­din­skim no­vi­na­ma, Po­lji­ma i dru­gde. "Čo­por ho­će plen; ho­će nje­go­vu krv i nje­go­vu smrt", ili, ka­ko to po­ma­lo "pe­snič­ki" uvi­je­no re­če moj sa­go­vor­nik iz pro­šlog bro­ja Oka Žar­ko Ro­šulj, "za­do­volj­stvo (…) da vi­di Kraj Mi­ro­lju­ba To­do­ro­vi­ća". To za­do­volj­stvo ovom čo­po­ru ipak ne­ću pri­u­šti­ti, ma­da pri­zna­jem, pri­lič­no oša­mu­ćen, de­snim, ako mi on to do­zvo­li da ka­žem, pod­mu­klim kro­še­om Ran­ka Igri­ća. Ne mo­gu se, pak, s Ran­kom slo­ži­ti da sam nje­go­ve re­či iz­vla­čio iz kon­tek­sta da mi po­slu­že kao "za­kr­pa na za­sta­vi" sig­na­li­zma. Ni­sam ga ci­ti­rao, po­ku­šao sam da taj deo nje­go­vog pri­ka­za pro­tu­ma­čim. Na svoj na­čin, na­rav­no, i za ove po­tre­be. Ran­ko ka­že: po­gre­šno. U re­du. Za­pra­vo, bi­lo bi u re­du da Ran­ko sa­da ne is­tr­že svo­ju sop­stve­nu re­če­ni­cu iz jed­nog, re­kao bih, dru­ga­či­jeg kon­tek­sta ne­go što to on že­li da po­ka­že. Dru­ga­či­jeg zbog to­ga što je, u naj­ma­nju ru­ku, osen­čen još ne­kim tam­nim to­no­vi­ma ko­je Igrić vi­di u Ra­do­va­no­vi­će­vom ra­du. Da­kle, ne is­klju­či­vo "sa­mo­a­na­li­za", već i ne­što dru­go. Šta dru­go? Mo­žda se te ne­ga­tiv­ne ko­no­ta­ci­je, pre sve­ga nar­ci­so­id­nost, mo­gu na­slu­ti­ti i u re­če­ni­ci "autor (Vla­dan Ra­do­va­no­vić) nam na­da­lje na­vo­di i po­ku­ša­va ob­ja­sni­ti mno­ge VVV ra­do­ve na­sta­le u po­sli­je­rat­nom srp­skom avan­gard­nom stva­ra­la­štvu, po­naj­če­šće na­vo­de­ći svo­ja ostva­re­nja" (Pod­vu­kao M. T.). Ka­žem, mo­žda. Pre­pu­sti­ću ipak Ran­ku, iz bo­ja­zni da ga po­no­vo ne po­vre­dim "po­gre­šnim" in­ter­pre­ta­ci­ja­ma, da ci­ti­ra ve­ći deo iz svog pri­ka­za, ko­ji se od­no­si na Ra­do­va­no­vi­ća, pa da on­da sam ob­ja­sni "šta je ti­me hteo da ka­že".

Cr­no pi­le sig­na­li­zma iz pod­met­nu­tog ja­je­ta

Što se, pak, postscrip­tu­ma ti­če, i Ran­ko­ve že­lje da ''pod­met­ne" svoj pot­pis is­pod mog "ob­ra­đe­nog" tek­sta, to mu za­i­sta, i po­red naj­bo­lje vo­lje, ne mo­gu do­pu­sti­ti. Pr­vo, pre­vi­še mi je i onog pret­hod­nog pod­me­ta­nja. Dru­go, pla­šim se da Ran­ko Igrić slič­no sa­da već svom sa­bra­tu iz ver­bo-vo­ko-vi­zu­el­nog čo­po­ra, Žar­ku Ro­šu­lju, ne po­sta­ne fan­tom. O če­mu se ra­di? Za­pra­vo, pre ne­što vi­še od dve go­di­ne, tač­ni­je 10. ja­nu­a­ra 1980, u bro­ju 136 Knji­žev­ne re­či po­ja­vio se čla­nak Sig­na­li­zam cr­no pi­le, ko­ji je pot­pi­sao Žar­ko Ro­šulj. Ka­žem sa­mo pot­pi­sao, jer ga ni­je i na­pi­sao. Na­pi­sao ga je, kao što ste to mo­žda već i po­go­di­li, nje­gov "ve­li­ki ba­ta" iz "šest ma­gič­nih kva­dra­ta":

Ver­bo­vo­ko­vi­zu­el­no (1)

Li­kov­no pe­sni­štvo (2)

Audi­o­spe­ci­jal bre (3)

De­žur­na avan­gar­da (4)

Autor Pu­sto­li­ne (5)

Noć­nik avan­gard­ni (6)

Ta­ko je za mno­ge ko­ji do­bro po­zna­ju Žar­ko­vu in­te­lek­tu­al­nu ra­zi­nu i stva­ra­lač­ke do­me­te, ovaj "gra­fo­po­e­ta", od­jed­nom, pre­ko no­ći, po­stao fan­tom-kri­ti­čar, od­no­sno fan­to­mal­ni (ka­ko bi to mo­žda Mo­ni de Bu­li re­kao) te­o­re­ti­čar. Kao što vi­diš, dra­gi Ran­ko, ni­je baš zdra­vo "pod­met­nu­ti" svoj pot­pis is­pod tu­đeg tek­sta. Da ne bu­de za­bu­ne, za čla­nak ko­ji Ro­šulj pot­pi­su­je u pro­šlom bro­ju Oka uop­šte ne sum­njam da je nje­gov. Od pr­vog do po­sled­njeg ret­ka tu se ocr­ta­va pra­vi lik Žar­ka Ro­šu­lja. Mo­gu sa­mo da ga za­mi­slim ka­ko u ve­li­kom "mi­sa­o­nom" na­po­ru "iz­mo­dav­ši" po­sled­nje dve re­če­ni­ce kao svoj po­le­mič­ki kre­ščen­do, ve­o­ma sre­ćan i po­no­san na ovu svo­ju tvo­re­vi­nu, ko­ju još ni­kom ni­je sti­gao da po­sve­ti, za­do­volj­no tr­lja ru­ke i po­ska­ku­je pred svo­jim čo­por­skim sa­ple­me­ni­ci­ma.

To­li­ko o čo­po­ru i fan­to­mi­ma. A sa­da oče­ku­jem da se ko­nač­no, po­sle svih neo­p­hod­nih pri­pre­ma, pu­šta­nja haj­ka­ča i sl., do zu­ba na­o­ru­žan "te­o­ret­skim" i dru­gim smi­ca­li­ca­ma, po­ja­vi nji­ho­vo se­ma-sin­te­ti­čan­stvo, mi­ster ver­bo-vo­ko -vi­zu­el­nog, "noć­nik avan­gard­ni", lič­no, ras­te­žu­ći pred oči­ma "fa­sci­ni­ra­ne" pu­bli­ke, po­red svo­jih ter­mi­na i one fe­de­re ko­je mu je ra­di po­bolj­ša­nja pro­ba­ve i sve­ko­li­kih po­li­me­di­jal­nih, in­ter­me­di­jal­nih, se­ma­me­di­jal­nih i dru­gih mo­ći, pro­dao pre dva­de­se­tak go­di­na pe­snik Lju­bi­ša Jo­cić (mo­žda će V. R. i ve­žbe s ovim ras­te­zalj­ka­ma pro­gla­si­ti za ge­stu­al­nu po­e­zi­ju i to do­ku­men­to­va­ti fo­to­gra­fi­jom), po­ku­ša­va­ju­ći da nam ob­ja­sni fal­si­fi­ka­te, pri­vat­ne aran­žma­ne i dru­ge "autor­ske" po­te­ze na nje­go­voj iz­lo­žbe­noj far­si ko­ja je bi­la i osta­će pred­met na­šeg spo­ra.

            (Ob­ja­vlje­no u Oku 27. V 1982)

­

KA­KO OD­BRA­NI­TI SVO­JE DE­LO OD (NE)KUL­TUR­NE BI­RO­KRA­TI­JE

Otvo­re­no pi­smo Ma­ri­ji Pu­šić, uprav­ni­ci Mu­ze­ja sa­vre­me­ne umet­no­sti u Be­o­gra­du.

Dru­ga­ri­ce Pu­šić,

da bu­dem iskren, ni­sam se na­dao da ću pre­pi­sku za­po­če­tu sa Va­ma kra­jem pro­šle go­di­ne, da na­sta­vim i to na ova­kav, ja­van na­čin. Ka­žem mo­ra­ti, jer me na to za­i­sta pri­mo­ra­la iz­lo­žba Ver­bo-vo­ko-vi­zu­el­no u Mu­ze­ju sa­vre­me­ne umet­no­sti či­ji ste uprav­nik, kao i ka­ta­log štam­pan po­vo­dom iz­lo­žbe, ko­ji Vi za iz­da­va­ča pot­pi­su­je­te. Ta iz­lo­žba, na ža­lost, i po­red sve svo­je pro­ble­ma­tič­no­sti, i ne­kih krup­nih ne­do­sta­ta­ka i spor­nih pi­ta­nja, pri­ka­zu­je se, i bi­će pri­ka­za­na u još ne­ko­li­ko gra­do­va Ju­go­sla­vi­je.

Da bi i dru­gi mo­gli da pra­te ovu na­šu jav­nu pre­pi­sku, i oce­ne svu te­ži­nu pri­med­bi i za­mer­ki ko­je Mu­ze­ju i Va­ma upu­ću­jem, ob­ja­vi­ću ovom pri­li­kom i pret­hod­na pi­sma ko­ja smo raz­me­ni­li.

Ne­gde u pr­voj po­lo­vi­ni no­vem­bra, bez ozna­ke da­tu­ma, do­bio sam od Vas pi­smo sle­de­će sa­dr­ži­ne:

Po­što­va­ni dru­že To­do­ro­vi­ću,

Mu­zej sa­vre­me­ne umet­no­sti u Be­o­gra­du or­ga­ni­zu­je iz­lo­žbu či­ji je rad­ni na­ziv REČ-ZVUK-LIK/VER­BO-VO­KO-VI­ZU­EL­NO ko­ja će se odr­ža­ti od 14. ja­nu­a­ra do 7. fe­bru­a­ra 1982. u pro­sto­ri­ja­ma Mu­ze­ja pred­vi­đe­nim za po­vre­me­na iz­la­ga­nja. Autor iz­lo­žbe je Vla­dan Ra­do­va­no­vić. Iz­lo­žba će ob­u­hva­ti­ti sve po­ja­ve pre­te­žno li­te­rar­no-po­et­skog po­re­kla sa te­žnjom ši­re­nja ka vi­zu­el­nom i zvuč­nom uz na­gla­še­na pro­stor­na i ki­ne­tič­ka svoj­stva, ko­je su se na pod­ruč­ju Ju­go­sla­vi­je raz­vi­ja­le od pe­de­se­tih do osam­de­se­tih go­di­na. Sma­tra­ju­ći Va­šu de­lat­nost na to­me po­lju zna­čaj­nom, na­dam se da će­te se sa­gla­si­ti sa tim da na iz­lo­žbi bu­du za­stu­plje­ni sle­de­ći Va­ši već ob­ja­vlje­ni ra­do­vi: ''Je­zik u bi­ću", "Kraj" i "Ne­sta­ti".

Ta­ko­đe Vas mo­li­mo (…) da po­ša­lje­te (…) i 1-2 objek­ta, od ko­jih: 1. "Vre­me je no­vac", 2. "Objekt-po­e­zi­ja"/slo­va na bo­ca­ma i ča­ša­ma (…)

S dru­gar­skim po­zdra­vom,

UPRAV­NIK MU­ZE­JA

Ma­ri­ja Pu­šić

Ni­sam mno­go okle­vao u svom od­go­vo­ru:

14. XI 1981. Be­o­grad

Po­što­va­na dru­ga­ri­ce Pu­šić,

pri­mio sam Va­še pi­smo u ko­me tra­ži­te su­gla­snost da mo­ji ra­do­vi: Je­zik u bi­ću, Kraj i Ne­sta­ti bu­du za­stu­plje­ni na iz­lo­žbi "Ver­bo-vo­ko-vi­zu­el­no". Mo­ram od­mah da ka­žem, da ne sa­mo da se ne sa­gla­ša­vam, već ne do­zvo­lja­vam da se bi­lo ko­ji od mo­jih ob­ja­vlje­nih, ili dru­gih ra­do­va po­ja­vi na ovoj iz­lo­žbi, re­pro­du­ku­je u ka­ta­lo­gu, ili ma­te­ri­ja­lu ko­ji je ve­zan za iz­lo­žbu. Ta­ko­đe ne mo­gu do­zvo­li­ti da se bi­lo šta od knji­ga, pu­bli­ka­ci­ja, ča­so­pi­sa i an­to­lo­gi­ja ko­je sam ob­ja­vio i ure­dio iz­lo­ži ili da se ne­što iz njih pre­u­zme za iz­la­ga­nje, ili re­pro­du­ko­va­nje.

Raz­lo­ga za to imam pre­vi­še. Na­ve­šću sa­mo je­dan, na­da­ju­ći se da je on do­vo­ljan. Uosta­lom s tim raz­lo­gom bi­će­te usko­ro i sa­mi su­o­če­ni. On će se ma­ni­fe­sto­va­ti naj­pre u ko­li­či­ni sop­stve­nih "ver­bo-vo­ko-vi­zu­el­nih" tvo­re­vi­na ko­ji­ma će "autor" ove iz­lo­žbe usre­ći­ti Mu­zej i nje­go­ve po­se­ti­o­ce. Ni­šta ma­nje ne­će bi­ti uoč­lji­va ni ulo­ga ko­ju će "autor" se­bi pri­pi­sa­ti u pred­go­vo­ru ka­ta­lo­ga iz­lo­žbe uklju­ču­ju­ći tu i "ana­li­zu" svo­jih ra­do­va. Da ni­sam usa­mljen u ovo­me što mi­slim na­ve­šću pri­kaz iz za­gre­bač­kog Oka broj 227 od 27. 11. 1980. go­di­ne:

"Ra­do­va­no­vić na­sto­ji za­stu­pa­ti svo­je ver­bi-vo­co-vi­zu­el­no… Autor nam na­da­lje na­vo­di i po­ku­ša­va ob­ja­sni­ti mno­ge 'VVV' ra­do­ve na­sta­le u po­sli­je­rat­nom srp­skom avan­gard­nom stva­ra­la­štvu, po­naj­če­šće na­vo­de­ći svo­ja ostva­re­nja. Uisti­nu osta­je ne­ja­snim što je to Vla­da­nu Ra­do­va­no­vi­ću… tre­ba­lo da pod sva­ku ci­je­nu na­sto­ji bi­ti 'sam svoj te­o­re­ti­čar'." (Pod­vu­kao M. T.) To­li­ko o li­ku ovog "auto­ra", ko­me ne do­zvo­lja­vam da u bi­lo kom ob­li­ku ko­ri­sti moj stva­ra­lač­ki rad, du­bo­ko ve­ru­ju­ći da će ver­bo-vo­ko-vi­zu­el­na far­sa i ra­zni fal­si­fi­ka­ti u pu­noj me­ri do­ći do iz­ra­ža­ja na "iz­lo­žbi" ko­ju pri­pre­ma. Osta­ju­ći otvo­ren za sva­ku dru­gu sa­rad­nju sa Va­ma i Mu­ze­jom sa­vre­me­ne umet­no­sti, či­je na­po­re u na­šoj kul­tu­ri ve­o­ma ce­nim,

Pri­mi­te naj­sr­dač­ni­je po­zdra­ve

Mi­ro­ljub To­do­ro­vić

Mi­slim da sam od­bi­ja­ju­ći Vaš po­ziv bio ve­o­ma pre­ci­zan i ja­san, pa sam stvar sma­trao, bar što se me­ne ti­če, za­vr­še­nom. Uto­li­ko pre bio sam već po­ma­lo ne­pri­jat­no iz­ne­na­đen ka­da je sti­glo Va­še dru­go pi­smo:

Mu­zej sa­vre­me­ne umet­no­sti

                                        Be­o­grad, 14.12.1981.

JD/SS/Br. 02-46/25

Po­što­va­ni dru­že To­do­ro­vi­ću,

Pri­mi­li smo Va­še pi­smo od 14. XI i ža­li­mo što ste za­u­ze­li ta­kav stav pre­ma iz­lo­žbi Ver­bo-vo­ko-vi­zu­el­no, ko­ju Mu­zej pri­pre­ma. Do­zvo­li­te da Vam skre­ne­mo pa­žnju na to da će iz­lo­žba, po­red pri­ka­za ak­tu­el­nih zbi­va­nja, ima­ti i ve­o­ma iz­ra­zi­ti isto­rij­ski ka­rak­ter, u naj­ve­ćoj me­ri za­sno­van na do­ku­men­tar­nim po­da­ci­ma, što od­go­va­ra oba­ve­za­ma Mu­ze­ja da osi­gu­ra stu­dij­ski i što je mo­gu­će objek­tiv­ni­ji ni­vo iz­lo­žbi ko­je pri­re­đu­je. Isto­vre­me­no, Mu­zej uka­zu­je po­ve­re­nje is­tak­nu­tim auto­ri­ma iz raz­li­či­tih obla­sti na­sto­je­ći da u sa­rad­nji s nji­ma do­pri­ne­se ob­ra­di i pre­zen­ta­ci­ji po­je­di­nih fe­no­me­na, kao što je to bio i slu­čaj sa Va­šom iz­lo­žbom Sig­na­li­zma odr­ža­noj u Sa­lo­nu 1975. go­di­ne.

Bu­du­ći da Va­ša de­lat­nost kao umet­ni­ka, te­o­re­ti­ča­ra, iz­da­va­ča i or­ga­ni­za­to­ra iz­lo­žbi – ina­če srod­na ide­ja­ma oko ko­jih se for­mi­ra ova iz­lo­žba – pred­sta­vlja isto­rij­ski zna­čaj­nu i ne­za­o­bi­la­znu či­nje­ni­cu, mo­li­mo Vas da još jed­nom raz­mo­tri­te svo­ju od­lu­ku i ne li­ši­te iz­lo­žbu svog uče­šća. U uve­re­nju da će­te ima­ti raz­u­me­va­nja za na­še raz­lo­ge, dru­gar­ski Vas po­zdra­vlja­mo,

UPRAV­NIK MU­ZE­JA

Ma­ri­ja Pu­šić

Mo­ram od­mah da ka­žem da me ni­je za­ve­lo la­ska­vo mi­šlje­nje ko­je ste iz­ra­zi­li o mom ra­du na po­lju umet­no­sti, kao ni či­nje­ni­ca da se u ovom svom dru­gom pi­smu, na ne­ki pre­ću­tan na­čin, go­to­vo od­ri­če­te svog "auto­ra", na­po­mi­nju­ći da iz­lo­žbu "Mu­zej pri­pre­ma". Još Vam je sla­bi­ji ar­gu­men­tu ko­me ste po­re­di­li iz­lo­žbu na ko­ju me po­zi­va­te s iz­lo­žbom Sig­na­li­zam ko­ju sam svo­je­vre­me­no or­ga­ni­zo­vao u Sa­lo­nu Mu­ze­ja. Na ovo Va­še pi­smo ni­sam sma­trao za po­treb­no da od­go­va­ram, mi­sle­ći da sam u svom ra­ni­jem od­go­vo­ru bio do­volj­no ube­dljiv.

Go­to­vo dva me­se­ca na­kon Va­šeg pi­sma, tač­ni­je 10. fe­bru­a­ra 1982, ka­da sam, ne­pot­pu­no, oba­ve­šten šta se zbi­va u li­kov­nim kru­go­vi­ma, mi­slio da je iz­lo­žba, ko­ju ste ta­ko rev­no­sno pri­pre­ma­li, već pri­ka­za­na na­šoj pu­bli­ci i okon­ča­na, sti­gla je no­va in­ter­ven­ci­ja iz usta­no­ve ko­jom upra­vlja­te. Ovo­ga pu­ta te­le­fo­nom se ja­vio Vaš slu­žbe­nik, ina­če po­zna­ti li­kov­ni kri­ti­čar, Jer­ko De­ne­gri. Ne znam da li ste ga slu­čaj­no ili na­mer­no iza­bra­li za ovu in­ter­ven­ci­ju, tek De­ne­gri je je­dan od kri­ti­ča­ra ko­ji po­sled­njih go­di­na svim si­la­ma na­sto­ji da od­stra­ni i iz­bri­še sig­na­li­zam i moj stva­ra­lač­ki rad iz umet­no­sti. O ovim nje­go­vim pre­ćut­ki­va­nji­ma, a ti­me i sve­snim fal­si­fi­ka­ti­ma, ko­ji su na­ro­či­to do­šli do iz­ra­ža­ja u pu­bli­ka­ci­ji No­va umjet­nič­ka prak­sa 1966–1978 (iz­da­nje Ga­le­ri­je su­vre­me­ne umjet­no­sti, Za­greb) usko­ro ću mo­ra­ti po­seb­no da pro­go­vo­rim.

Ukrat­ko, De­ne­gri je u te­le­fon­skom raz­go­vo­ru još jed­nom, da­kle, po tre­ći put (što mo­ra­te i sa­mi pri­zna­ti da je pre­vi­še) tra­žio da uče­stvu­jem na iz­lo­žbi, od­no­sno da se mo­ji već ob­ja­vlje­ni i dru­gi ra­do­vi iz­lo­že, opet uz tvrd­nju da "iz­lo­žbu Mu­zej pri­pre­ma" iz­be­ga­va­ju­ći da po­me­ne nje­nog "auto­ra". Ka­te­go­rič­ki sam se po­zvao na pi­smo ko­je sam Vam 14. no­vem­bra upu­tio i na svo­je neo­tu­đi­vo pra­vo da ne do­zvo­lim da mo­jim de­lom ma­ni­pu­li­še ta­kva lič­nost kao što je Vla­dan Ra­do­va­no­vić. On­da je De­ne­gri po­ka­zao svo­je pra­vo li­ce, a ti­me i na­lič­je či­ta­vog ovog bi­ro­krat­skog pri­ti­ska na me­ne, uvi­je­nog u oblan­du la­ska­vih pri­zna­nja, ali i upo­zo­re­nja na oba­ve­zu Mu­ze­ja "da osi­gu­ra stu­dij­ski i što je mo­gu­će objek­tiv­ni­ji ni­vo iz­lo­žbi ko­je pri­re­đu­je". (Ko­li­ko je ova iz­lo­žba "stu­dij­ska" i "objek­tiv­na", vi­de­će­mo ka­sni­je). Ni ma­nje ni vi­še ovaj li­kov­ni kri­ti­čar, slu­žbe­nik Va­še usta­no­ve za­pre­tio mi je jed­nom dru­gom in­sti­tu­ci­jom: Autor­skom agen­ci­jom. Za­pra­vo, ako sam ga do­bro shva­tio, a mi­slim da je­sam, Autor­ska agen­ci­ja bi tre­ba­lo da me prav­nim sred­stvi­ma pri­si­li, ili u naj­ma­nju ru­ku za­pla­ši ka­ko ne bih pra­vio smet­nje da se mo­ji već ob­ja­vlje­ni ra­do­vi re­pro­du­ku­ju, od­no­sno iz­lo­že. Ta­kav ne­sva­ki­da­šnji pri­ti­sak sa­mo još jed­nom po­ka­zu­je u ka­kvom se pod­re­đe­nom od­no­su na­la­zi ve­ći­na na­ših auto­ra (mi­slim ov­de na knji­žev­ni­ke i na li­kov­ne umet­ni­ke po­seb­no) pre­ma in­sti­tu­ci­ja­ma kao što su: mu­ze­ji, ga­le­ri­je, iz­da­va­či, i pre­ma oni­ma ko­ji u tim in­sti­tu­ci­ja­ma i u nji­ho­vo ime upra­vlja­ju i od­lu­ču­ju. Bra­ne­ći svo­je de­lo, pra­vo da ras­po­la­žem svo­jim de­lom, da ne do­zvo­lim da se nji­me ma­ni­pu­li­še, do­veo sam se­be u si­tu­a­ci­ju da mi se, naj­ve­ro­vat­ni­je, za­u­vek za­tvo­re vra­ta Mu­ze­ja sa­vre­me­ne umet­no­sti, i ne sa­mo nje­ga, već sva ona vra­ta gde moć­na i pri­vi­le­go­va­na (ne)kul­tur­na bi­ro­kra­ti­ja pru­ža svo­je pip­ke, uz isto­vre­me­nu pret­nju da mi se pu­tem dru­ge moć­ne in­sti­tu­ci­je, ko­ja je osno­va­na da šti­ti pra­va auto­ra, a ko­ja, kao što su ne­dav­ne ras­pra­ve po­ka­za­le, to ne či­ni ka­ko bi tre­ba­lo, odu­zme pra­vo da ras­po­la­žem sop­stve­nim de­lom.

Iz­lo­žba ko­ju ste pri­pre­mi­li, a či­je je otva­ra­nje na­go­ve­šta­va­no još 14. ja­nu­a­ra, otvo­re­na je ko­nač­no 7. IV uz buč­no i po­seb­no na­gla­še­no "autor­stvo" Va­šeg sa­rad­ni­ka i tra­ja­la je do 25. apri­la. U ka­ta­lo­gu iz­lo­žbe sto­ji: "Autor iz­lo­žbe i Mu­zej sa­vre­me­ne umet­no­sti za­hva­lju­ju se svim iz­la­ga­či­ma na ustu­plje­nim ra­do­vi­ma…" kao i da "ra­do­vi Mi­ro­lju­ba To­do­ro­vi­ća ni­su uvr­šte­ni u iz­lo­žbu na nje­gov iz­ri­čit zah­tev". Ti­me je stvo­ren pri­vid da ste ko­nač­no pri­hva­ti­li mo­ju od­lu­ku da "ne do­zvo­lja­vam da se bi­lo ko­ji od mo­jih ob­ja­vlje­nih, ili dru­gih ra­do­va po­ja­vi na ovoj iz­lo­žbi, re­pro­du­ku­je u ka­ta­lo­gu, ili ma­te­ri­ja­lu ko­ji je ve­zan za iz­lo­žbu". To, me­đu­tim, kao što će­mo vi­de­ti ni­je tač­no. Ni Vi, ni Vaš "autor" ni­ste do kra­ja po­što­va­li moj zah­tev (pro­či­taj­te još jed­nom pi­smo), ili, bo­lje re­če­no, iz­i­gra­li ste mo­ja autor­ska pra­va. Na ko­ji na­čin? Ve­ro­vat­no Vam je ovo što ću sa­da na­ve­sti do­bro po­zna­to, jer ste na ta­kvom po­lo­ža­ju da ste u stal­nom kon­tak­tu s auto­ri­ma (umet­ni­ci­ma) i u mo­guć­no­sti da šti­ti­te, ili kao u ovom slu­ča­ju, kr­ši­te ta pra­va, ali ću Vas ipak pod­se­ti­ti. U čla­nu 4. stav 1. Za­ko­na o autor­skom pra­vu (Slu­žbe­ni list SFRJ, broj 19 iz 1978. go­di­ne) "pod autor­skim de­lom pod­ra­zu­me­va­ju se i zbir­ke autor­skih de­la, kao što su: en­ci­klo­pe­di­je, zbo­r­ni­ci, an­to­lo­gi­je, mu­zič­ke zbir­ke, fo­to­graf­ske zbir­ke i sl., ko­je s ob­zi­rom na iz­bor i ras­po­red gra­đe, pred­sta­vlja­ju sa­mo­stal­ne tvo­re­vi­ne". (Pod­vu­kao M. T.)

U ka­ta­lo­gu iz­lo­žbe Ver­bo-vo­ko-vi­zu­el­no. "autor" i Mu­zej je za­hva­lju­ju svim iz­la­ga­či­ma "na ustu­plje­nim ra­do­vi­ma". Na­po­mi­njem od­mah da do­bar deo iz­lo­žbe ne sa­či­nja­va­ju ori­gi­nal­ni ra­do­vi ko­ji su "ustu­plje­ni", ka­ko to že­li da se pri­ka­že, ne­go fo­to­ko­pi­je već ob­ja­vlje­nih ra­do­va, s tim što po­je­di­ni auto­ri iz­gle­da ni­su bi­li ni oba­ve­šte­ni. No, to je dru­go pi­ta­nje, ono što je re­le­vant­no za naš di­ja­log je či­nje­ni­ca da je je­dan deo tih ra­do­va, od ko­jih su ne­ki štam­pa­ni i u ka­ta­lo­gu, upra­vo fo­to­ko­pi­ran, od­no­sno pre­u­zet (po­zajm­ljen) iz zbor­ni­ka i an­to­lo­gi­ja ko­je sam to­kom pro­te­kle de­ce­ni­je sa­či­nio i ob­ja­vio u ča­so­pi­si­ma: Sig­nal, Gra­di­na, De­lo, Ko­ra­ci, Do­me­ti, itd. Ne­do­zvo­lje­nim pre­u­zi­ma­njem, jer "autor­sko de­lo mo­že dru­go li­ce is­ko­ri­šća­va­ti sa­mo po do­zvo­li auto­ra" (čl. 17. stav 3. Za­ko­na), a ne­sum­nji­vo je da se ra­di o iz­bo­ri­ma i an­to­lo­gi­ja­ma, da­kle autor­skim de­li­ma, Vi ste po­vre­di­li mo­ja autor­ska pra­va. Da od­mah stvar raz­ja­snim, da ne bu­dem shva­ćen po­gre­šno, ovo ni­je za­vr­šna po­en­ta ono­ga što že­lim da ka­žem. Po­ka­zu­jem sa­mo po­stu­pak i na­čin ka­ko jed­na re­pre­zen­ta­tiv­na kul­tur­na usta­no­va, kao što je Va­ša, pr­vo neo­d­go­vor­nim, bi­ro­krat­skim pri­ti­skom svo­jih slu­žbe­ni­ka, a on­da fla­grant­nim kr­še­njem pra­va auto­ra, po­gre­šno ostva­ru­je svo­ju mi­si­ju u kul­tu­ri ko­ju joj je dru­štvo po­ve­ri­lo.

Naj­ma­nje mi je ov­de sta­lo da, in­si­sti­ra­ju­ći na svo­jim pra­vi­ma, po­vre­dim pra­va onih auto­ra ko­je sam za­stu­pio u iz­bo­ri­ma i an­to­lo­gi­ja­ma. Ali, neo­vla­šće­no ko­ri­ste­ći mo­ja de­la (iz­bo­re i an­to­lo­gi­je) Vaš "autor", a za to ste pod­jed­na­ko od­go­vor­ni i Vi i Mu­zej sa­vre­me­ne umet­no­sti, nig­de ni­je na­veo iz­vo­re oda­kle je pre­u­zeo (po­zaj­mio) ra­do­ve. Da ovo ni­je sa­mo mo­ral­na oba­ve­za već i za­kon­ska, na­ve­šću već vi­še pu­ta ci­ti­ra­ni sa­ve­zni Za­kon o autor­skom pra­vu, gde se u onim mo­men­ti­ma ka­da je mo­gu­će ob­ja­vlji­va­nje i re­pro­du­ko­va­nje bez do­zvo­le auto­ra "u svr­he na­sta­ve" (ovo oči­gled­no ni­je slu­čaj o ko­me go­vo­ri­mo) mo­ra "ja­sno ozna­či­ti ime i pre­zi­me auto­ra, iz­vor­no da­lo i po­re­klo po­zaj­mi­ce". (Pod­vu­kao M. T)

Mo­ral­nu i za­kon­sku od­go­vor­nost ova­kvog "pro­pu­sta" po­seb­no po­ten­ci­ra či­nje­ni­ca da je on od stra­ne Va­šeg "auto­ra" uči­njen sve­sno i na­mer­no. Na­i­me, Vla­dan Ra­do­va­no­vić po­sled­njih de­se­tak go­di­na svo­ju "za­stra­šu­ju­ću" upo­r­nost, uglav­nom, tro­ši na ne­gi­ra­nje stva­ra­lač­kog po­kre­ta sig­na­li­zma. To se, uosta­lom, ja­sno vi­di i u uvod­nom član­ku ka­ta­lo­ga ove iz­lo­žbe. Ka­kva je to po­šast za sig­na­li­zam što se baš na nje­ga na­me­rio Vla­dan Ra­do­va­no­vić mo­že­te i sa­mi za­klju­či­ti iz sle­de­će oce­ne ko­ju o Va­šem "auto­ru" da­je je­dan nje­gov pri­ja­telj i kri­ti­čar u, ina­če, ve­o­ma po­zi­tiv­nom pri­ka­zu: "On, uglav­nom uvek zna šta ho­će. od­bi­ja sva­ku na­tru­hu slu­čaj­no­sti. Svo­je za­mi­sli ver­no i ver­nič­ki sle­di da ne pre­za ni od kon­struk­ci­ja, su­vih ko­li­ko sa­mo mo­gu bi­ti." Ili: "Ra­do­va­no­vić je od­lu­čan u to­me što ho­će, što sve mu­ko­trp­no i sa za­stra­šu­ju­ćom do­sled­no­šću pro­mi­šlja, što ne­tr­pe­lji­vo od­bi­ja sva­ku na­tru­hu slu­čaj­no­sti.''

Elem, taj i ta­kav Vla­dan Ra­do­va­no­vić, ko­ji "zna šta ho­će" i svo­ju op­se­si­ju "sa za­stra­šu­ju­ćom do­sled­no­šću" "ver­no i ver­nič­ki sle­di" či­ta­vu jed­nu de­ce­ni­ju ži­vo­ta (i to na baš onu u pu­noj sna­zi – pe­tu) utro­šio je na ogo­va­ra­nje sig­na­li­zma. Pr­vo usme­no, a ka­da je vi­deo da to ne po­ma­že i pi­sme­no. Za­mi­sli­te sa­mo da ima­te na tra­gu ta­ko fa­na­ti­zo­va­nog i pre­pu­nog mr­žnje isled­ni­ka? Ina­če, ni­je mno­go du­gač­ka li­sta to­ga što je on na­škra­bao o ovom po­kre­tu. Još ma­nje je tu ne­čeg no­vog u od­no­su na nje­go­vu pr­vu pa­skvi­lu. Uglav­nom, sam se­be ne­in­ven­tiv­no pre­pi­su­je. Ali, ve­ro­va­li ili ne, ono što je Ra­do­va­no­vić is­pi­sao o sig­na­li­zmu i mo­joj ma­len­ko­sti či­ni vi­še od 90% nje­go­vog "ese­ji­stič­kog" ra­da. Ne mo­že, za­i­sta, sva­ko da ima svo­ga Vla­da­na Ra­do­va­no­vi­ća.

Na­dam se da mi ne­će­te za­me­ri­ti na ovoj ma­loj di­gre­si­ji či­ji je po­vod Vaš "autor", ali to ni­je ni­ka­ko bi­lo skre­ta­nje sa osnov­ne te­me na­šeg di­ja­lo­ga, na­pro­tiv, sa­mo sam Vam, iz­me­đu osta­log, iz­neo još je­dan od raz­lo­ga zbog če­ga sam od­bio da uče­stvu­jem na iz­lo­žbi.

Dru­gi pro­blem ko­ji že­lim ov­de da po­kre­nem od­no­si se na pri­va­ti­za­ci­ju kul­tur­ne usta­no­ve od stra­ne lju­di ko­ji u njoj ra­de. O tom pro­ble­mu, ko­ji je, ta­ko­đe, ve­zan za iz­lo­žbu Ver­bo-vo­ko-vi­zu­el­no već sam ne­što na­po­me­nuo u svom tek­stu ob­ja­vlje­nom u Oku broj 264, ali sa­da stvar že­lim da is­te­ram do kra­ja s na­dom da će­te mi Vi mno­ge ne­ja­sne stva­ri ob­ja­sni­ti.

Kao auto­ri, ko­a­u­to­ri, ko­or­di­na­to­ri, uvod­ni­ča­ri, sa­rad­ni­ci; opre­ma­či i po­sta­vlja­či iz­lo­žbe VVV po­ja­vlju­ju se sle­de­će lič­no­sti (na­vo­dim pre­ma ka­ta­lo­gu):

"Kon­cep­ci­ja iz­lo­žbe, iz­bor eks­po­na­ta i uvod­ni tekst: Vla­dan Ra­do­va­no­vić

Ko­or­di­na­ci­ja: Je­ša De­ne­gri i Ko­sta Bog­da­no­vić

Gra­fič­ka opre­ma ka­ta­lo­ga: Vla­dan Ra­do­va­no­vić i Ko­sta Bog­da­no­vić

Na­slov­na stra­na ka­ta­lo­ga: Vla­dan Ra­do­va­no­vić

Po­stav­ka: Vla­dan Ra­do­va­no­vić i Je­ša De­ne­gri."

Ne­ma sum­nje oda­bra­na i agil­na dru­ži­na. I baš je le­po od njih što su nam ta­ko pre­gled­no po­ka­za­li šta je ko ura­dio. Tre­ba­lo bi im još i za­hva­li­ti na skrom­no­sti, jer mo­gli su, ne daj bo­že, da na­vo­de gde je ko i ka­ko po­me­rao ta­ble s eks­po­na­ti­ma, sta­kla i vi­tri­ne u ho­lu Mu­ze­ja, ko­ je od njih i ko­li­ko eks­po­na­ta fo­to­ko­pi­rao, a ko le­pio i na ko­joj stra­ni, da li le­vo ili de­sno od ula­znih vra­ta, itd., itd.

Dvo­ji­ca od na­ve­de­nih ko­a­u­to­ra su slu­žbe­ni­ci Mu­ze­ja: De­ne­gri i Bog­da­no­vić. Bog­da­no­vić je, ko­li­ko mi je po­zna­to, još i član Sa­ve­ta Mu­ze­ja ko­ji je ovu iz­lo­žbu odo­brio. Da na­po­me­nem i to da je na jed­nom sa­stan­ku ovog sa­mo­u­prav­nog te­la, ka­da je je­dan od čla­no­va Sa­ve­ta sta­vio bla­gu pri­med­bu upra­vo na pred­log oko or­ga­ni­zo­va­nja iz­lo­žbe Ver­bo-vo­ko-vi­zu­el­no, Bog­da­no­vić od­mah re­a­go­vao iz­no­se­ći svo­je "ar­gu­men­te" u pri­log pri­hva­ta­nja iz­lo­žbe i nje­nog "auto­ra". Ti­me je, re­kao bih, po­ka­zao ne­što vi­še od uobi­ča­je­ne pro­fe­si­o­nal­ne (slu­žbe­nič­ke) za­in­te­re­so­va­no­sti da se ta iz­lo­žba po­što-po­to odr­ži. Pa, re­ći će­te Vi, to još uvek ni­je ta­ko stra­šno. Ka­ko za ko­ga. Ovo je, me­đu­tim, sa­mo li­ce ce­le uj­dur­me. Po­gle­daj­mo i nje­no na­lič­je. Na iz­lo­žbi VVV kao je­dan od glav­nih ak­te­ra (vi­zu­el­nih pe­sni­ka i te­o­re­ti­ča­ra) fi­gu­ri­ra Bi­lja­na To­mić su­pru­ga Jer­ka De­ne­gri­ja i, uz­gred bu­di re­če­no, ku­stos jed­ne be­o­grad­ske ga­le­ri­je u ko­joj se Vla­dan Ra­do­va­no­vić če­sto po­ja­vlji­vao i po­ja­vlju­je kao "autor". Osta­vljam Va­ma da, iz ovog pri­me­ra, iz­vla­či­te za­ključ­ke.

Dru­gi pri­mer je mno­go dra­stič­ni­ji i od­no­si se na Va­šeg slu­žbe­ni­ka Ko­stu Bog­da­no­vi­ća, ko­ji je kao što smo vi­de­li, još i član Sa­ve­ta Mu­ze­ja, je­dan od ko­or­di­na­to­ra iz­lo­žbe i je­dan od di­zaj­ne­ra ka­ta­lo­ga. Na kra­ju, da ne za­bo­ra­vim i nje­go­vu po­sled­nju (ili mo­žda pr­vu? ) ulo­gu na iz­lo­žbi VVV. Ovaj, sa­da bi­smo slo­bod­no mo­gli re­ći šo­u­men sa pe­to­stru­kom ulo­gom po­ja­vlju­je se, ko­nač­no, i kao "ne­za­o­bi­la­zni" stva­ra­lac (iz­la­gač) "ver­bo-vo­ko-vi­zu­el­nog''. U uvod­nom član­ku Vla­dan Ra­do­va­no­vić ka­že da iz­lo­žbe­ni eks­po­nat Me­đu­od­nos (ka­kav simp­to­ma­ti­čan na­slov!) Ko­ste Bog­da­no­vi­ća "za­hva­ta i u mno­ge dru­ge pro­ble­me", što se eto po­ka­zu­je pot­pu­no tač­nim. Jer, dok je Bi­lja­na To­mić i mo­gla ne­ka­ko da se po­ja­vi na iz­lo­žbi s ob­zi­rom na nje­ne ra­ni­je or­ga­ni­za­tor­ske za­slu­ge za ši­re­nje vi­zu­el­ne po­e­zi­je, o če­mu sam i sam jed­nom pri­li­kom ne­što za­be­le­žio (njen umet­nič­ki, vi­zu­el­no-po­et­ski i te­o­ret­ski ulog je, na ža­lost, mi­no­ran), do­tle Ko­sta Bog­da­no­vić nig­de dru­gde ni­je po­znat kao kon­kret­ni i vi­zu­el­ni pe­snik do u sva­šta­ri Vla­da­na Ra­do­va­no­vi­ća. Tu je, da­kle, i srž pro­ble­ma ko­ji je otvo­rio ovaj i ova­kav pri­vat­ni "me­đu­od­nos". Ov­de ne že­lim da ula­zim i u osta­le srod­nič­ke i dru­ge "me­đu­od­no­se" ko­ji bi se, mo­žda, još ot­kri­li na ovoj i po­vo­dom ove iz­lo­žbe. Iz­neo sam sa­mo naj­u­oč­lji­vi­je i dra­stič­ne slu­ča­je­ve.

Na kra­ju, dru­ga­ri­ce Pu­šić, hteo bih da za­vr­šim pi­smo sa dva ve­o­ma pre­ci­zna pi­ta­nja, pr­vo: ka­ko ste do­pu­sti­li da, i po­red upo­zo­re­nja, Vaš "autor" i Mu­zej mo­ral­no i za­kon­ski po­vre­de mo­ja autor­ska pra­va?; i dru­go: (pi­ta­nje ko­je du­gu­je­te ne sa­mo me­ni već i na­šoj kul­tur­noj jav­no­sti) ka­ko ste do­zvo­li­li ova­kav ste­pen pri­va­ti­za­ci­je Mu­ze­ja sa­vre­me­ne umet­no­sti po­vo­dom iz­lo­žbe Ver­bo-vo­ko-vi­zu­el­no, a ko­ji je u na­ve­de­nim pri­me­ri­ma vi­še ne­go oči­gle­dan?

U Be­o­gra­du, 17. V 1982.

U oče­ki­va­nju Va­šeg od­go­vo­ra

dru­gar­ski Vas po­zdra­vljam,

Mi­ro­ljub To­do­ro­vić

Apen­diks

Otvo­re­no pi­smo tre­ba­lo je bi­ti ob­ja­vlje­no u pro­šlom bro­ju Oka u okvi­ru jed­nog du­žeg na­pi­sa. Uva­ža­va­ju­ći te­ško­će Re­dak­ci­je, zbog obi­ma tek­sta, pi­smo je iz­dvo­je­no iz ce­li­ne i ob­ja­vlju­je se u ne­što skra­će­nom ob­li­ku sa­da. U me­đu­vre­me­nu do­go­di­lo se još do­sta to­ga oko spor­ne iz­lo­žbe, ta­ko da je nu­žan i ovaj do­da­tak.

Pre sve­ga, sum­nja o pri­va­ti­za­ci­ji do­bi­la je no­vu, sve­ži­ju hra­nu. Ko­a­u­to­ri, ko­or­di­na­to­ri, sa­rad­ni­ci i po­sta­vlja­či VVV, slu­žbe­ni­ci MSU De­ner­gi i Bog­da­no­vić, od ko­jih smo jed­nog, po pr­vi put, na toj iz­lo­žbi, mo­gli da upo­zna­mo i kao "kva­li­tet­nog" kon­kret­nog pe­sni­ka, na­šli su se jed­ne ve­če­ri, sre­di­nom ma­ja, na Tre­ćem pro­gra­mu ra­dio Be­o­gra­da, usta­no­vi gde je (ne­ve­ro­vat­na slu­čaj­nost!) za­po­slen "autor" iz­lo­žbe Vla­dan Ra­do­va­no­vić. Pri­ja­te­lji i sa­rad­ni­ci ima­li su ta­da svo­je ver­bo-vo­ko po­se­lo na ko­me su zdu­šno hva­li­li ono što su ko­or­di­ni­ra­li, opre­ma­li, po­sta­vlja­li i gde su iz­la­ga­li. Ni­je po­zna­to, po­red osnov­ne i oči­gled­ne stva­ri, u če­mu se ovog pu­ta, na nje­go­vom rad­nom me­stu, još ogle­da­lo ko­a­u­tor­stvo Vla­da­na Ra­do­va­no­vi­ća. Da li je on svo­jim pri­ja­te­lji­ma na­me­štao mi­kro­fo­ne, šti­mao mag­ne­to­fo­ne, ras­hla­đi­vao ih, u to­plom stu­di­ju, le­de­nom VVV bo­zom. Ka­žem, ni­šta se ne zna. Sve je oti­šlo u v/etar/.

U Knji­žev­nim no­vi­na­ma, li­kov­ni kri­ti­čar ko­ji iz­lo­žbu pri­ka­zu­je ču­di se "ka­ko je jed­na in­sti­tu­ci­ja, kao što je Mu­zej sa­vre­me­ne umet­no­sti, mo­gla pri­sta­ti da ta­ko la­ko pre­u­zme od­go­vor­nost za jed­nu ne­pot­pu­nu in­for­ma­ci­ju". Na­gla­ša­va­ju­ći "bi­ro­krat­sku le­tar­gi­ju" lju­di iz Mu­ze­ja, ovaj kri­ti­čar po­vo­dom iz­lo­žbe VVV za­klju­ču­je "da bi tim struč­nja­ka, isto­ri­ča­ra umet­no­sti us­peo da afir­mi­še vi­še aspe­ka­ta ove pro­ble­ma­ti­ke". (Pod­vu­kao M. T.) Na kra­ju da na­po­me­nem i ovo. Ko­li­ko ver­bo-vo­ko-vi­zu­el­ci i "avan­gar­di­stič­ki" klan obo­ža­va in­sti­tu­ci­je, ne sa­mo kul­tur­ne već i one iz­van kul­tu­re, mo­glo se vi­de­ti, po­red već po­me­nu­te De­ne­gri­je­ve pret­nje Autor­skom agen­ci­jom i u od­go­vo­ru V. Ra­do­va­no­vi­ća u pro­šlom bro­ju Oka. "Autor" VVV upo­zo­ra­va me da mo­ja kri­ti­ka nje­go­ve "iz­lo­žbe", i ot­kri­va­nje oči­gled­nih fal­si­fi­ka­ta i pri­va­ti­stič­kih ma­hi­na­ci­ja "mo­gu ima­ti i dru­ge po­sle­di­ce sem ovog (Ra­do­va­no­vi­će­vog) tek­sta". Ni­je li to ne­ve­što za­ka­mu­fli­ra­na pret­nja su­dom? Da ta pret­nja ni­je be­za­zle­na i da ovaj "avan­gar­di­sta" i nje­go­vi pu­le­ni mo­gu ve­o­ma br­zo da "oku­pi­ra­ju" i tu in­sti­tu­ci­ju, tra­že­ći nje­nu ar­bi­tra­žu kad im se kri­ti­ka ne do­pad­ne, po­ka­zu­je i slu­čaj Žar­ka Ro­šu­lja, ko­ji se ovih da­na "pro­sla­vio" pod­no­se­ći tu­žbu pro­tiv jed­nog kri­ti­ča­ra iz­lo­žbe Ver­bo-vo­ko-vi­zu­el­no u Ju­go­sla­vi­ji 1950–1980. Sud i nje­go­ve od­lu­ke iz­gle­da, po­sta­ju pr­vi i je­di­ni ar­gu­men­ti ko­ji­ma se­ma-me­di­jal­ni "bos" Vla­dan Ra­do­va­no­vić i nje­go­vi pri­ja­te­lji mo­gu po­tvr­di­ti svo­je "avan­gard­ne sta­vo­ve" u umet­no­sti.

                             (Ob­ja­vlje­no u Oku 10. VI 1982)

NA­PO­ME­NA:

Na ža­lost ni­ka­kav od­go­vor na ovo otvo­re­no pi­smo ni­sam do­bio. Dru­ga­ri­ca Ma­ri­ja Pu­šić, iz­gle­da, sma­tra da, iz svo­je uprav­nič­ke fo­te­lje, mo­že ko­mot­no da ig­no­ri­še jav­no po­sta­vlje­na pi­ta­nja, ko­ja se od­no­se na rad nje­ne usta­no­ve, i du­žne od­go­vo­re na ta pi­ta­nja jed­no­stav­no pre­ću­ti. To, uosta­lom sa­mo po­tvr­đu­je te­ze o ma­ni­pu­la­ci­ja­ma "auto­ra" iz­lo­žbe i nje­go­vih mu­zej­skih sa­rad­ni­ka i pri­va­ti­za­ci­ji Mu­ze­ja sa­vre­me­ne umet­no­sti.

Slič­no mi­šlje­nje, u još oštri­joj for­mi, iz­lo­ži­la je, u svom po­le­mič­kom tek­stu Ka­ko mi­ri­še sig­na­li­zam (Oko' 19. VII 1982) i Sne­ža­na Sto­ja­no­vić. Ona je us­tvr­di­la da se u či­ta­voj ovoj stva­ri (VVV fa­co­va­nje) ra­di o "pri­vat­nim iži­vlja­va­nji­ma" auto­ra iz­lo­žbe i ne­kih nje­go­vih pu­le­na "a sve to pod okri­ljem Mu­ze­ja sa­vre­me­ne umet­no­sti či­ji od­go­vor­ni i po­zva­ni, i pro­zva­ni, upor­no ću­te. Da li to zna­či da su oni odo­bri­li i uče­stvo­va­li u ova­kvoj ne­do­stoj­noj ra­bo­ti? Ov­de ne­dvoj­be­no sto­ji pri­go­vor De­ni­sa Po­ni­ža ko­ji sum­nja u ''iste start­ne po­zi­ci­je raz­li­či­tih uče­sni­ka u pri­pre­ma­ma za iz­lo­žbu''. Kao što smo vi­de­li (za­klju­ču­je Sto­ja­no­vi­će­va) ne ra­di se sa­mo o ne­rav­no­prav­nim sta­rt­nim po­zi­ci­ja­ma već i o mno­go per­fid­ni­jim igra­ma auto­ra iz­lo­žbe i mu­zej­ske bi­ro­kra­ti­je s po­je­di­nim na­šim umet­ni­ci­ma".

ŠO­DER AVAN­GAR­DI­STA

Ro­to-Fran­cek pro­tiv "cr­nog pa­pe"

Ja­vio se Fran­ci, ni­je mo­gao da iz­dr­ži, pri­te­ra­lo ga, že­ljan sla­ve i vođ­stva, ši­ro­ke po­pu­lar­no­sti, "pe­snič­kog" mi­tin­go­va­nja. Pro­mo­lio svo­ju se­du, bra­da­tu nju­ški­cu iz miš­je ru­pe "užih avan­gar­di­stič­kih kru­go­va" i za­ci­ju­kao, pu­stio svo­ju droć­ku "u ši­ru jav­nost". Fran­ci, vr­li bo­rac "za no­vu prak­su za­jed­ni­štva u avan­gard­noj umet­no­sti", Brus Li, Si­mon Tem­plar, agent 009 na­šeg avan­gar­di­zma; Fran­cek Žda­no­vič­nik, no­vo ime, no­va ro­to-zve­zda na­stu­pa iz sre­di­na ko­je ki­pe od "stva­ra­lač­kih am­bi­ci­ja", uni­šta­va­ju­ći naj­ve­će ne­pri­ja­te­lje na­še li­te­ra­tu­re, mo­žda i na­šeg dru­štva, čak či­ta­ve pla­ne­tar­ne ci­vi­li­za­ci­je: "gnu­snog de­spo­ta", "vo­đu", "cr­nog pa­pu", "knji­žev­nog Ho­me­i­ni­ja" Mi­ro­lju­ba To­do­ro­vi­ća i nje­go­vu opa­ku ide­o­lo­gi­ju na­sil­nič­ku i osva­jač­ku ve­ru sig­na­li­zam, ko­jom že­li da za­tru­je "ne­vi­ni" i na­iv­ni kon­kre­ti­stič­ki "avan­gar­di­zam", je­be­nu ju­go-knji­žev­nost, na­šu na­du u "sve­tlu (li­te­rar­nu) bu­duć­nost", či­tav sve­mir.

Bor­be­ni po­klič, him­nu Fra. Z.-a i nje­go­vih isto­mi­šlje­ni­ka, pro­tiv mo­je "ce­zar­ske" ma­len­ko­sti, is­pe­vao sam (oslo­bo­div­ši ih ta­ko stva­ra­lač­kih i dru­gih mu­ka) i ob­ja­vio još pre vi­še od jed­ne de­ce­ni­je:

mi­ro­ljub to­do­ro­vić je hoh­šta­pler

mi­ro­ljub to­do­ro­vić je anar­ho­li­be­ral

mi­ro­ljub to­do­ro­vić je na­zad­na

dru­štve­na sna­ga

mi­ro­ljub to­do­ro­vić je pam­flet

ve­što smi­šljen i tem­pi­ran

u če­mu su gre­ške mi­ro­lju­ba to­do­ro­vi­ća

mi­ro­ljub to­do­ro­vić za­u­zi­ma

kraj­nje su­bjek­tiv­ne sta­vo­ve

mi­ro­ljub to­do­ro­vić ne vi­di

da nje­go­va bor­ba ne vo­di ni­če­mu

mi­ro­ljub to­do­ro­vić ne da­je

pre­ci­zne od­go­vo­re na na­ša pi­ta­nja

mi­ro­ljub to­do­ro­vić raz­li­či­to pri­stu­pa

oce­ni pro­ble­ma

mi­ro­ljub to­do­ro­vić ni­je sa­mo­kri­ti­čan

u svo­me iz­la­ga­nju

mi­ro­ljub to­do­ro­vić ne pri­ma na se­be

ni­ka­kvu od­go­vor­nost

mi­ro­ljub to­do­ro­vić bi hteo

da sva­ko po­sta­ne mi­ro­ljub to­do­ro­vić

Fran­ce­ku je, da­kle, po­treb­no sa­mo da po­dig­ne te­šku ru­ku, pu­nu olo­va, is­pru­ži svoj de­be­li, "uva­že­ni" an­to­lo­gi­čar­sko-in­sti­tu­ci­o­nal­ni prst i po­vu­če oroz (ka­ko se već iz­ja­snio, on u ovom slu­ča­ju "ubi­ja") pa će sve bi­ti sre­đe­no. Opa­ku je­res i nje­nog "de­spo­ta" pro­gu­ta­će ta­ma.

Ma­lo mor­gen:

ce­li­vaj ce­pa­ni­com

pi­šič­no di­ši

ku­šaj i ki­ži

ne kar­go­ni­ši

nek fe­njer Fran­cek

še­ta ga­će

s ve-ve ču­čav­cem

bur­gi­je bra­će

ke­glu u ja­ja

krlj­ni im mi­cu

uza­lud ale

tra­že ti­cu

mut­ne mr­tva­ce

sti­že kač­ka

ki­la­vog Fran­ce­ka

we­ste­ast mač­ka

Pla­ti pa kla­ti ili ka­ko zgo­to­vi­ti avan­gar­di­stu

Eufo­rič­ni Fran­ci, po­sled­njih go­di­na stal­no išo­ra­va ne­ke ne­sla­ne gvin­to­ve po­ku­ša­va­ju­ći da ih pa­ten­ti­ra. Je­dan od njih je (u "Oku" broj 270. to ste mo­gli pro­či­ta­ti) pra­vo na gre­šku, uput­stvo ko sme a ko ne sme da gre­ši, i to jed­nom ili vi­še pu­ta. Fran­cek je, ina­če, (po sop­stve­nom pi­sa­nju) bez­gre­šan, de­vi­ca, sve­ta de­va, jun­fe­ri­ca, dža­na co­lo­va­ča, blom­ba, vir­dži­ni­ja­na, li­men­ka, neo­su­đi­va­na ri­ba, cel­ka. Ni­ka­ko da se po­ce­pa, ili da mu je po­ce­pa­ju. Dru­gi Fran­ce­kov pa­tent još je slav­ni­ji. Po nje­mu ga zna­ju čak i pre­ko gra­ne u ga­star­baj­ter­skim i inim do­mo­vi­na­ma. Ka­ko i ne bi kad je smi­slio du­pljak po ko­me pro­iz­vo­di "avan­gar­di­ste". Si­stem je prost, ali za­to ge­ni­ja­lan" Funk­ci­o­ni­še po onoj na­rod­noj, ili još pre­ci­zni­je kur­vinj­skoj fi­lo­zo­fi­ji, (F. bi re­kao ide­o­lo­gi­ji): "pla­ti pa kla­ti". Ovaj šu­min­der, lju­bi­telj lo­vu­dže i in­sti­tu­ci­ja, uvr­šta­va u svo­je we­ste­ast an­to­lo­gi­je sva­kog ko mu is­tre­se ro­đe­nu gen­gu. Plju­ni šo­der pa će ti Fran­ci do­de­li­ti di­plo­mu ''avan­gar­di­ste". Za­i­sta, no­va ori­gi­nal­na bi­znis "prak­sa za­jed­ni­štva u avan­gard­noj umet­no­sti". Po­što Fran­ci ra­di i sa stran­ci­ma tre­ba­lo bi za­in­te­re­so­va­ti i "ši­ru jav­nost". Mo­žda nam nje­go­ve ša­la­baj­zi­je mo­gu po­mo­ći da po­pra­vi­mo de­vi­zni plat­ni bi­lans, bar u "užim kru­go­vi­ma" iz­da­vač­ke de­lat­no­sti. U me­đu­vre­me­nu po­zi­vam sve ju­go­slo­ven­ske i stra­ne pe­sni­ke, od se­dam do se­dam­de­set se­dam go­di­na, (mo­že i po­ro­dič­no) da se ja­ve Fran­ci­ju Za­go­rič­ni­ku, Ko­kri­ca, Kranj. Po­sle co­lo­va­nja su­var­ka uz ra­dost, "eufo­ri­ju", "po­nos" (uro­đe­ne sa­mo onom ko se "ba­vi kon­kre­ti­zmom") i dru­ge ba­na­na­li­je, Fran­ci će ga ufu­ra­ti u avan­gar­du za več­na vre­me­na.

(Va­žna na­po­me­na: ko pro­spe vi­še, do­bi­će i ve­ći broj stra­ni­ca u We­ste­a­stu, pa sa­mim tim za an­to­lo­gi­ča­ra i nje­go­ve sled­be­ni­ke na­ba­ci­će se kao naj­laf kon­kre­ti­sta, a i nje­go­va več­nost bi­će "tvr­đa".)

Ovaj pa­tent ima sa­mo jed­nu ma­lu ma­nu. Po­sle ob­ja­vlji­va­nja "po­no­si­ti" i "na­iv­ni" Fran­ci mo­ra da pi­še du­ga "ra­do­sna" pi­sma po­je­di­nim svo­jim sa­rad­ni­ci­ma da mu što pre rig­nu ronj­ke. Jer, po na­šem sta­rom obi­ča­ju, mno­gi ot­kla­te al ne­će da pla­te.

Post scrip­tum:

dok te štam­paj­zer

Fran­cek gle­da

gur­ni mu ma­lo

pa­pra i me­da

zdi­mi­će

ko pat­ka s le­da

pro­du­vao si ku­lo­vu kon­ce

nek ke­nja

žva­će ga­će­ron­ce

NA­PO­ME­NA

Ovaj tekst pod na­slo­vom Štep za šu­min­de­ra, ko mu štri­ka cre­va po­slat je li­stu Oko kao od­go­vor na či­tav niz gru­bih na­pa­da F. Za­go­rič­ni­ka. Pre­ma re­či­ma Jo­si­pa Br­ki­ća, v. d. glav­nog i od­go­vor­nog ured­ni­ka, ko­ji je, po sop­stve­nom tvr­đe­nju, bio za ob­ja­vlji­va­nje tek­sta, osta­li čla­no­vi re­dak­ci­je ni­su se sa­gla­si­li s nje­go­vim mi­šlje­njem.

  

Franci Ždanovičnik na svom redovnom poslu

VU­JI­CI RE­ŠI­NU ALI­JAS TU­CI HI­STE(O) RI­KU JU­GO­SLO­VEN­SKOG AVAN­GAR­DI­ZMA

za "objek­ti­van" pri­kaz u Oku broj 269 i dru­ge zri­ling rad­nje

ja­vio se i Tu­ca

po­jeo ma­sni ve-ve ru­cak

pa sad od hva­le štu­ca

dr­ži ga sta­ra

avan-pi­zma

na Mi­ro­ljub-art

to­do­ro­vi­ći­zam

pu­stio svoj

objek­tiv­ni piš

vo­nji­fer Tu­ca

kon­kret­ni miš

ku­sa sve čor­be

što mu po­nu­de

bo­go­ljub da­nas

su­tra šta bu­de

šta si to ru­co

dra­gi Tu­co

gde si se smu­co

kog si ot­ku­co?

du­go te ku­žim

ku­var ti kre­zav

da ni­je za­go­re­la

re­sin­te­za?

ili ste nju­pa­li

(ve­či­ta kri­za)

kre­pa­nog odoj­ka

soc­re­a­li­zam?

u ba­ljo­zu ti

pre­bra­nac-Vla­dan

bio si kan­da

je­be­no gla­dan

jel ti go­ti­van

no­vi bos

ka­ko ser­vi­ra

se­ma-sos?

mi­ri­še li mu

oko ku­će

pi­pa­zon-tor­ta

za te­be

vru­će-na­dig­nu­će?

sve mi to li­či

na rad na sic

dok je­dan so­vi

dru­gi gric

pi­šič­no sta­nje

kad kre­lac kri­zma

slat­ka vam

ka­ka sig­na­li­zma

             (Ob­ja­vlje­no u Oku 2. IX 1982)

NA­PO­ME­NA

U Bor­bi od 16. ok­to­bra 1982. go­di­ne, u tek­stu na­slo­vlje­nom "Re­či ni­su me­tak", na sle­de­ći na­čin se ko­men­ta­ri­še ova pe­sma-po­le­mi­ka:

"U nas je do­sta po­le­mi­ka ko­je se vo­de kao da su re­či za­me­na za met­ke. (…)

To je raz­go­vor pre­ko ni­ša­na na pu­šci.

U za­gre­bač­kom Oku, ko­je od sa­mog po­čet­ka (ovo mu je de­se­ta go­di­na) odva­ja do­sta pro­sto­ra za su­če­lja­va­nje opreč­nih sta­vo­va, ne­dav­no smo pro­či­ta­li po mno­go če­mu ka­rak­te­ri­stič­nu po­le­mi­ku.

Ot­pi­su­ju­ći Vu­ji­ci Re­ši­nu Tu­ci­ću na pri­lo­gu ob­ja­vlje­nom pet­na­est da­na ra­ni­je, Mi­ro­ljub To­do­ro­vić, sig­na­li­stič­ki pe­snik, sro­čio je od­go­vor na ša­tro­vač­kom je­zi­ku. Iz po­du­že To­do­ro­vi­će­ve ša­tro-po­le­mi­ke na­vo­di­mo dve stro­fe: du­go te ku­žim/ ku­var ti kre­zav/ da ni­je za­go­re­la/ re­si­sin­te­za? (…) sve mi to li­či /na rad na sic/ dok je­dan so­vi/ dru­gi gric/.

Kao što se vi­di, ša­tro­vač­ki je­zik je pra­skav i afek­ti­van, ali u nje­mu ne­ma bal­kan­ske po­mr­či­ne, dže­fer­da­ra ni uz­ne­mi­re­nih stra­sti. Sar­ka­sti­čan je i dvo­smi­slen, ali i pun hu­mo­ra. Vr­cav.

Ne že­li­mo da ar­bi­tri­ra­mo u ovoj ina­če du­goj po­le­mi­ci, ali sa za­do­volj­stvom re­gi­stru­je­mo To­do­ro­vi­će­vu ino­va­ci­ju."

UFU­RA­NI "UMET­NIK"

                          Ko­sti Bog­da­no­vi­ću

pajt Ko­sta se pe­li­kan­ski čmu­rao

"me­đu­od­nos" ga

u ve­ve/ov­ce/ ufu­rao

KOM LI PA­PA­JU PA­PI?

                        Dra­ga­nu Ve­lič­ko­vi­ću

ko je sad ju­go-pa­pa

ko se po drn­du­lji dra­pa

kog su i gde pre­tu­kli

ko­ga za pev­ca po­vu­kli

ko se po ću­ski­ji če­še

pre pa­pe i pap­stva

šta be­še?

niz či­je gmi­žu sa­pi

uz ka­kva še­ne vra­ta

kom li pa­pa­ju pa­pi

k/h/er Slav­ko i Som ba­ta?

NE­U­RO-AR­TIST FRA. Z.

U čast Fran­ci­ja Žda­no­vič­ni­ka, in­spi­ri­sa­no nje­go­vim de­gen-droć­ka­ma u ''Oku'' 269, 270, 271, 272, 273. i 274.

oda­svud nas bri­či

"avan­gard­ni" mraz

raz­va­lio njo­ka­li­cu

ne­u­ro-ar­tist Fra. Z.

ća­la­pr­da ko zun­za­ra

va­tri­ra se i tur­pi­še

bar­li­ja na škr­ge di­še

drn­da, mr­vi i nju­njo­ri

kao da mu flon­dža go­ri

kroz la­pi­ne za­pa­hu­je

kva­ran we­ste­ast bazd

mu­ca, štu­ca na­ko­ke­ren

ne­u­ro-ar­tist Fra. Z.

u pro­roč­koj avet-to­gi

fa­ši­ra nas i ži­la­vi

ša­la­baj­za šlo­gi-do­gi

pu­šta ma­sne srać­ka­li­ce

auspuh mu su­pe­gu­sla

čor­bu ku­va, we­ste­ast tri­ce

zu­kvan, kre­ša, dib­di­le­ja

avan­gar­dist iz Ko­kri­ce

u br­ljo­su kon­kre­ti­zma

ko kar­bon­ski gmaz

kur­cšlus plju­cu ob­li­zu­je

ne­u­ro-ar­tist Fra. Z.

ba­lje­zga i mla­ta­ka­ra

ha­la­bu­či i tan­dr­če

če­šlja je­zik, me­lje, hr­če

bun­ca, ver­gla, mut­no druc­ka

stal­no đu­bri, po­pr­duc­ka

mrn­dža, pim­pla i kr­mo­si

be­ne­ta na sit­no pljuc­ka

nu­le­ri­ca trt-mrt dič­nik

le­vak Fran­ci Ča­pla­jič­nik

utu­ca­va, žgla­vi ko­si

kle­pe­će ko to­ci­lo

pra­vi du­ple gu­ra­bi­je

šu­plje ve-ve dro­ci­lo

u pli­ćak se na­bi­je

ba­le­ga pa za­gu­gu­če

klam­fa, kvr­či ne od ju­če

kao dru­sla di­že dim

dok šan­ta­vo er­ge­li­še

bu­ljon pro­va­la pred njim

u "Oku" nam po­tu­rao

svo­je mi­ne na gāz

le­va tru­ba, hi­po­dro­mac

ne­u­ro-ar­tist Fra. Z.

HO­MUN­KU­LUS IZ PA­RA­CEL­ZI­JU­SO­VE TE­GLE

Pri­log pro­u­ča­va­nju "stva­ra­lač­kog" li­ka Vla­da­na Ra­do­va­no­vi­ća kao kon­tra-fa­zon na pa­ne­gir­ke ko­je su o istom "auto­ru" od­re­ci­to­va­li Vu­ji­ca Re­šin Tu­cić, u bro­ju 269 i Fran­ci Za­go­rič­nik u bro­ju 270 Oka.

 

Sinovi demona Grupuleksa

 Vla­dan Ra­do­va­no­vić je du­hov­no ne­do­no­šče, di­ljem na­šeg kul­tur­nog pro­sto­ra po­zna­te Me­di­a­le, ili­ti Med i Ale, ka­ko joj umil­no te­pa je­dan od nje­nih tvo­ra­ca. Ova gru­pa tvr­di da je njen za­ko­no­da­vac sam đa­vo, u nji­ho­vom žar­go­nu na­re­čen kao Gru­pu­lex. "Znaš li da imam ugo­vor s đa­vo­lom?’’ (Šej­ka). "Po pr­vi put shva­tih da je Gru­pu­lex đa­vo (…) ri­ječ sa­zda­na od ri­je­či gru­pa i lex za­kon. Uka­zi­vao mi se kao kob­ni za­ko­no­da­vac gru­pe. Kao da je bio iza svih po­mut­nji, ne­spo­ra­zu­ma, ne­u­spje­ha, na­pa­da; kao da se oti­mao o na­še du­še." (Gla­vur­tić).

Ne znam da li je na pod­ruč­ju ove "stra­šne dra­me", či­ji su ulog bi­le "du­še" me­di­al­nih umet­ni­ka, gro­zni de­mon Gru­pu­lex us­peo da se do­če­pa Vla­da­no­ve du­še, ali je i me­ni i mno­gi­ma po­zna­to da Me­di­a­la ne­ma ni­ka­kve ve­ze s avan­gar­dom, da je za­pra­vo osu­đi­va­la avan­gar­du, pa čak i ši­re shva­će­nu mo­der­nu umet­nost, i to u tre­nu­ci­ma ka­da se ži­la­vom bor­bom po­no­vo osva­ja­la iz­gu­blje­na umet­nič­ka slo­bo­da, i ka­da su "ino­va­tor­ska usme­re­nja" u na­šoj umet­no­sti po­sta­ja­la fe­no­men od iz­u­zet­nog zna­ča­ja za da­lji raz­voj kul­tu­re u ce­li­ni. Za­to se u pot­pu­no­sti mo­že­mo slo­ži­ti s onim kri­ti­ča­ri­ma ko­ji ka­žu da "pra­vi do­me­ti Me­di­a­le ni­su sa­dr­ža­ni u nje­nom po­le­mič­kom, eks­pe­ri­men­tal­nom du­hu, već u ma­ni­ri­stič­kim, pa­se­i­stič­kim de­li­ma (…) nje­nih pro­ta­go­ni­sta", od­no­sno da je Me­di­a­la bi­la i osta­la sa­mo "za­ka­sne­la ma­ni­ri­stič­ka aka­de­mi­ja". Ovo po­tvr­đu­je i opre­de­lje­nje nje­nih tvo­ra­ca či­je "od­bi­ja­nje bu­duć­no­sti i pri­hva­ta­nje pro­šlo­sti zna­či u stva­ri od­bi­ja­nje te­o­ri­je na­pret­ka i sva­kog fu­tu­ri­stič­kog kon­cep­ta dru­štva i ži­vo­ta". (Mi­o­drag B. Pro­tić). U toj i ta­kvoj Me­di­a­li ro­đen je i for­mi­rao se Vla­dan Ra­do­va­no­vić. Da li je on­da uop­šte mo­gao da se iz nje­nih ari­jer­gard­nih, za­gu­šlji­vih pro­sto­ra "is­for­si­ra­nog okul­ti­zma", u kič iz­o­kre­nu­tog nad­re­a­li­zma i in­te­lek­tu­al­ne blas­fe­mi­je, ski­da­ju­ći "u sno­vi­ma jor­gan ze­mlje s po­ko­pa­nih" u zna­ku "este­ti­ke pse­u­do­du­hov­no­sti" i "lu­ci­fe­ri­jan­skog ilu­mi­ni­zma", po­ja­vi kao "za­čet­nik" i "pre­te­ča", (ka­ko sam se­be vo­li da vi­di), go­to­vo svih avan­gard­nih kre­ta­nja u ju­go­slo­ven­skoj umet­no­sti?

Pro­vid­na dže­pa­re­nja

Pu­sto­li­na V,. Ra­do­va­no­vi­ća, za ko­ju on tvr­di da je "pr­va VVV knji­ga" iz­da­ta u na­šoj li­te­ra­tu­ri, ob­ja­vlje­na je 1968. go­di­ne. Osam go­di­na pre to­ga, s oba­ve­znom Vla­da­no­vom "ana­li­zom", ona se po­ja­vi­la u Vi­di­ci­ma. Ta­da u njoj ni­je bi­lo ni­ka­kvih vi­zu­el­nih ele­me­na­ta (sem kla­sič­nih cr­te­ža, ilu­stra­ci­ja), još ma­nje je vo­nja­la na "ko­smo­lo­šku po­e­mu". Bi­lo je oči­gled­no da se ra­di o pri­me­ni po­stup­ka pre­u­ze­tog od fran­cu­skih "šo­zi­sta", ko­ji je Vla­dan, u svom ve­či­tom imi­ta­tor­skom ka­šnje­nju, po­ku­šao da uflin­ta u ovu sre­di­nu kao nov i ori­gi­na­lan. To se, uosta­lom, vi­de­lo i iz ko­men­ta­ra ured­ni­ka ta­da­šnjih Vi­di­ka Da­ni­la Ki­ša, pod na­slo­vom Pre­zir ljud­ske sa­dr­ži­ne, ko­ji u Pu­sto­li­ni vi­di "is­pra­zni l'art po­ur l'art, gor­ki tri­jumf teh­no­kra­ti­je". Kiš ja­sno i ne­dvo­smi­sle­no upu­ću­je na A. R. Gri­jea, M. Bi­to­ra i dru­ge fran­cu­ske pi­sce "no­vog ro­ma­na" ko­ji su tih go­di­na bi­li u mo­di. Po svoj pri­li­ci je Pu­sto­lil­na po­sta­la "ver­bo-vo­ko-vi­zu­el­na" i "ko­smo­lo­ška po­e­ma" u po­sled­njem mo­men­tu, pred štam­pa­nje, 1967, ili čak 1968. go­di­ne, ka­da je ovaj gre­ba­roš, na­čuv­ši opet ne­što o kon­kret­noj po­e­zi­ji, br­že bo­lje vi­zu­e­li­zo­vao po­je­di­ne de­lo­ve svo­je "šo­zi­stič­ke" ma­žnje­vi­ne (ne ku­lo­vi­šu­ći ovog pu­ta "dve go­di­ne za pr­vih šest stra­ni­ca", ka­ko je ra­ni­je pu­štao bu­ve).

Ali, na Vla­da­no­vu ža­lost, u na­šoj li­te­ra­tu­ri ta­da je već či­ta­ve tri go­di­ne po­sto­ja­la (bi­la ob­ja­vlje­na) i de­lo­va­la jed­na dru­ga ko­smo­lo­ška po­e­ma, stvo­re­na bez šo­zi­stič­kih i kon­kre­ti­stič­kih fil­co­va­nja. Ta po­e­ma je, na­rav­no, pred­u­zi­mlji­vog i neo­ri­gi­nal­nog, sklo­nog pro­vid­nim dže­pa­re­nji­ma, Ra­do­va­no­vi­ća na­te­ra­la da svo­ju bla bla pro­zu iz "oble bli­ne" bla­tom ob­le­plje­ne pu­sto­li­ne pre­ba­ci na br­za­ka u ko­smič­ke "ahou" vi­si­ne i još joj do­šmin­ka, ko bu­ljan­der la­žnu, pse­u­do­na­uč­nu, "sve­svet" bra­di­cu.

Kad smo kod Pu­sto­li­n da po­ka­že­mo još je­dan od broj­nih slu­ča­je­va Vla­da­no­ve ne­in­ven­tiv­no­sti, sklo­no­sti ka pa­lje­vi­ni, di­vljim fo­lo­vi­ma i šte­lo­va­nju na sit­no. U Glo­sa­ru ovog de­la on će iz­droć­ka­ti re­či: ja­stvo, ni­šti­na, zem­nik, i još ne­ke, uz tvrd­nju da ih je sam sko­vao. Bi­lo bi u re­du da tih re­či ne­ma u svim ma­lo de­bljim reč­ni­ci­ma na­šeg je­zi­ka, i to sa istim zna­če­njem ko­je im nji­hov "tvo­rac" da­je. Ta­ko ovu ir­vas-ip­si­nu ne mo­gu da pro­gu­ta­ju čak ni iz­lo­pa­ta­ni la­pon­ci.

 Od "pi­pa­zo­na" do Po­pa­je­vog Ki­će

Kra­jem pe­de­se­tih go­di­na Ra­do­va­no­vić se, u be­o­grad­skoj kul­tur­noj čar­ši­ji, pro­sla­vio svo­jim "pi­pa­zo­ni­ma". No, da je ovaj "umet­nik" sa­mo pi­šič­ni tra­bant što ot­kri­va već ot­kri­ve­no, čo­vek bez ide­ja ko­ji za ne­ku no­vi­nu, ili bi­za­ri­ju, ne­gde ne­što na­ču­je, a on­da je br­že-bo­lje pri­sva­ja po­la­žu­ći ka­sni­je na nju "pri­mat", po­tvr­di­će, upra­vo po­vo­dom "pi­pa­zo­na", po­sred­no, i nje­gov idej­ni i estet­ski vo­đa iz Me­di­a­le, Mi­ro Gla­vur­tić ka­da u svom Pri­lo­gu za po­vjest Me­di­a­le (Gra­dac broj 17-18, 1977) ka­že ka­ko se u Mi­xed me­dia (Bo­re Ćo­si­ća) hu­mor­no po­le­mi­sa­lo o ''pi­pa­zo­ni­ma'' i ospo­ra­va­la nji­ho­va auten­tič­nost.

U ori­gi­nal­nost i "pri­mat" Vla­da­no­ve "pi­pa­zo­ne­ri­je" po­sum­nja­lo se jer je usta­no­vlje­no da je Ma­ri­ne­ti još po­čet­kom 1921. go­di­ne, u Pa­ri­zu, ob­ja­vio "ma­ni­fest tak­ti­li­zma", pred­la­gao osni­va­nje "tak­ti­li­stič­kog po­zo­ri­šta" i tom pri­li­kom čak iz­lo­žio jed­nu tak­til­nu sli­ku. Po­ka­za­će se, me­đu­tim, da su i pre Ma­ri­ne­ti­ja stva­ra­na pi­pa­zon­ska de­la. Da­da­i­sti su tvr­di­li da je to­kom Pr­vog svet­skog ra­ta umet­ni­ca Glif­ford-Wil­li­ams pr­va iz­mi­sli­la tak­ti­li­zam i na­pra­vi­la skulp­tu­ru za pi­pa­nje ko­ju je iz­la­ga­la 1916. u Nju­jor­ku. Ovu skulp­tu­ru tre­ba­lo je opi­pa­va­ti za­tvo­re­nih oči­ju. Glif­ford-Wil­li­am­so­va bi­la je u ve­zi s Mar­se­lom Di­ša­nom. dok je Apo­li­ner o nje­nim ra­do­vi­ma dr­žao jed­no pre­da­va­nje 1917. go­di­ne¹. Ov­de ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti ni po­zna­tu Di­ša­no­vu Ru­ži­ča­stu doj­ku, na­pra­vlje­nu od sun­đe­ra­ste gu­me ko­ja je iz­la­ga­na s uput­stvom po­se­ti­o­ci­ma da je pi­pa­ju.

Ka­da se sve to upo­re­di s Vla­da­no­vom "pi­pa­zon­skom te­o­ri­jom" i či­nje­ni­com da on sma­tra "da, bi naj­i­de­al­ni­ji i mo­žda naj­a­de­kvat­ni­ji pri­stup pi­pa­zo­nu mo­rao bi­ti u mra­ku", stvar po­sta­je vi­še ne­go ja­sna.

Po sve­do­če­nju M. Gla­vur­ti­ća "'pi­pa­zo­ni' su (…) pro­is­te­kli, 1952. ili 1953. go­di­ne, iz jed­nog do­ži­vlja­ja bri­ja­nja, čul­nih uti­sa­ka do­di­ra čet­ki­ce i čan­če­ta, ko­ji su se mi­je­ša­li sa sen­za­ci­jom 'sec­ka­nja lu­ka' u bli­zi­ni. Mi­slio je (V. Ra­do­va­no­vić) da se taj do­jam mo­že ob­no­vi­ti, u pri­jat­ni­jim okol­no­sti­ma jed­ne no­ve umjet­no­sti i no­vih obje­ka­ta. Pa i ono fa­mo­zno bl (oblu­tak, bli­na, obli­na, itd.), ona ve­za kon­so­na­na­ta ko­ju je oso­bi­to ob­ra­đi­vao u Pu­sto­li­ni, pro­iz­i­la­zi­će iz ne­kih ne­pri­jat­nih fi­zi­o­lo­ških do­ži­vlja­ja. O to­me će, ka­sni­je, Bo­ra Ćo­sić u Mi­xed me­dia, pi­sa­ti da je pro­is­te­klo 've­ro­vat­no pod uti­ca­jem ne­ke psi­ho­ge­ne smet­nje, spa­zme ili slič­no' i da je Vla­dan Ra­do­va­no­vić 'ovo ose­ća­nje oblog ot­po­ra u sop­stve­nom jed­nja­ku pre­vo­dio u zna­če­nje su­gla­snič­ke ve­ze bl.' Ćo­sić je to bl do­vo­dio u ve­zu s ne­kim ono­ma­to­pe­ja­ma, kao klok i klak, ili pli, ko­ji­ma je Ma­ri­ne­ti pri­da­vao oso­bi­tu pa­žnju, ali je, na­vod­no, pre­ma Ćo­si­ću, ve­o­ma bli­sko i gul­pu Po­pa­je­vog Ki­će." (Po­ne­što pod­vu­kao i M. T.)

Ta­ko ovaj "avan­gar­di­sta" u stal­noj, hi­ste­rič­noj bor­bi za pr­ven­stvo, "pri­mat u ba­vlje­nju", (opet ne­ka jun­fer ide­o­lo­gi­ja), on ko­ji je že­leo "da od­svi­ra po­je­di­ne zve­zde", za­vr­ša­va me­đu žva­la­ma Po­pa­je­vog Ki­će. Sto­ga ni­je ni čud­no što nje­go­va te­o­re­ti­sa­nja i avan­gar­di­sa­nja iza­zi­va­ju pod­sme­va­nje: "Bez ob­zi­ra ko­li­ko se Vla­dan uka­zu­je kao ra­ci­o­na­lan tip, pre­ma kraj­nje re­la­ti­vi­stič­kim da­na­šnjim ti­po­lo­gi­ja­ma, 'pi­pa­zo­ni' su uglav­nom iza­zi­va­li pod­smi­jeh i o nji­ma se do­sta go­vo­ri­lo, s pod­smi­je­hom. Jed­no vri­je­me su me­di­a­li­ste podsmje­šlji­vo zva­li pi­pa­zo­ni­ma". (Gla­vur­tić).

Si­mu­li­ra­nje mi­ta du­bi­ne ili­ti kre­bil-ele­ra­ba

Po­što je de­ma­ski­ran kao "pr­vi" pi­pa­zo­nac; ospo­ren mu je "pri­mat", itd., Vla­dan je ubr­zo pre­šao na "tak­ti­zo­ne", iz­lo­živ­ši pu­bli­ci "želj­noj" nje­go­vih ta­la­sa­nja, mrn­dža­nja i kre­bil-ke­le­ra­ba, svo­ju "te­o­ri­ju" o "Ve­li­kom zvuč­nom tak­ti­zo­nu":

"Spo­lja je on kvr­ga­va gra­đe­vi­na ne­si­me­trič­nog ob­li­ka. Iz­gle­da kao iz­va­đe­ni ko­mad utro­be. U dnu zja­pi tmi­na. Sa­gne se, pro­vu­če kroz otvor i is­pru­ži po­tr­bu­ške. Pod je olu­čast i us­pi­nje se na­vi­še. Sad je isto, bi­lo da se oči dr­že za­tvo­re­ne ili otvo­re­ne. Sa stra­ne, u zi­du tu­ne­la, na­pi­pa­ju se udu­blje­nja a i po­slu­ži nji­ma kao oslon­ci­ma za opi­ra­nje no­gu i po­ti­ski­va­nje te­la na­vi­še. Sop­stve­nom sna­gom, gmi­žu­ći po­tr­bu­ške kre­ne­mo na­go­re. (…) Tak­ti­zon po­ma­že 'po­tre­bu da se imam svo­ji­jim'." V. Ra­do­va­no­vić.

Ne znam ko­li­ko je "tak­ti­zon" po­mo­gao Vla­da­nu da se gmi­žu­ći po­tr­bu­ške, (mo­žda je to nje­go­va pra­va stva­ra­lač­ka po­zi­ci­ja), "ima svo­ji­jim", tek ovaj "autor", što stal­no ta­ba­na za za­pen­dže­ti­ra­nom ri­bom, uvek je na tu­đem i zbog to­ga mo­ra če­sto da se oprav­da­va:

"Mo­žda iz­gle­da da ver­bo-vo­ko-vi­zu­el­ni ra­do­vi du­gu­ju iz­ve­sne pod­sti­ca­je kon­kret­noj i vi­zu­el­noj po­e­zi­ji" (…)

"Go­di­ne 1957. pro­jek­to­vao sam ver­bo-vo­ko-ge­stu­al­ni rad Fi­jon­tabl, a 1957-58. si­stem ide­o­gra­ma (sa­svim ko­in­ci­dent­no za­sno­van kad i ide­o­gra­mi Di­te­ra Ro­ta)."

"Mo­žda ovaj pri­stup ima slič­nost sa Body-ar­tom" (…)

"No­vi pro­jek­ti (mi­sli na svo­je pro­jek­te M. T.) be­sum­nje du­gu­ju ne­što kon­cep­tu­a­li­zmu" (…) itd., itd. Po­la­že pra­vo na dža­nu co­lo­va­ču a ova­mo, ko trud­na bu­ba­šva­ba, stal­no kra­tak.

Vla­da­no­vo moj­stvo ("ono od ukup­no­sti ose­ća­nja se­be za šta ve­ru­jem da me či­ni dru­ga­či­jim od dru­gih; ono što me od­re­đu­je u oči­ma dru­gih…") je, iz­gle­da, su­vi­še sla­ba­šno, dok mu je ja­stvo ("ose­ćaj se­be sve­den na ose­ćaj sa­mog po­sto­ja­nja; ono što ve­ru­jem da je za­jed­nič­ko za bi­lo ko­je ose­ća­nje se­be")² pre­na­gla­še­no, ta­ko da ovaj "du­hov­ni su­per­men vi­zi­o­nar­nog pe­di­grea (…) sa li­cem mu­dra­ca ko­me drev­ni ezo­te­ri­sti ni­su ni do ko­le­na", ka­ko se s njim spr­da je­dan po­zna­ti kri­ti­čar, ko­nač­no ula­zi u sfe­ru klov­ne­ri­je, iako on sam ni­kad "ni­je mo­gao za­mi­sli­ti je­dan hu­mo­ran od­nos pre­ma umet­no­sti". "Ra­ci­o­nal­na sta­bil­nost" Vla­da­no­ve ne­u­met­nič­ke lič­no­sti, pro­is­te­kla iz "hlad­nog kon­struk­ti­vi­zma, si­mu­li­ra­nja mi­ta du­bi­ne" (Dža­džić) uči­ni­la je da ovaj ho­mun­ku­lus iz me­di­al­ne pa­ra­cel­zi­ju­so­ve te­gle, sa svo­jom "pri­lje­žno­šću i za­stra­šu­ju­ćom si­ste­ma­tič­no­šću", za ko­ga je umet­nost uvek bi­la "stvar su­vi­še ozbilj­na", na kra­ju, u toj svo­joj mr­tvač­koj ozbilj­no­sti, po­sta­ne i sam sme­šan.

                     (Ob­ja­vlje­no u Oku 30. IX 1982)

^1. Pre­ma Pi­smu Bran­ka Vu­či­će­vi­ća u knji­zi B. Ćo­si­ća "Mi­xed me­dia" (1970).

^2. Iz Glo­sa­ra Pu­sto­li­ne.

NAVALNA PETORKA VEVE/OVACA/

1. Žderko Energi

2. Pajt Kosta

3. Franci Ždanovičnik

4. Tektonac Jadovanović

5. Vonjifer Smuca

UŠNIRANI MIŠ

Vujici Rešinu

alijas Smuci

odskoro šlepovanom

e-ve bruci

iš! iš!

iš! iš!

kriknuo je

ušnirani miš

čegrtari kao čajnik

svoj crcoljak mrz

piška, piška pantališka

Desa Šakić mu se smiška

Lazu pegla slad-jezikom

Tuca brzotrz

 Vonjifer Smuca pegla Lazu

BORA ĆOS 

gurnuo i Bora Ćos

u brljos "pustoline"

svoj picig nos

pa kad je prokužio

gde je sve Jadovan

minu zgazio

šmekerski se opružio

miksmedijalno ga oplajvazio

KANARINAC KISKO

poezija šezdesetih krepala

ziher se promaje prepala

gde li je svoj bubreg spisko

oblačni O' Stoja Kisko?

zvrkalo, gajba, daskalica

pajtosi kulovi, gvint-klackalica

i signalizam ušljiskan

od kanarinca Kiska

TANE OD SATANE

                Miru Glavurtiću

osana, osana!

usred davež dana

ko jafina neslana

na zdrp zvona

provalila

s medialnog amvona

bosoglava satana

jure je psine

iz ipsine

sve dalijevske

mažnjevine

ne može s mufa

da ih skine

ala od meda

onjušila Lucifera

i zguza i spreda

PRIVATNO "OKO"

Uredniku za peglanje
            Borivoju Radakoviću

glavna je bio fora

Boro Radak

za ponekog gorak

za vazelince sladak

prvo je Borivoj

čopor zdušno huškao

levo i desno

pezio i palio

"signalistički barjak"

mutno njuškao

Tuci u telefon

top-listu uvalio

frka je dobila

razmere pasuljstreca

kad su iz Blentalanda

zapandisali

tektonac Jadovanović

i krletan Kreca

na kraju trt-mrt

drvoš tropa

RADAKciji je dunulo

da polemiku uštopa

ne arlaj

avangardna stoko

kužira te Boro

kroz privatno "Oko"

 Tektonac Jadovanović

BI­RO­KRA­TI­JA I AVAN­GAR­DA
Po­vo­dom iz­lo­žbe No­va umet­nost u Sr­bi­ji 1970–1980. po­je­din­ci – gru­pe – po­ja­ve, Mu­zej sa­vre­me­ne umet­no­sti, Be­o­grad, april 1983.

„Bi­ro­kra­ti­ja u umet­nič­kom sve­tu je kao i sva­ka dru­ga bi­ro­kra­ti­ja. Ona je u osno­vi me­tod cen­tra­li­zo­va­nja mo­ći i kon­tro­le“. Ova mi­sao Me­la Ram­sde­na, ame­rič­kog avan­gard­nog umet­ni­ka, ve­o­ma pre­ci­zno ocr­ta­va lik i ulo­gu kul­tur­ne bi­ro­kra­ti­je u jed­nom dru­štvu. O toj i ta­kvoj ne/kul­tur­noj mu­zej­skoj bi­ro­kra­ti­ji, ko­ja se u na­šoj sre­di­ni, i pri­li­ka­ma, la­ko mo­že pre­po­zna­ti u in­sti­tu­ci­ji Mu­ze­ja sa­vre­me­ne umet­no­sti, od­no­sno ne­ko­li­ko nje­go­vih „struč­nja­ka“ što su se već pro­sla­vi­li ma­ni­pu­la­ci­ja­ma, is­kri­vlja­va­njem či­nje­ni­ca, svo­je­vr­snim pri­ti­sci­ma na umet­ni­ke, pri­vat­nim aran­žma­ni­ma pa čak i pro­iz­vod­njom no­ve ili­ti avan­gard­ne umet­no­sti, imao sam pri­li­ku da go­vo­rim pro­šle go­di­ne u jed­nom po­le­mič­kom tek­stu. Na ža­lost ta­da, iako „pro­zva­na i po­zva­na“ ova ne/kul­tur­na bi­ro­krat­ska „eli­ta“, ko­joj, iz­gle­da, ne od­go­va­ra „di­ja­lo­ška stra­te­gi­ja“ dok se kri­je iza moć­ne sen­ke MSU, za­šti­će­na „struč­nom apa­ra­tu­rom“ ču­va­ju­ći svo­ju si­gur­nost, ste­če­ne i učvr­šće­ne po­zi­ci­je, kao i mo­guć­nost kon­tro­le i ma­ni­pu­la­ci­je lju­di­ma, umet­ni­ci­ma, ni­je na­šla za shod­no da od­go­vo­ri na otvo­re­na i jav­no po­sta­vlje­na pi­ta­nja. Ovaj tip po­na­ša­nja s jed­ne stra­ne pod­ra­zu­me­va aro­gan­ci­ju bi­ro­krat­ske kul­tur­tre­ger­ske ma­ši­ne­ri­je ko­ja ne tr­pi ni­ka­kvo su­prot­sta­vlja­nje, po­go­to­vu ako ono do­la­zi od stra­ne umet­ni­ka, a s dru­ge strah da se u otvo­re­nom di­ja­lo­gu ne ot­kri­ju za­ku­li­sne igre i sa­mim tim po­lju­lja­ju sop­stve­ne po­zi­ci­je mo­ći.

Moć ova­kvih in­sti­tu­ci­ja, (ali i po­je­di­na­ca u nji­ma), da pa­ra­fra­zi­ram već po­me­nu­tog Ram­sde­na, le­ži u la­ko­ći ko­jom one re­pro­du­ku­ju i kon­tro­li­šu ulo­ge „što je spo­sob­nost ko­ja ni­je sa­mo stvar po­ve­ća­nog bro­ja struč­nja­ka, već ta­ko­đe i umet­ni­ka“. Ulo­gu to­bo­že „vred­no­sno ne­u­tral­nih ad­mi­ni­stra­to­ra kul­tu­re“ u ovom slu­ča­ju u obla­sti „no­ve umet­nič­ke prak­se“, ili „no­ve umet­no­sti“ još pre de­se­tak i vi­še go­di­na pre­u­ze­li su Mu­zej sa­vre­me­ne umet­no­sti, Ga­le­ri­ja SKC iz Be­o­gra­da i Ga­le­ri­ja su­vre­me­ne umjet­no­sti iz Za­gre­ba, za­pra­vo je­dan deo nji­ho­vih struč­nja­ka: Jer­ko De­ne­gri, Bi­lja­na To­mić De­ne­gri i Ma­ri­jan Su­sov­ski. Pro­iz­vod tog de­lo­va­nja je vi­še iz­lo­žbi od ko­jih su sva­ka­ko naj­po­zna­ti­je: No­va umjet­nič­ka prak­sa 1966–1978 (1978), Ino­va­ci­je u hr­vat­skoj umjet­no­sti se­dam­de­se­tih go­di­na (1982) i ne­dav­no otvo­re­na u MSU No­va umet­nost u Sr­bi­ji 1970–1980, po­je­din­ci – gru­pe – po­ja­ve, o ko­joj će ov­de po­naj­vi­še bi­ti re­či.

U uvod­noj be­le­šci ka­ta­lo­ga iz­lo­žbe uprav­nik Mu­ze­ja Ma­ri­ja Pu­šić pi­še da je iz­lo­žba No­va umet­nost u Sr­bi­ji „re­zul­tat za­jed­nič­kog ra­da jed­ne eki­pe struč­nja­ka Mu­ze­ja“ i da je, iako su umet­nič­ka kre­ta­nja pri­ka­za­na na iz­lo­žbi još uvek u to­ku pa im sa­mim tim „ne­do­sta­je isto­rij­ska dis­tan­ca ko­ja omo­gu­ća­va si­gur­ni­je ana­li­ze i oce­ne, Mu­zej na­sto­jao da se sa­dr­ža­ju iz­lo­žbe pri­stu­pi sa is­tra­ži­vač­kih i stu­dij­skih po­la­zi­šta…“ U iz­la­ga­nju ko­je sle­di na ža­lost mo­ra­će­mo da de­man­tu­je­mo ovu ta­ko si­gur­nu tvrd­nju Ma­ri­je Pu­šić.

Uklo­nje­ni sig­na­li­zam

Da je pri­pre­ma­nju iz­lo­žbe pri­stu­plje­no „sa is­tra­ži­vač­kih i stu­dij­skih po­la­zi­šta“ ne bi bi­lo mo­gu­će da ovi „struč­nja­ci“ i „is­tra­ži­va­či“, „vred­no­sno ne­u­tral­ni ad­mi­ni­stra­to­ri“ sa jed­ne ta­ko zna­čaj­ne iz­lo­žbe is­klju­če či­tav je­dan po­kret ko­ji je na­stao i raz­vio se u srp­skoj kul­tu­ri, i de­lo­vao i još uvek de­lu­je u njoj, ka­ko u knji­žev­no­sti ta­ko i u obla­sti ko­ja se u ovom slu­ča­ju, znat­no ši­re shva­će­na, mo­že na­zva­ti li­kov­nom umet­no­šću.

      Da pa­ra­doks bu­de još ve­ći tač­no pre de­set go­di­na u Ga­le­ri­ji su­vre­me­ne umjet­no­sti u Za­gre­bu odr­ža­na je iz­lo­žba Ra­spo­ni, ko­jom je pred­sta­vlje­na no­va srp­ska umet­nost; sig­na­li­zma na toj iz­lo­žbi ima, do­du­še ši­fri­ra­nog od stra­ne „vred­no­snog ad­mi­ni­stra­to­ra“, auto­ra iz­lo­žbe Jer­ka De­ne­gri­ja, u „sig­nal gru­pa“. (Ime sig­na­li­zam se, iz­gle­da, već ta­da ni­je sme­lo spo­me­nu­ti.)

Sle­de­će go­di­ne (1974) u is­toj ga­le­ri­ji u Za­gre­bu odr­ža­na je iz­lo­žba sa če­tr­na­e­sto­ro umet­ni­ka pod na­slo­vom Sig­na­li­zam. Tom pri­li­kom štam­pan je i iz­van­red­no opre­mljen i in­for­ma­ti­van ka­ta­log sa re­pro­duk­ci­ja­ma ra­do­va umet­ni­ka, ma­ni­fe­sti­ma po­kre­ta i obim­nom bi­bli­o­gra­fi­jom sig­na­li­zma. Ovo na­gla­ša­vam za­to što je u is­toj ga­le­ri­ji sa­mo če­ti­ri go­di­ne ka­sni­je otvo­re­na iz­lo­žba No­va umjet­nič­ka prak­sa 1966–1978, na ko­joj su pri­ka­za­na sva zna­čaj­ni­ja kre­ta­nja u ju­go­slo­ven­skoj „no­voj umet­no­sti“ po­sled­njih de­se­tak go­di­na. Sig­na­li­zma na ovoj iz­lo­žbi uop­šte ne­ma. I ne sa­mo to: iz obim­ne do­ku­men­ta­ci­je ka­ta­lo­ga iz­lo­žbe, či­ji je ured­nik i pred­go­va­rač Ma­ri­jan Su­sov­ski, ku­stos Ga­le­ri­je su­vre­me­ne umjet­no­sti, iz­ba­če­ne su sve sig­na­li­stič­ke ma­ni­fe­sta­ci­je, iz­lo­žbe, ča­so­pis, knji­ge i dru­ge ak­ci­je, da­kle sve ono što je in­te­gral­ni deo, ako ne i ko­ren (osno­va) no­ve umet­no­sti u Sr­bi­ji.
           Je­ša De­ne­gri i Slo­bo­dan Mi­ju­ško­vić, upo­tre­bi­li su svu svo­ju „is­tra­ži­vač­ku“ ener­gi­ju da sig­na­li­zam iz­bri­šu (i bu­kval­no iz­bri­šu) iz bi­bli­o­gra­fi­je, „za­bra­ne“ re­vi­ju Sig­nal i tek­sto­ve sig­na­li­sta. Ma­ri­jan Su­sov­ski se po­tru­dio da iz po­pi­sa knji­ga „no­ve umjet­nič­ke prak­se“ pre­cr­ta (ili mo­žda čak „spa­li“) sve sig­na­li­stič­ke knji­ge. Ni­jed­ne ne­ma u nje­go­vom „po­pi­su“ a zna se ko­li­ko ih je ob­ja­vlje­no od 1965. go­di­ne na­o­va­mo. Sig­na­li­zam i po­je­di­ne nje­go­ve pu­bli­ka­ci­je spo­mi­nju se sa­mo u se­ća­nji­ma i bi­bli­o­gra­fi­ja­ma po­je­di­nih umet­ni­ka ko­ji, iz­gle­da, ni­su bi­li na vre­me upo­zo­re­ni da je sve što mi­ri­še na ovaj stva­ra­lač­ki po­kret ne­po­želj­no, ka­ko bi ga uklo­ni­li iz svo­jih bi­o­gra­fi­ja, čak iz svo­ga pam­će­nja.
Re­ći će­te: ve­ro­vat­no je Ma­ri­jan Su­sov­ski, ured­nik ka­ta­lo­ga i je­dan od glav­nih or­ga­ni­za­to­ra ove iz­lo­žbe, za­bo­ra­vio da je u nje­go­voj ga­le­ri­ji če­ti­ri go­di­ne pre to­ga mo­gao da vi­di sig­na­li­zam na de­lu i da se bar ko­li­ko to­li­ko oba­ve­sti o nje­mu. Za­klju­či­će­te da ovaj čo­vek ima ja­ko sla­bu me­mo­ri­ju što, uosta­lom, (kao što smo se uve­ri­li), ni­je ta­ko ret­ka ma­na in­sti­tu­cij­skih „vred­no­snih ad­mi­ni­stra­to­ra“. Ipak da sve ni­je ta­ko po­sto­ji si­gu­ran i uver­ljiv do­kaz. Iste go­di­ne ka­da je kri­ti­čar, ured­nik i or­ga­ni­za­tor Ma­ri­jan Su­sov­ski sa ma­pe „No­ve umjet­nič­ke prak­se (u Ju­go­sla­vi­ji) 1966–1978.“ iz­bri­sao srp­ski avan­gard­ni po­kret sig­na­li­zam, on se (Su­sov­ski) na po­zna­toj iz­lo­žbi Art­words & Bo­ok­works pri­re­đe­noj u The Los An­ge­les In­sti­tu­te of Con­tem­po­rary Art u Los An­đe­le­su od 28. II do 30. III 1978., po­ja­vlju­je kao iz­la­gač da­kle umet­nik, sa svo­jom bo­ok­work pod na­slo­vom, ve­ro­va­li ili ne, Sig­na­li­zam. Da li po­sle ovo­ga mo­že­mo M. Su­sov­skog sma­tra­ti sig­na­li­stom, pri­pad­ni­kom sig­na­li­stič­kog po­kre­ta, auto­rom jed­ne sig­na­li­stič­ke knji­ge; une­ti ga (a ne iz­ba­ci­va­ti kao što to on či­ni) u sig­na­li­stič­ku do­ku­men­ta­ci­ju i bi­bli­o­gra­fi­ju? Čak i da se ra­di sa­mo o ka­ta­lo­gu Sig­na­li­zam, a ne o ne­kom ori­gi­nal­nom bo­ok­work pro­iz­vo­du, osta­je ne­ja­sno za­što je ovaj kri­ti­čar i ku­stos jed­nom ru­kom (da li le­vom ili de­snom) bri­sao sig­na­li­zam sa iz­lo­žbe u Za­gre­bu, is­te­ri­vao ga iz ju­go­slo­ven­ske umet­no­sti, a dru­gom ga po­tu­rao na iz­lo­žbi u Los An­đe­le­su. Osta­je sa­mo na Ma­ri­ja­nu Su­sov­skom da nam ob­ja­sni ovu za­i­sta u sve­mu „no­vu kri­ti­čar­sku prak­su“.

No­va pre­ćut­ki­va­nja i fal­si­fi­ka­ti

U ka­ta­lo­gu iz­lo­žbe No­va umet­nost u Sr­bi­ji – 1970-1980, po­je­din­ci, gru­pe, po­ja­ve (Mu­zej sa­vre­me­ne umet­no­sti, Be­o­grad 1983) oti­šlo se još da­lje. Ne sa­mo što je sig­na­li­zam po­no­vo iz­o­sta­vljen i pre­ću­tan, ovo­ga pu­ta pot­pu­no je iz­ba­čen iz Hro­no­lo­škog pre­gle­da i Do­ku­men­ta­ci­je. Dra­sti­čan pri­mer te dr­ske ra­bo­te či­ji su auto­ri Jer­ko De­ne­gri, Ja­dran­ka Vin­ter­hal­ter, Ja­sna Ti­jar­do­vić, Lju­bi­ca Sta­ni­vuk i Zo­ran Ga­vrić, iz­gu­bi­li sva­ki ose­ćaj za pro­fe­si­o­nal­ne i etič­ke nor­me, pred­sta­vlja bri­sa­nje bi­bli­o­graf­ske je­di­ni­ce s jed­nim tek­stom pe­sni­ka Lju­bi­še Jo­ci­ća o Ma­ri­ni Abra­mo­vić pod na­slo­vom Sig­na­li­stič­ka umet­nost te­la, ob­ja­vlje­nog u bro­ju 47 Knji­žev­ne re­či, 1975. go­di­ne. Ovaj iz­u­ze­tan esej u ko­me naš po­zna­ti pe­snik, i sam pri­pad­nik sig­na­li­stič­kog po­kre­ta, na­dah­nu­to ana­li­zi­ra ge­stu­al­no stva­ra­la­štvo Ma­ri­ne Abra­mo­vić, ne­ka­ko se po­red cen­zo­ra De­ne­gri­ja i Mi­ju­ško­vi­ća pro­vu­kao kroz pr­vu čist­ku u „Do­ku­men­ti­ma“ No­va umjet­nič­ka prak­sa 1966–1978. (Za­greb 1978) i za­be­le­žen je u Op­ćoj bi­bli­o­gra­fi­ji na stra­ni 100. Iz bi­bli­o­gra­fi­je ka­ta­lo­ga No­va umet­nost u Sr­bi­ji, me­đu­tim, on je jed­no­stav­no iz­bri­san. U jed­nom od kri­tič­kih pri­lo­ga u ovom ka­ta­lo­gu pod na­slo­vom Umet­nič­ke gru­pe – raz­lo­zi oku­plja­nja i ob­li­ci ra­da, Ja­dran­ka Vin­ter­hal­ter, ku­stos Mu­ze­ja sa­vre­me­ne umet­no­sti, uza­lud­no po­ku­ša­va da da ka­kve ta­kve obri­se oku­plja­nja i de­lo­va­nja gru­pa u okvi­ru no­ve umet­no­sti u Sr­bi­ji. Ta ne­moć i ne­mo­guć­nost do­la­zi pre sve­ga zbog či­nje­ni­ce da Vin­ter­hal­te­ro­va ope­ri­še u po­je­di­nim, re­kao bih ključ­nim mo­men­ti­ma, naj­če­šće ne­tač­nim, is­kri­vlje­nim, pa čak i sve­sno kri­vo­tvo­re­nim fak­tič­kim ma­te­ri­ja­lom. Za deo ne­tač­nih po­da­ta­ka i fal­si­fi­ka­ta sno­se od­go­vor­nost i sa­mi umet­ni­ci ko­ji su kao in­di­vi­due (u ovom slu­ča­ju) po­slu­šni i sve­sni iz­vr­ši­o­ci jed­ne bi­ro­krat­ske na­lo­go­dav­ne ma­ši­ne­ri­je na či­jem če­lu sto­ji po­zna­ta, već dav­no utre­ni­ra­na tro­gla­va kri­tič­ko-in­sti­tu­ci­o­nal­na ažda­ja brač­ni par De­ne­gri i Ma­ri­jan Su­sov­ski. Za naj­ve­ći pak deo ne­tač­no­sti i ne­su­vi­slo­sti, či­je po­sle­di­ce i po­red sve nji­ho­ve pro­vid­no­sti mo­gu bi­ti fa­tal­ne za pra­vil­no sa­gle­da­va­nje i tu­ma­če­nje no­ve umet­no­sti u Sr­bi­ji, pa i ši­re u Ju­go­sla­vi­ji, kri­va je sa­ma Ja­dran­ka Vin­ter­hal­ter, nje­na neo­ba­ve­šte­nost, ne­zna­nje ili mo­žda ne­što tre­će. Jed­na od pr­vih „oma­ški“, ko­ja za­slu­žu­je i znat­no te­žu kva­li­fi­ka­ci­ju, od­no­si se na ne­tač­ne po­dat­ke i za­ključ­ke ko­je nam Ja­dran­ka Vin­ter­hal­ter da­je po­vo­dom de­lo­va­nja gru­pe „šest umet­ni­ka“, kao i o pr­vim no­si­o­ci­ma no­ve umet­nič­ke prak­se kod nas.

Ne bih že­leo da bu­dem po­gre­šno shva­ćen ali kao da je ne­ko­me ve­o­ma sta­lo da Be­o­grad pot­pu­no eli­mi­ni­še iz onog kru­ga kul­tur­nih sre­di­na gde se ja­vlja­ju no­si­o­ci no­ve umet­no­sti, ne sa­mo na ni­vou Ju­go­sla­vi­je, već čak i u okvi­ri­ma Sr­bi­je. Tu oči­gled­nu dez­in­for­ma­ci­ju naj­pre je pro­tu­rio Je­ša De­ne­gri u svom tek­stu Pro­ble­mi umjet­nič­ke prak­se po­sled­njeg de­ce­ni­ja (ka­ta­log No­va umjet­nič­ka prak­sa 1966–1978) da bi je sa­da pri­hva­ti­la i Ja­dran­ka Vin­ter­hal­ter u ob­li­ku ko­ji mo­že čak po­ma­lo i ci­nič­ki da za­zvu­či: „Za­ni­mlji­vo je da se pr­vi no­si­o­ci no­ve umet­no­sti u Sr­bi­ji ja­vlja­ju van Be­o­gra­da.“

Dok kod osta­lih gru­pa Vin­ter­hal­te­ro­va na­po­mi­nje da su od „vi­zu­el­ne i kon­kret­ne po­e­zi­je kre­nu­li u rad u dru­gim me­di­ji­ma“, do­tle se za be­o­grad­ske umet­ni­ke pre­ćut­ku­je i nig­de ne na­vo­di či­nje­ni­ca da su tro­je iz gru­pe „še­sto­ro umet­ni­ka“ (Ma­ri­na Abra­mo­vić, Zo­ran Po­po­vić i Ne­ša Pa­ri­po­vić) svoj rad u no­voj umet­no­sti za­po­če­li upra­vo u sig­na­li­zmu, is­tra­žu­ju­ći naj­pre u vi­zu­el­noj po­e­zi­ji, a od­mah za­tim pro­ši­ru­ju­ći i po­ve­zu­ju­ći svo­ja su­bjek­tiv­na in­te­re­so­va­nja sa svim onim što se u tom mo­men­tu ozna­ča­va­lo kao sig­na­li­stič­ka is­tra­ži­va­nja. Na stra­nu či­nje­ni­ca da je pr­vi ma­ni­fest sig­na­li­zma ob­ja­vljen još 1968. go­di­ne a da je pr­va sig­na­li­stič­ka ak­ci­ja u pro­sto­ru, ono što je ka­sni­je de­fi­ni­sa­no kao sig­na­li­stič­ka ma­ni­fe­sta­ci­ja ili ge­stu­al­na po­e­zi­ja (u žar­go­nu li­kov­nja­ka per­for­mans) iz­ve­de­na apri­la 1969. go­di­ne u Be­o­gra­du. Već po­čet­kom sep­tem­bra u okvi­ru sig­na­li­zma stva­ra­ni su uz po­moć kom­pju­te­ra na Eko­nom­skom in­sti­tu­tu u Be­o­gra­du pr­vi po­et­ski tek­sto­vi (u je­zi­ku) i vi­zu­el­no-is­tra­ži­vač­ka de­la (od ma­šin­skih zna­ko­va). Isto­vre­me­no na­sta­ju vi­zu­el­na de­la u okvi­ru sig­na­li­stič­kih is­tra­ži­va­nja od kom­pju­ter­skog ma­te­ri­ja­la (tra­ke, kar­ti­ce, itd.) ko­ja već u ok­to­bru i no­vem­bru iste go­di­ne sa po­e­zi­jom iz­la­žem na dve­ma sa­mo­stal­nim iz­lo­žba­ma u Ga­le­ri­ji Ate­ljea 212 i na Tri­bi­ni mla­dih u No­vom Sa­du. Po­vo­dom tih iz­lo­žbi štam­pa­ni su i ka­ta­lo­zi gde su, iz­me­đu osta­log, ob­ja­vlje­ni i od­lom­ci iz dru­gog ma­ni­fe­sta sig­na­li­zma.

Sa Zo­ra­nom Po­po­vi­ćem i Ma­ri­nom Abra­mo­vić upo­znao sam se kra­jem 1969. i po­čet­kom 1970. go­di­ne. Zo­ran je već ta­da imao vi­še ra­do­va u sti­lu typew­ri­ter ar­ta, a Ma­ri­na je u no­vu umet­nost upra­vo ula­zi­la ve­o­ma za­in­te­re­so­va­na za is­tra­ži­va­nja ko­ja sam i u obla­sti li­te­ra­tu­re i u do­me­nu li­kov­nih umet­no­sti („pro­ši­re­nih me­di­ja“, „no­ve umet­nič­ke prak­se“, etc.) oba­vljao po­mo­ću kom­pju­te­ra. Ne­što ka­sni­je i njen di­plom­ski rad na Aka­de­mi­ji bio je ve­zan za kom­pju­ter­ska i slič­na is­tra­ži­va­nja u umet­no­sti. Ne bih že­leo da ov­de op­šir­ni­je go­vo­rim (pi­sa­ću o to­me dru­gom pri­li­kom) o za­mi­sli­ma i ide­ja­ma što su to­kom du­gih raz­go­vo­ra o sig­na­li­stič­koj umet­no­sti i no­voj umet­no­sti uop­šte pro­sto iskri­li iz in­ven­tiv­ne Ma­ri­ne, ko­ja je već ta­da, ma­da još uvek sli­ka­ju­ći svo­je obla­ke i obla­ča­ste ljud­ske fi­gu­re, uve­li­ko bi­la u sfe­ra­ma, „obla­ci­ma“ no­vih umet­nič­kih tra­ga­nja. Je­dan deo ra­do­va na­sta­lih iz ovog dru­že­nja, raz­me­ne ide­ja, pro­u­ča­va­nja, ana­li­ze, di­sku­to­va­nja do ta­da ob­ja­vlje­nih sig­na­li­stič­kih ma­ni­fe­sta, knji­ga i osta­log ma­te­ri­ja­la bi­će, na­kon to­ga, pu­bli­ko­van u re­vi­ji Sig­nal.

Za­mi­sao o po­kre­ta­nju in­ter­na­ci­o­nal­ne re­vi­je za sig­na­li­stič­ka is­tra­ži­va­nja Sig­nal po­ti­če još iz pret­hod­nih go­di­na. Ta se za­mi­sao, uz po­moć vi­še umet­ni­ka ve­za­nih za is­tra­ži­vač­ki rad u no­voj umet­no­sti, me­đu ko­ji­ma su bi­li: Ma­ri­na Abra­mo­vić, Zo­ran Po­po­vić, Ne­ša Pa­ri­po­vić i Ta­ma­ra Jan­ko­vić (osni­vač Ga­le­ri­je T-70 či­ji je udeo u tra­ga­nji­ma tih go­di­na ta­ko­đe ne­pra­ved­no za­po­sta­vljen), ko­nač­no kra­jem 1970. go­di­ne re­a­li­zo­va­la štam­pa­njem ča­so­pi­sa. U pr­vom bro­ju Sig­na­la (sep­tem­bar, ok­to­bar, no­vem­bar 1970) ob­ja­vlju­ju ra­do­ve svi po­me­nu­ti umet­ni­ci, a Ma­ri­na Abra­mo­vić, Zo­ran Po­po­vić i Ta­ma­ra Jan­ko­vić uče­stvu­ju i u nje­go­vom ure­đi­va­nju kao čla­no­vi re­dak­ci­je.

      Sve ove či­nje­ni­ce, sa­mo de­li­mič­no na­ve­de­ne, ne­dvo­smi­sle­no po­bi­ja­ju dez­in­for­ma­ci­ju Ja­dran­ke Vin­ter­hal­ter da rad na no­voj umet­no­sti u Be­o­gra­du po­či­nje ne­što ka­sni­je ne­go u dru­gim cen­tri­ma, i da be­o­grad­ski umet­ni­ci za­po­či­nju sa svo­jom de­lat­no­šću tek „apri­la 1971“.

No to ni­je je­di­na „oma­ška“ Vin­ter­hal­te­ro­ve. Ta­ko će ova kri­ti­čar­ka po­red pri­me­ra na ko­ji sam uka­zao re­ći po­vo­dom jed­ne gru­pe da nje­ni čla­no­vi već kra­jem 1970. go­di­ne „us­po­sta­vlja­ju ve­zu sa be­o­grad­skim ča­so­pi­som Sig­nal ko­ji je ob­ja­vlji­vao vi­zu­el­nu i kon­kret­nu sig­na­li­stič­ku po­e­zi­ju“. Na ovaj na­čin se per­fid­no, ali s ob­zi­rom na, či­nje­ni­ce i do­ku­men­ta­ci­ju, pri­lič­no pro­vid­no Sig­nal svo­di sa­mo na ča­so­pis „ko­ji je ob­ja­vlji­vao vi­zu­el­nu i kon­kret­nu sig­na­li­stič­ku po­e­zi­ju“, a ti­me po­sred­no (što ni­je ide­ja sa­mo Vin­ter­hal­te­ro­ve) i sig­na­li­zam svo­di na „ju­go­slo­ven­sku va­ri­jan­tu kon­kret­ne i vi­zu­el­ne po­e­zi­je“. Na­rav­no ni­je tač­no ni jed­no ni dru­go. U za­gla­vlju svih bro­je­va Sig­na­la sto­ji (što je J. V., da je hte­la, mo­gla sa­svim le­po i la­ko da pro­či­ta) da je Sig­nal in­ter­na­ci­o­nal­na re­vi­ja za sig­na­li­stič­ka is­tra­ži­va­nja. Šta se pod­ra­zu­me­va­lo pod sig­na­li­stič­kim is­tra­ži­va­nji­ma de­talj­no sam obra­zlo­žio u ni­zu svo­jih tek­sto­va i ma­ni­fe­sta sa­bra­nim u knji­zi Sig­na­li­zam (1979). Sam sig­na­li­zam ni­ka­da ni­je svo­đen, sem kod ova­kvih „kri­ti­ča­ra“ sa­mo na kon­kret­nu i vi­zu­el­nu po­e­zi­ju. Već u pr­vim ma­ni­fe­sti­ma na­gla­še­no je da „sig­na­li­zam pred­sta­vlja avan­gard­ni stva­ra­lač­ki po­kret sa te­žnjom da za­hva­ti i re­vo­lu­ci­o­ni­še sve gra­ne umet­no­sti od po­e­zi­je (li­te­ra­tu­re) pre­ko po­zo­ri­šta, li­kov­nih umet­no­sti, mu­zi­ke do fil­ma“ (…). To je bio, da­kle, je­dan otvo­ren i pre­ci­zan pro­gram za is­tra­ži­va­nje u vi­še umet­nič­kih di­sci­pli­na i obla­sti i stva­ra­nje no­ve umet­no­sti. Po mno­go če­mu ne­ka od sig­na­li­stič­kih is­tra­ži­va­nja, u to vre­me, po­du­da­ra­la su se i pre­pli­ta­la s mno­gim prav­ci­ma i ten­den­ci­ja­ma pa i s kon­cep­tu­al­nom umet­no­šću, ili onim što se kod nas ka­sni­je na­zva­lo „no­vom umet­nič­kom prak­som“.

Naj­ve­će re­zul­ta­te sig­na­li­zam je po­sti­gao u li­te­ra­tu­ri, ali i u ono­me što se od­re­đu­je kao li­kov­na umet­nost, od­no­sno „no­va umet­nost“, kao i nji­ho­vim gra­nič­nim (do­dir­nim) obla­sti­ma. Sig­na­li­zam, da­kle, ni­je sa­mo kon­kret­na i vi­zu­el­na po­e­zi­ja; Sig­nal ni­je sa­mo ča­so­pis za „vi­zu­el­nu i kon­kret­nu sig­na­li­stič­ku po­e­zi­ju“. U nje­mu su svo­je ra­do­ve ob­ja­vlji­va­li i or­to­dok­sni kon­cep­tu­a­li­sti Sol Le­vit, On Ka­va­ra, kao i Kla­us Groh, Kalk­man, Gram­se, Ur­ban, a od na­ših „no­vo-prak­ti­ča­ra“ Ra­ša To­do­si­je­vić, Ur­kom Ger­gelj, Nu­ša i Sre­čo Dra­gan i dru­gi.

Šta je on­da kraj­nji cilj ova­kvih „oma­ški“, na­mer­nih pre­vi­da i kri­vo­tvo­re­nja? Kao što smo vi­de­li još od 1973. go­di­ne (Ra­spo­ni), a i pre to­ga, spro­vo­di se jed­na smi­šlje­na po­li­ti­ka, pr­ven­stve­no brač­nog pa­ra De­ne­gri, (ko­ji, iz­gle­da, no­vu umet­nost u Sr­bi­ji sma­tra­ju svo­jim pri­vat­nim po­se­dom), i nji­ho­vih pu­le­na, naj­pre za­ta­ška­va­nja zna­ča­ja sig­na­li­zma za raz­voj no­ve umet­no­sti u Ju­go­sla­vi­ji a ka­sni­je nje­go­vim pot­pu­nim ni­po­da­šta­va­njem i od­stra­nji­va­njem čak i iz hro­no­lo­ških pre­gle­da i bi­bli­o­gra­fi­ja.

Ova­kav na­čin ob­ra­ču­na s jed­nim avan­gard­nim po­kre­tom, ča­so­pi­som i po­je­di­nim umet­ni­ci­ma, na ža­lost, ni­je ne­po­znat u na­šoj kul­tu­ri. Ne­dav­ne po­le­mi­ke i otva­ra­nje jed­nog „kul­tur­nog do­si­jea“ od pre še­zde­set go­di­na do­volj­no mo­že da opo­me­ne. Čist­ka umet­no­sti, (a i knji­žev­no­sti o če­mu će dru­gom pri­li­kom po­seb­no bi­ti re­či), od ne­po­želj­nog sig­na­li­zma spro­ve­de­na je bez bu­ke u ti­ši­ni kan­ce­la­ri­ja kul­tur­no-bi­ro­krat­skih in­sti­tu­ci­ja. Ne/kul­tur­na bi­ro­kra­ti­ja je upra­vo na ovom slu­ča­ju is­po­lji­la svo­je pra­vo li­ce po­ka­zav­ši pri­kri­ve­nu moć „struč­nog apa­ra­ta“ u te­žnji „za per­pe­tu­i­ra­njem svog ofi­ci­jel­nog otu­đe­nja kul­tu­re“. Ja­dran­ka Vin­ter­hal­ter i njoj slič­ni, iz mla­đe ge­ne­ra­ci­je li­kov­nih kri­ti­ča­ra, sa­mo su na­sta­vlja­či, pro­du­že­na ru­ka onih ko­ji is­te­ru­ju sig­na­li­zam iz srp­ske, ju­go­slo­ven­ske i umet­no­sti uop­šte, već vi­še od jed­ne de­ce­ni­je.

Tekst „Bi­ro­kra­ti­ja i avan­gar­da“ ob­ja­vljen je u Knji­žev­noj re­či broj 210, 10. V 1983. i knji­zi Štep za šu­min­de­re – ko im štri­ka cre­va, Be­o­grad, 1984.

Na dis­kri­mi­na­ci­ju i ukla­nja­nje sig­na­li­zma sa iz­lo­žbe No­va umet­nost u Sr­bi­ji 1970–1980. pr­vi je uka­zao, li­kov­ni kri­ti­čar Zo­ran Mar­kuš u svom pri­ka­zu iz­lo­žbe pod na­slo­vom Go­vor u pr­vom li­cu u Ne­delj­noj Bor­bi od 23–24. apri­la 1983. Nje­mu se tri ne­de­lje ka­sni­je u istom li­stu (14–15 maj) pri­dru­žu­je i je­dan od pro­šlo­go­di­šnjih po­le­mi­ča­ra. Dra­gan Ve­lič­ko­vić, ko­ji u svom tek­stu Na­si­lje unu­tar avan­gar­de iz­no­si pret­po­stav­ku da je ukla­nja­nje sig­na­li­zma sa­mo po­sle­di­ca ra­ni­jih po­le­mi­ka, od­no­sno ne­ka vr­sta osve­te (ne)kul­tur­ne bi­ro­kra­ti­je, ko­ja je na ova­kav na­čin is­po­lji­la svoj bes i svo­ju in­sti­tu­cij­sku moć.

 (Ob­ja­vlje­no u Knji­žev­noj re­či, god. XII, br. 210, 10. maj, 1983)

PEV­CI SA BAJ­LON-SKVE­RA

I MOJA FRKA SA NJIMA

„Pr­vi slu­ša­lac: Taj se Zan­ge­zi pra­vi su­rov sa tim svo­jim le­ci­ma! Šta mi­sliš o to­me?

Dru­gi slu­ša­lac: On me je pro­bo kao ri­bi­cu osti­ma svo­je mi­sli.

Zan­ge­zi: Ču­je­te li vi me­ne? Ču­je­te li mo­je go­vo­re ko­ji sa vas ski­da­ju oko­ve re­či? Go­vo­ri su zgra­de od blo­ko­va pro­sto­ra. De­li­ći go­vo­ra. De­lo­vi kre­ta­nja. Re­či ne­ma, po­sto­je kre­ta­nja u pro­sto­ru i nje­go­vom de­lu ta­ča­ka, po­vr­ši­na. Vi ste se is­tr­gli iz la­na­ca svo­jih pre­da­ka. Bat mo­ga gla­sa ih je ras­ko­vao kao po­mah­ni­ta­li mu­či­li ste se u lan­ci­ma.

Rav­ni, pra­ve, po­vr­ši­ne, uda­ri ta­ča­ka, bo­žan­ski krug, ugao pa­da, snop zra­ka iz tač­ke i u nju evo taj­nih blo­ko­va je­zi­ka. Sa­stru­ži­te je­zik — i vi­de­će­te pro­stor i nje­go­vu ko­žu”.

Ve­li­mir Hleb­nji­kov

 

„Zli Vo­šeb­ni­ci je­su pred­stav­ni­ci ne­kih tam­nih si­la, ko­ji pre­tva­ra­ju sva pro­klet­stva u bla­go­slov, da bi čo­ve­čan­stvo bi­lo li­še­no sve­sti; da bi se oprav­dao svet i nje­gov po­re­dak, i još iz ne­kih dru­gih iro­nič­nih raz­lo­ga. (...)

Zli Vol­šeb­ni­ci uvek dis­kre­di­tu­ju umet­ni­ke, ko­ji su ih poj­mi­li! (...)

Jer Zli Vol­šeb­ni­ci ima­ju još i to pre­i­muć­stvo nad svi­ma osta­lim Vol­šeb­ni­ci­ma: oni ne mo­ra­ju da ra­de, za njih ra­de dru­gi...”

                                                       Sta­ni­slav Vi­na­ver

SIG­NA­LI­ZAM I SRP­SKO PE­SNI­ŠTVO
SE­DAM­DE­SE­TIH GO­DI­NA

Po­zi­ci­ju sig­na­li­zma, nje­gov zna­čaj i ulo­gu u srp­skoj kul­tu­ri i li­te­ra­tu­ri že­lim ov­de i sa­da da od­re­dim na ovaj i ova­kav na­čin: otvo­re­no i po­le­mič­ki. Jer de­lo­va­nje Zlih Vol­šeb­ni­ka, ko­je u na­šoj knji­žev­no­sti ne pre­sta­je, evo, od Vi­na­ve­ro­vih vre­me­na do da­nas, uči­ni­lo je da se stvo­re mno­ge ne­do­u­mi­ce, za­bu­ne i krup­ni ne­spo­ra­zu­mi ko­ji ovaj avan­gard­ni po­kret pra­te od sa­mog na­stan­ka. Ti ne­spo­ra­zu­mi pro­iz­i­la­ze če­sto iz ne­do­volj­nog po­zna­va­nja sig­na­li­zma kao autoh­to­nog srp­skog stva­ra­lač­kog po­kre­ta, nje­go­vih ide­ja, de­la ko­ja su u nje­mu stva­ra­na.

S dru­ge stra­ne, na­me­ra mi je da se ko­nač­no za­u­sta­vi i spre­či da­lje fal­si­fi­ko­va­nje, i one­mo­gu­će kri­vo­tvo­ri­te­lji srp­ske pe­snič­ke epo­he se­dam­de­se­tih go­di­na, ko­ji će ov­de bi­ti iden­ti­fi­ko­va­ni, a ko­ji su na sve mo­gu­će na­či­ne po­ku­ša­va­li da uma­nje zna­čaj sig­na­li­zma pa čak i da ga, kad bi to bi­lo mo­gu­će, iz­ba­ce iz srp­ske kul­tu­re i li­te­ra­tu­re.

Ovaj po­le­mič­ki tekst po­ka­za­će, isto ta­ko, da je sig­na­li­zam mno­go kom­plek­sni­ji i raz­u­đe­ni­ji ne­go što su Zli Vol­šeb­ni­ci ume­li da ga vi­de i pri­ka­žu, če­sto iz ne­zna­nja a još če­šće zlo­na­mer­no, svo­de­ći ga sa­mo na je­dan od nje­go­vih po­jav­nih ob­li­ka — vi­zu­el­nu po­e­zi­ju, od­no­sno „ne­ver­bal­na sred­stva ko­mu­ni­ci­ra­nja”. Mo­gu sa­da otvo­re­no i mir­ne du­še da ka­žem da su sig­na­li­stič­ka is­tra­ži­va­nja i eks­pe­ri­men­ti u je­zi­ku i sa je­zi­kom, ot­kri­va­nje no­vih pe­snič­kih po­stu­pa­ka i ob­li­ka omo­gu­ći­li da srp­ska po­e­zi­ja kra­jem še­zde­se­tih i po­čet­kom se­dam­de­se­tih go­di­na kre­ne sa­svim no­vim, dru­ga­či­jim pu­te­vi­ma.

Kao što će­mo vi­de­ti, ta pre­sud­na ulo­ga sig­na­li­zma u je­zič­koj re­vo­lu­ci­ji, for­mi­ra­nju no­vog pe­snič­kog sen­zi­bi­li­te­ta, ra­di­kal­nom pre­vred­no­va­nju ključ­nih li­te­rar­nih po­stav­ki ko­je je ko­di­fi­ko­va­la tra­di­ci­ja, ili, ako ho­će­te, pe­snič­kom pre­lo­mu u srp­skoj po­e­zi­ji se­dam­de­se­tih go­di­na, u pot­pu­no­sti je pre­ću­ta­na, ili kri­vo­tvo­re­na, po­seb­no od po­je­di­nih kri­ti­ča­ra sred­nje i mla­đe ge­ne­ra­ci­je. I upra­vo ov­de že­lim da iz­ne­sem ne­ke no­tor­ne či­nje­ni­ce i is­tra­žim raz­lo­ge zbog če­ga je sig­na­li­zam bio ta­ko du­go ig­no­ri­san i ba­can na sa­mu mar­gi­nu srp­ske knji­žev­no­sti.

Zli vol­šeb­ni­ci na de­lu

Na­pa­di na sig­na­li­zam, kao i na sva­ku avan­gard­nu po­ja­vu, ni­su bi­li ni­šta no­vo, ni­šta iz­ne­na­đu­ju­će. Na­pa­dan je još od pr­vog ma­ni­fe­sta, kao pe­snič­ka na­u­ka, pa i pre to­ga kao sci­jen­ti­zam. Na­pa­da­li su ga i oni od ime­na, ko­ji­ma ni­je od­go­va­rao jer je ru­šio nji­ho­vu pred­sta­vu o li­te­ra­tu­ri i umet­no­sti, raz­no­sio u pa­ram­par­čad ono u šta su ve­ro­va­li, i ona ano­nim­na pi­ska­ra­la či­ja su ime­na po­sle tog nji­ho­vog „zve­zda­nog tre­nut­ka” od­bra­ne na­še kul­tu­re od ,,var­var­skog” i „ubi­lač­kog” sig­na­li­zma od­la­zi­la br­zo i ne­po­vrat­no u „pra­ši­nu sta­rih no­vi­na.”

Na­pa­dan je od tra­di­ci­o­na­li­sta, jer je oči­to bio su­prot­sta­vljen tra­di­ci­o­na­li­zmu ne­gi­ra­ju­ći svo­jim de­li­ma, svo­jim ma­ni­fe­sti­ma u ce­li­ni i pot­pu­no vla­da­ju­ći tra­di­ci­o­na­li­stič­ki trend ko­ji se, u srp­skoj kul­tu­ri še­zde­se­tih go­di­na, oform­lju­je u svo­je­vr­sni po­kret¹ ari­jer­gar­de i kao tam­ni oblak pre­kri­va či­ta­vu knji­žev­nost pre­te­ći da je, ako ne pot­pu­no ugu­ši, ono bar una­za­di za vi­še de­ce­ni­ja svo­jom ne­in­ven­tiv­no­šću, svo­jom po­klo­nič­kom oda­no­šću is­tro­še­nim mo­de­li­ma², svo­jim hi­ste­rič­nim ot­po­ri­ma pre­ma sva­koj no­vi­ni, eks­pe­ri­men­tu, is­tra­ži­vač­kom na­po­ru, sa­vla­da­va­nju je­zi­ka dru­ga­či­jim me­to­da­ma i in­stru­men­ti­ma, uvo­đe­nju u po­e­zi­ju raz­li­či­tih, pa i ne­je­zič­kih (u užem smi­slu) ele­me­na­ta, itd.

Na­pa­dan je i od la­žne avan­gar­de po­što joj je sme­tao sa­mim svo­jim po­sto­ja­njem, či­nje­ni­com da je ak­ti­van, da de­lu­je, Jer, ka­ko ka­že kri­ti­čar i te­o­re­ti­čar so­ci­o­lo­gi­je kul­tu­re i umet­no­sti Mi­loš Ilić, ,,uz stvar­nu avan­gar­du če­sto se le­pi i la­žna avan­gar­da, ko­ja se iz­ja­šnja­va kao avan­gar­da i se­be ta­ko kva­li­fi­ku­je i pre ne­go što je iz­vr­ši­la svoj isto­rij­ski za­da­tak. Ona po­zajm­lju­je ne­što avan­gard­nog ugle­da i kre­di­ta ra­di po­kri­ća svo­je stvar­ne ne­spo­sob­no­sti”.³ U sig­na­li­zmu la­žna avan­gar­da, kao u ogle­da­lu, vi­di svoj od­raz, svoj ne­stva­ra­lač­ki jad i du­hov­nu ja­lo­vost, zna­ju­ći da pred njim uza­lud, fo­li­rant­ski kri­je svo­je pra­vo ari­jer­gard­no po­re­klo i kraj­nje na­me­re.

Na­pa­dan je i od avan­gar­de iz tre­će ru­ke, zbog sa­me či­nje­ni­ce što je iz­vo­ran; kao ta­kav sig­na­li­zam je ne­iz­be­žno trn u oku i ovoj epi­gon­skoj „gar­di”.

Na kra­ju, kao i sva­ki pra­vi po­kret, mi­sao ko­ja osva­ja, tra­je i ne od­u­sta­je, do­ži­veo je na­pa­de, nož u le­đa i od ka­la ko­ji je sam stvo­rio, od sop­stve­nih ot­pad­ni­ka.⁴

Elek­tron­ski baš čo­vek Zo­ra­na Mi­ši­ća

Ako se iz­u­zmu ne­ke sit­ni­je re­ak­ci­je ra­zno­ra­znih vi­ner šu­le plju­ge­ra, pr­vi „ozbilj­ni­ji” na­pad na ide­je sig­na­li­zma, od­no­sno ta­da još uvek sci­jen­ti­zma, do­go­dio se da­le­ke 1966. go­di­ne. Ovaj na­pad do­la­zio je iz No­vog Sa­da, pot­pi­san od on­da­šnjeg vun­der­kin­da (gla­sno se hva­lio svo­jom mla­do­šću, pod­ra­zu­me­va­ju­ći tu, na­rav­no, ono što je već „po­sti­gao”) i već po­ma­lo li­te­rar­nog (i ne sa­mo li­te­rar­nog) moć­ni­ka, pe­sni­ka ko­ji će ka­sni­je, sa­svim za­slu­že­no, osvo­ji­ti „naj­ši­re ma­se” uglav­nom slu­ša­la­ca — Pe­re Zup­ca.

Šta je osnov­no u pri­ka­zu zbir­ke Pla­ne­ta, ko­ji je pod na­slo­vom Pe­snik ili pri­rod­njak Zu­bac ob­ja­vio u no­vo­sad­skom stu­dent­skom li­stu lndex⁵, či­ji je ta­da glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik bio? Taj ne­ka­da „ve­o­ma per­spek­tiv­ni” a sa­da de­be­lo mr­tvi pe­snik pre­ba­cu­je mi da svo­jom knji­gom, „zna­ju­ći da je to ne­što no­vo za na­šu po­e­zi­ju, ne­što do­sad ne­slu­ša­no”, že­lim „bi­ti pi­o­nir no­ve po­et­ske ob­ma­ne”⁶ vr­še­ći ,,na­uč­na is­pi­ti­va­nja pla­ne­te uz pre­ci­zne ko­men­ta­re i ge­o­me­trij­ske cr­ta­ri­je, di­ja­gra­me i sl. Ustva­ri, on je (na­sta­vlja da­lje Zu­bac) po­su­dio na­uč­ni je­zik, pre­pun ter­mi­na iz astro­no­mi­je i astro­lo­gi­je, po­slu­žio se njim tvo­re­ći svo­je pe­snič­ke struk­tu­re i uveo na­u­ku u po­e­zi­ju na ma­la vra­ta. U jed­no­me je po­gre­šio: ume­sto da svo­je pla­ne­tar­ne vi­zi­je ope­va pe­snič­kim je­zi­kom, je­zi­kom po­e­zi­je — raz­mi­šljao je o sve­tu je­zi­kom na­u­ke...”. „Nje­go­vo ot­kri­va­nje pla­ne­te i do­ži­vlja­ji na pla­ne­ti li­še­ni su mi­sti­ci­zma i za­ne­se­njač­kog fan­ta­zi­ra­nja: on jed­no­stav­no ob­ja­šnja­va ži­vot bi­lja i ma­te­ri­je...” Na kra­ju Zu­bac će za­ključ­kom da sam knji­gu „na­pi­sao u mr­tva­ji po­gre­šno oda­bra­nog pu­ta, da­kle u tre­nut­ku za­lu­ta­lo­sti i ob­ma­ne”,⁷ po­sta­ti je­dan od pr­vih, ali ne i po­sled­njih kri­ti­ča­ra, sa­ve­to­da­va­ca, na­red­bo­da­va­ca i eg­ze­ku­to­ra ko­ji će me to­kom sle­de­ćih go­di­na bla­go­na­klo­no i osi­o­no vra­ća­ti „pra­vom pe­snič­kom je­zi­ku” i „pra­vom pu­tu po­e­zi­je”, ili po krat­kom po­stup­ku eli­mi­ni­sa­ti iz srp­ske knji­žev­no­sti.

Ni­je tre­ba­lo če­ka­ti du­go pa da se po­ja­ve že­šći i mno­go krup­ni­ji ne­ga­to­ri. U jed­nom od bro­je­va ča­so­pi­sa Knji­žev­nost, ko­ju je pre­u­zeo od Eli­ja Fin­ci­ja, Zo­ran Mi­šić će sre­di­nom 1969. go­di­ne pri­hva­ti­ti ulo­gu na­ja­vlji­va­ča avan­gard­ne sa­bla­sti:

„Na po­mo­lu je no­vi ta­las ja­ro­sti i iga­ra. Že­sti­će­mo se opet u re­či i sli­ci... Ne­ke od tih ljut­nji su no­ve; ve­ći­na su nam po­zna­te: jed­nom smo se već ta­ko bi­li ra­že­sti­li. Igra­će­mo se, iz­gle­da, ta­ko­đe: sla­ga­će­mo re­či i ša­re, zmi­ja­ste, če­tvr­ta­ste, okru­gla­ste, ili će­mo ih pu­sti­ti da jed­na dru­gu ju­re, ne me­ša­ju­ći se u nji­ho­vu tr­ku, pa šta bu­de; una­pre­di­će­mo, svo­je­ruč­no ki­šo­bran i ši­va­ću ma­ši­nu u bo­žan­ske ki­po­ve, stri­po­ve u iko­ne, asam­bla­že u mo­za­i­ke, zid­ne no­vi­ne u mu­ra­le; do­da­va­će­mo je­dan dru­gom ku­ti­ju ši­bi­ca is­pod sto­la sa za­go­net­nim iz­ra­zom na li­cu, kao da oba­vlja­mo ne­ki taj­ni ri­tual. Ne­ke od tih iga­ra su no­ve, ili se dru­ga­či­je zo­vu; ve­ći­nom su nam po­zna­te: već smo ih se na­i­gra­li. Sve je to jed­na ista pri­ča, pu­na bu­ke i be­sa, a ne zna­či ni­šta.“⁸

Još kon­kret­ni­ji je ovaj naš po­zna­ti kri­ti­čar bio od­mah na­kon pr­vih sig­na­li­stič­kih eks­pe­ri­me­na­ta sa elek­tron­skim ra­ču­na­rom, Na vest da je u srp­skoj knji­žev­no­sti, po pr­vi put, do­šlo do upo­tre­be kom­pju­te­ra, ka­ko bi se stva­ra­li sti­ho­vi i ot­kri­va­le no­ve mo­guć­no­sti pe­snič­ke upo­tre­be je­zi­ka, Zo­ran Mi­šić je od­mah od­go­vo­rio tek­stom na­slo­vlje­nim Na vest o smr­ti čo­ve­ko­voj, ta­ko­đe, ob­ja­vlje­nim u ča­so­pi­su Knji­žev­nost. Ov­de on, kao što će­mo vi­de­ti, na za­i­sta pa­te­ti­čan na­čin opla­ku­je čo­ve­ka i nje­go­vu to­bo­že „zlu sud­bi­nu” u eri na­stu­pa­ju­će elek­tron­ske ci­vi­li­za­ci­je:

„Sti­gla je, naj­zad, i do nas vest o smr­ti čo­ve­ko­voj. Za­o­ku­plje­ni svo­jim sva­ko­dnev­nim hu­ma­ni­stič­kim bri­ga­ma i ne­vo­lja­ma, je­dva da smo se i osvr­nu­li na nju: iz­gle­da­la je to­li­ko ne­ve­ro­vat­na, da je ni­je za­be­le­ži­la čak ni na­ša sen­za­ci­o­na­li­stič­ka štam­pa.

Me­ne ta vest, pri­zna­jem, ni­je mno­go uz­bu­di­la. Znao sam već dav­no da to što zo­ve­mo čo­ve­kom ne po­sto­ji vi­še; pi­tao sam se sa­mo ko će pr­vi ima­ti hra­bro­sti da tu vest sa­op­šti mno­go­broj­nim srod­ni­ci­ma i pri­ja­te­lji­ma nje­go­vim, či­ta­vom sku­pu čo­ve­ko­vih sta­ra­la­ca i du­še­bri­žni­ka ko­je zo­ve­mo hu­ma­ni­sti­ma (...)

A ne­ki ve­le da su ga hu­ma­ni­sti sa­mi ubi­li, ka­da su uvi­de­li da je ne­iz­le­či­vo za­tu­can i glup i da od nje­ga ne­će mo­ći ni­šta na­pra­vi­ti. Pa su na nje­gov pre­sto po­sa­di­li nje­go­vog elek­tron­skog dvoj­ni­ka Baš Čo­ve­ka, ko­ji će u nje­go­vo ime go­vo­ri­ti na­ro­du, pi­sa­ti pe­sme i upra­vlja­ti sve­tom”⁹.

Po­vo­dom Zo­ra­na Mi­ši­ća na­ša kri­ti­ka će za­be­le­ži­ti da je to­kom ni­za go­di­na „do­gra­đi­vao svo­ju kri­ti­ku nad­re­a­li­zma, po­seb­no ne­ga­tor­skog od­no­sa biv­ših nad­re­a­li­sta pre­ma an­ga­žo­va­nju, kao i pre­ma ži­vom de­lu na­ci­o­nal­ne kul­tur­ne tra­di­ci­je. Su­prot­na kraj­nost, sci­jen­ti­zam, kao re­ak­ci­ja u jed­nom de­lu na­še i svet­ske po­e­zi­je, ta­ko­đe iza­zi­va ube­dlji­vu kri­tič­ku re­pli­ku Zo­ra­na Mi­ši­ća, pi­to­mo is­ka­za­nu ali ne ma­nje od­luč­nu”.

Pret­hod­no na­ve­de­ni ci­tat, me­đu­tim, ne uve­ra­va nas baš mno­go u „pi­to­most” Mi­ši­će­ve „kri­tič­ke re­pli­ke’’, na­pro­tiv, pre nas upu­ću­je na jed­nu ja­sno usme­re­nu po­gro­ma­šku od­luč­nost da se u sa­mom ko­re­nu za­tre sva­ka no­vi­na, sva­ki is­tra­ži­vač­ki po­ku­šaj, po­go­to­vu ako na bi­lo ko­ji na­čin di­ra u tra­di­ci­o­nal­no i tra­di­ci­ju. Ovo je Mi­šić još eks­pli­cit­ni­je is­ka­zao pri­li­kom jed­nog raz­go­vo­ra o ure­đi­vač­koj po­li­ti­ci ča­so­pi­sa Knji­žev­nost, či­ji je glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik bio, na tri­bi­ni Tre­ćeg pro­gra­ma Ra­dio-Be­o­gra­da.

„Mi ne štam­pa­mo eks­pe­ri­men­te, pro­be se pra­ve kod ku­će, ne ob­ja­vlju­ju se u ča­so­pi­si­ma. Je­di­ni ča­so­pi­si ko­ji su štam­pa­li eks­pe­ri­men­te bi­li su nad­re­a­li­stič­ki ča­so­pi­si ko­ji do li­te­ra­tu­re ni­su ni dr­ža­li. Šta­vi­še — pro­gram im je bio iz­ra­zi­to an­ti­li­te­ra­ran. Knji­žev­nost je knji­žev­ni ča­so­pis i to­ga se ni ma­lo ne sti­di. Šta zna­či, uosta­lom, reč eks­pe­ri­ment ka­da se ra­di o knji­žev­no­sti? To je reč ko­ja slu­ži da se oni ko­ji no­vu knji­žev­nost ne vo­le ogra­de od nje, a oni ko­ji je vo­le da se iz­vi­ne što tr­pe i pu­šta­ju ko­je­šta. Pra­vi avan­gard­ni pi­sci ne eks­pe­ri­men­ti­šu.” (...)¹⁰

Ni­šta ma­nje ni­je od­lu­čan ni Mi­ši­ćev sta­ri­ji ko­le­ga Eli Fin­ci,¹¹ ko­ji će po­čet­kom 1970. go­di­ne u Po­li­ti­ci, od­mah po iz­la­sku iz štam­pe pla­ke­te Sig­nal,¹² go­to­vo pa­nič­no re­a­go­va­ti na nju.

„Tan­ka sve­ska pe­sa­ma Mi­ro­lju­ba To­do­ro­vi­ća, pod na­slo­vom Sig­nal, ko­ju je sam pi­sac ne­dav­no iz­dao o svom tro­šku, ne pri­vla­či pa­žnju to­li­ko svo­jim po­et­skim re­zul­ta­ti­ma, ko­li­ko svo­jom te­o­ret­skom i prak­tič­nom ustre­mlje­no­šću. Ne­za­vi­sno od po­stig­nu­tih re­zul­ta­ta u ko­ji­ma po­ne­kad ima ob­li­ka i ak­ce­na­ta ono­ga što je u po­e­zi­ji već bi­lo, u hte­nji­ma i in­ten­ci­ja­ma ove po­e­zi­je, u me­to­da­ma nje­nog ostva­ri­va­nja bit­no je ono što je sa­svim no­vo.

U pod­na­slo­vu ove neo­bič­ne knji­ži­ce, ko­ja bi hte­la da se pri­ka­že kao či­tav je­dan pro­gram u re­vo­lu­ci­o­ni­sa­nju sveg do­sa­da­šnjeg pe­va­nja, sto­ji da je to, sig­na­li­stič­ka, kom­pju­ter­ska, sta­ti­stič­ka i ale­a­tor­na ili sto­ha­stič­ka po­e­zi­ja. Dru­gim re­či­ma, u ovoj pro­gram­skoj knji­ži­ci, ko­ja iz­ve­snim svo­jim oso­be­no­sti­ma te­ži da bu­de i je­dan gro­mo­gla­san ma­ni­fest, ot­ka­za­na je po­slu­šnost in­spi­ra­ci­ji u bi­lo ko­jem vi­du, kao ne­čem što je za­sta­re­lo, a na njen tron iz­dig­nu­ta, kao ap­so­lut­na, me­ha­nič­ka moć ma­šin­skog pro­iz­vo­đe­nja. (...)

Ovaj po­et­ski eks­pe­ri­ment Mi­ro­lju­ba To­do­ro­vi­ća (...) na­me­će nam sa­mim svo­jim pri­su­stvom, dva za­ni­mlji­va i, re­kao bih, ur­gent­na pi­ta­nja ši­reg in­te­re­sa:

Pr­vo: Šta se de­ša­va sa sa­vre­me­nom po­e­zi­jom, ka­kva je nje­na da­lja sud­bi­na?

I dru­go: Do­kle se pro­sti­re moć i gde po­či­nje ne­moć ma­ši­ne? Ili, još ši­re: U na­še teh­no­krat­sko vre­me, šta će bi­ti sa iskon­skim ljud­skim vred­no­sti­ma? “¹³

B. A. P. be­ži u ba­rok

Taj sme­šni, mi­zo­ni­stič­ki strah od ma­ši­ne i du­še­bri­žni­štvo nad to­bo­že ugro­že­nim hu­ma­ni­zmom i „iskon­skim ljud­skim vred­no­sti­ma” u osno­vi je svih po­to­njih na­pa­da tra­di­ci­o­na­li­sta i neo­tra­di­ci­o­na­li­sta na sig­na­li­zam. Ta­ko će glav­ni za­go­vor­nik, an­to­lo­gi­čar i du­hov­ni vođ tra­di­ci­o­na­li­sta Bog­dan A. Po­po­vić iste go­di­ne te­a­tral­no iz­ja­vi­ti: „od­bi­jam da ovu umet­nost pri­mim, da je usvo­jim, da se njo­me ba­vim. Ne­ću čak ni da znam za nju. (...) Ra­di­je sta­vljam na gla­vu na­pu­de­ri­sa­nu pe­ri­ku s lok­na­ma, obla­čim čip­ka­stu ko­šu­lju sa ža­bo­om, pr­sluk i ogr­tač, na­vla­čim pot­ko­le­ni­ce sa pod­ve­zi­ca­ma i pri­zna­jem: Odoh ja na­trag u ba­rok!”¹⁴

Ovo klov­nov­sko pre­ru­ša­va­nje Bog­da­na A. Po­po­vi­ća pred sig­na­li­zmom ni­je osta­lo bez po­sle­di­ca. Po­sle pr­vog po­čet­nog šo­ka u ko­jem je ovaj, ka­ko sam se­be na­zi­va, „sa­vr­še­no tra­di­ci­o­na­li­stič­ki na­stro­je­ni kri­ti­čar po­e­zi­je”,¹⁵ od­bio uop­šte da pri­mi i raz­ma­tra kom­pju­ter­sku umet­nost, na­ja­viv­ši pred sig­na­li­zmom svoj beg u ba­rok, on se de­li­mič­no pri­brao i u ese­ju Pe­snič­ka avan­gar­da da­nas — što je to?, ob­ja­vlje­nom dve go­di­ne ka­sni­je,¹⁶ po­ku­šao ne­što tre­zve­ni­je i smi­re­ni­je da od­go­vo­ri na to, po­naj­vi­še sa­mom se­bi, po­sta­vlje­no pi­ta­nje. Od­go­vor, na­rav­no, ni­je mo­gao bi­ti ni de­li­mič­no za­do­vo­lja­va­ju­ći, pre sve­ga zbog pred­ra­su­da i po­gre­šnih pred­sta­va ko­je Po­po­vić ima o avan­gar­di i sig­na­li­zmu kao nje­nom de­lu.

Sig­na­li­zam će ovaj kri­ti­čar sve­sti sa­mo na kom­pju­ter­sku i vi­zu­el­nu po­e­zi­ju, kao da mu dru­gi vi­do­vi sig­na­li­stič­ke po­e­zi­je ni­su po­zna­ti, i kao ta­kvog ga pot­pu­no, što su uosta­lom či­ni­li i nje­go­vi sled­be­ni­ci, eli­mi­ni­sa­ti iz knji­žev­no­sti, od­re­đu­ju­ći mu „bla­go­na­klo­no” da mo­žda mo­že, eto, pa­ra­lel­no da se raz­vi­ja s njom u ne­što dru­go, po­seb­no, ne­pred­vi­dlji­vo, ali ne­što što ne mo­že bi­ti knji­žev­nost, umet­nost, bar ne ona­kva ka­kvom je Po­po­vić za­mi­šlja.

I za Bog­da­na A. Po­po­vi­ća sig­na­li­zam je ne­hu­man. U nje­go­vim uši­ma kao da još uvek od­zva­nja Mi­ši­će­va je­re­mi­ja­da o čo­ve­ku ko­ga je is­ti­snuo elek­tron­ski „Baš Čo­vek”, ili ono, po­vo­dom sig­na­li­zma po­sta­vlje­no pre­pla­še­no Fin­ci­je­vo pi­ta­nje: „šta će bi­ti sa iskon­skim ljud­skim vred­no­sti­ma?“. „Ne odo­le­va­ju­ći — ka­ko sam ka­že — sop­stve­nom, ljud­skom i tra­di­ci­o­na­li­stič­kom gne­vu”¹⁷, i ola­ko iz­jed­na­ča­va­ju­ći ce­lo­kup­nu sig­na­li­stič­ku po­e­zi­ju s „na­uč­no-teh­nič­kom po­e­zi­jom”, on će je jed­no­stav­no kao „ne-po­e­zi­ju” eks­ko­mu­ni­ci­rati iz li­te­ra­tu­re, ve­ru­ju­ći da će se i u elek­tron­skoj eri na­ći pe­sni­ci „ko­ji će pro­du­ža­va­ti tra­di­ci­ju hu­ma­ni­stič­kog ko­mu­ni­ci­ra­nja.”¹⁸

„Za­stra­šen vi­di­ci­ma ko­je (mu) je na­uč­no-teh­nič­ka po­e­zi­ja otvo­ri­la”, Po­po­vić ne že­li da se po­mi­ri sa „de­hu­mi­ni­za­ci­jom po­e­zi­je” ka­kvu, po nje­mu, spro­vo­di sig­na­li­zam, od­re­kav­ši se „ne­kih nje­nih iskon­skih hu­ma­nih svoj­sta­va”.¹⁹

Po­zna­ti is­tra­ži­vač isto­rij­ske avan­gar­de Re­na­to Po­đo­li pod­se­ća da su re­tro­grad­no na­stro­je­ni kri­ti­ča­ri sva­ku re­vo­lu­ci­ju u umet­no­sti de­fi­ni­sa­li kao ,,pro­ces de­hu­ma­ni­za­ci­je”. Pre­ma Po­đo­li­ju, još su po­čet­kom pro­šlog ve­ka bra­ni­o­ci kla­sič­ne umet­no­sti, u svo­jim su­ko­bi­ma sa ro­man­ti­ča­ri­ma, stal­no po­na­vlja­li ove sta­vo­ve o agre­si­ji no­ve umet­no­sti, nje­nom var­va­ri­zmu i ne­hu­ma­no­sti, su­pro­sta­vlje­nim čo­ve­ku, le­pom, hu­ma­nom, ko­ji su, pre­ma kla­si­ča­ri­ma, bi­li u osno­vi sta­re, kla­sič­ne knji­žev­no­sti i umet­no­sti.²⁰

No, ne mo­ra se oti­ći ta­ko da­le­ko una­zad. Zar nas sta­vo­vi, reč­nik i re­ak­ci­ja B. A. Po­po­vi­ća, po­vo­dom sig­na­li­zma, ne pod­se­ća­ju na ono što se u na­šoj po­e­zi­ji de­ša­va­lo pe­de­se­tih go­di­na. Na osi­o­ne agit­ke žda­no­vi­stič­kog kri­ti­ča­ra Pu­ni­še Pe­ro­vi­ća: ,,mi da­nas pri­su­stvu­je­mo ne­vi­đe­noj i za­ču­đu­ju­će agre­siv­noj po­pla­vi ta­ko­zva­ne mo­der­ni­stič­ke knji­žev­no­sti...“²¹, ili Mi­la­na Bog­da­no­vi­ća, iz sa­da već isto­rij­skog na­pa­da na no­vu po­e­zi­ju: „šta sve ovo zna­či, ne kao sa­dr­žaj, jer ta­ko ne­što ni­šta ne zna­či, već kao po­ja­va? Je li to vra­ća­nje na već odav­no po­ru­še­ne i u ko­rov za­ra­sle po­zi­ci­je fu­tu­ri­zma ili nad­re­a­li­zma? Ili su to ne­ki no­vi sno­bu­nov­ni po­kre­ti ko­ji­ma se po­e­zi­ja u stva­ri apo­e­ti­zi­ra i an­ti­po­e­ti­zi­ra, što će pre sve­ga re­ći: odva­ja od čo­ve­ka i od ži­vo­ta, su­prot­sta­vlja čo­ve­ku i ži­vo­tu?“²²

Ne­kri­tič­nost Bog­da­na A. Po­po­vi­ća, po­seb­no ka­da je u pi­ta­nju tra­di­ci­ja i od­nos po­e­zi­je pre­ma tra­di­ci­ji, još je ra­ni­je za­pa­že­na. Ta­ko će je­dan od pri­ka­zi­va­ča nje­go­ve pr­ve knji­ge Na­če­la i de­la na­pi­sa­ti, „da je pro­blem us­po­sta­vlja­nja mo­sto­va sa tra­di­ci­jom u to­li­koj me­ri ob­u­zeo auto­ra da on, ina­če vr­lo od­me­ren, di­sci­pli­no­van, ulju­dan, ra­ci­o­na­lan, skli­zne i sam u tra­di­ci­o­na­li­stič­ki ro­man­ti­zam”.²³ Taj tra­di­ci­o­na­li­stič­ki ro­man­ti­zam i odu­še­vi­ja­va­nje či­nje­ni­com „da se da­nas, pr­ve go­di­ne osme de­ce­ni­je na­šeg ve­ka — ka­ko Po­po­vić ka­že — do­mi­nan­tan broj sa­vre­me­nih srp­skih pe­sni­ka ma­nje ili vi­še uče­sta­lo obra­ća tra­di­ci­ji i ma­nje ili vi­še sna­žno osla­nja na nju”, ovaj kri­ti­čar po­naj­vi­še is­po­lja­va u svo­joj an­to­lo­gi­ji Po­e­zi­ja i tra­di­ci­ja (Sa­vre­me­nik, broj 8-9, 1971). Tu on na­stu­pa kao ko­di­fi­ka­tor i neo­spor­ni vođ srp­skog pe­snič­kog tra­di­ci­o­na­li­zma.²⁴

Sa­svim je on­da ra­zu­mlji­vo što Bog­dan A. Po­po­vić, i po­red ogrom­nog in­te­lek­tu­al­nog na­po­ra ko­ji je ulo­žio, ni­je mo­gao objek­tiv­no tu­ma­či­ti avan­gar­du, a još ma­nje sig­na­li­zam ko­ji se kon­kret­no i di­rekt­no su­prot­sta­vljao nje­go­vim tra­di­ci­o­na­li­stič­kim „na­če­li­ma”. U svom po­ku­ša­ju da od­re­di „šta je pe­snič­ka avan­gar­da da­nas”, Po­po­vić na­sto­ji, po­ma­lo na­iv­no, da nas uve­ri ka­ko je jed­na od osnov­nih, po nje­mu „tra­di­ci­o­nal­nih (sic!) od­re­da­ba avan­gar­de kao ta­kve” da što ma­nje eks­pe­ri­men­ti­še. Pi­tam se sa­mo ka­ko će ta­kva avan­gar­da „da ot­kri­va no­ve pu­te­ve”, ka­ko ,,da kre­i­ra de­lo va­lja­no po se­bi i u okvi­ru sop­stve­nog stva­ra­lač­kog me­di­ju­ma i sop­stve­nim ter­mi­ni­ma, ne­što do­sad ne­stva­ra­no, ne­za­vi­sno od do­sa­da­šnjih zna­če­nja i od njih raz­li­či­to”,²⁵ ako ne is­tra­žu­je, ako ne eks­pe­ri­men­ti­še. Pri­ka­zu­ju­ći avan­gar­du i na­pa­da­ju­ći sig­na­li­zam Bog­dan A. Po­po­vić je mo­rao na­u­či­ti bar ne­ke osnov­ne, da ne ka­žem osno­vač­ke stva­ri u po­slu ko­jim se ba­vi, a to je: da je je­dan od ključ­nih vi­do­va avan­gard­ne po­e­ti­ke upra­vo eks­pe­ri­men­ta­li­zam.²⁶

Na kra­ju, ne pre­o­sta­je mi ni­šta dru­go ne­go da pre­po­ru­čim tem­pe­ra­ment­nom Bog­da­nu A. Po­po­vi­ću da, ume­sto što se fil­cu­je i že­sti či­ta­ju­ći sig­na­li­stič­ke ma­ni­fe­ste, ko­nač­no pro­či­ta i sig­na­li­stič­ku po­e­zi­ju, ne pla­še­ći se da iza sva­ke pe­sme sto­ji kom­pju­ter ili nje­gov lič­ni ko­šmar­ni pro­go­ni­telj (par­don! „in­va­der”), Sig­na­tvor. Ta­ko bi mo­žda mir­ni­je, ma­nje pa­te­tič­no, što zna­či i kri­tič­ki re­le­vant­ni­je, bez bo­ja­zni da će uči­ni­ti fa­tal­ne po­gre­ške, mo­ći da ka­že gde su se kri­le pra­ve mo­guć­no­sti, i ka­ko je do­šlo do „plo­do­tvor­nih pro­me­na u no­vi­joj srp­skoj po­e­zi­ji” kra­jem še­zde­se­tih i po­čet­kom se­dam­de­se­tih go­di­na.

No, po­gre­ške su već uči­nje­ne. Sli­ka tog, po svoj pri­li­ci, naj­in­te­re­sant­ni­jeg pe­ri­o­da u po­sle­rat­noj srp­skoj po­e­zi­ji već je kri­vo­tvo­re­na od stra­ne ovog ne­u­mor­nog „hro­ni­ča­ra pe­snič­ke epo­he” i nje­go­vih neo­tra­di­ci­o­na­li­stič­kih sled­be­ni­ka i bi­će po­treb­no do­sta vre­me­na, ma­sti­la i do­bre vo­lje da bi se usta­no­vi­la pra­va isti­na i la­žna sli­ka, ko­ja nam je da­ta, ko­li­ko to­li­ko po­pra­vi­la.

Ne­zna­nje i ba­vr­lja­nja Pre­dra­ga Pro­ti­ća

Jed­na od osnov­nih za­blu­da (da li sa­mo za­blu­da?), tra­di­ci­o­na­li­stič­kih kri­ti­ča­ra tih go­di­na bi­la je, na ne­ki na­čin, sta­vlja­nje zna­ka jed­na­ko­sti iz­me­đu sig­na­li­zma i nad­re­a­li­zma, iz­me­đu sig­na­li­stič­kih i nad­re­a­li­stič­kih is­tra­ži­va­nja, ili mi­šlje­nje da je sig­na­li­zam ne­ka­kav na­sta­vak nad­re­a­li­zma, pa čak vi­še de­ce­ni­ja za­ka­sne­la ko­pi­ja nad­re­a­li­stič­kog po­kre­ta, po­na­vlja­nje nje­go­vih tra­ga­nja i ide­ja. To se već mo­glo pri­me­ti­ti u pret­hod­no na­ve­de­nim od­lom­ci­ma iz na­pi­sa Zo­ra­na Mi­ši­ća i Eli­ja Fin­ci­ja. Kri­ti­čar Pre­drag Pro­tić, me­đu­tim, u toj tvrd­nji mno­go je otvo­re­ni­ji i ,,si­gur­ni­ji”:

„To­do­ro­vi­će­va knji­ga Svi­nja je od­li­čan pli­vač pred­sta­vlja po­ku­šaj da se ono što ni­su ume­li da stvo­re nad­re­a­li­sti, bla­go­da­re­ći ra­ci­o­nal­nom i ps­i­hič­kom auto­ma­ti­zmu, ostva­ri po­sred­stvom jed­nog po­sred­ni­ka kod ko­jeg se o psi­hič­kom auto­ma­ti­zmu ne mo­že go­vo­ri­ti. Re­zul­ta­ti do ko­jih je do­šao kom­pju­ter isto­vet­ni su, ili go­to­vo isto­vet­ni, re­zul­ta­ti­ma do ko­jih je do­šao nad­re­a­li­zam i tra­ga­nju za auto­mat­skim tek­stom.”²⁷

Na stra­nu to što u po­me­nu­toj knji­zi uop­šte ni­je bi­lo go­vo­ra o kom­pju­ter­skoj po­e­zi­ji; za­pra­vo u či­ta­voj zbir­ci Svi­nja je od­li­čan pli­vač ne­ma ni jed­nog je­di­nog kom­pju­ter­skog ret­ka. Kad god sam ob­ja­vlji­vao tek­sto­ve ko­je sam do­bio uz po­moć elek­tron­skog ra­ču­na­ra, to sam uvek po­seb­no na­gla­ša­vao, sta­vlja­ju­ći uz pe­smu, ili ci­klus, i na­čin na ko­ji sam do pe­sme do­šao i ste­pen even­tu­al­ne in­ter­ven­ci­je. To se, uosta­lom, mo­že ja­sno vi­de­ti u knji­ga­ma: Sig­nal, Ki­ber­no, Al­gol.

Is­pod na­slo­va knji­ge, u ovom slu­ča­ju, sta­ja­la je sa­mo op­šta od­red­ba „sig­na­li­stič­ka po­e­zi­ja”. Ci­klus pe­sa­ma ko­ji Pro­tić sma­tra i ana­li­zi­ra kao kom­pju­ter­ski ni­je do­bi­jen ni uz ka­kvu po­moć ra­ču­na­ra, Pro­ti­ću (i ne sa­mo nje­mu, u istu zam­ku upa­li su još ne­ki pri­ka­zi­va­či i kri­ti­ča­ri) bi­lo je, me­đu­tim, do­volj­no to što je po­e­zi­ja ko­ju je imao pred so­bom bi­la neo­bič­na, pot­pu­no van onih tra­di­ci­o­na­li­stič­kih „na­če­la”, ka­no­na i to­ko­va ko­je on po­zna­je, pa da je od­mah pro­gla­si „kom­pju­ter­skom”, okr­pi, po­plju­je i isto­vre­me­no is­tre­se svu svo­ju mr­žnju i žuč pre­ma avan­gar­di­zmu, is­tra­ži­va­nju i eks­pe­ri­men­tu uop­šte jer: „eks­pe­ri­men­ti ima­ju iz­me­đu osta­log i tu svr­hu da po­ka­žu šta je mo­guć­no i šta ni­je mo­guć­no i ko­li­ke su gra­ni­ce tih mo­guć­no­sti od­no­sno ne­mo­guć­no­sti”,²⁸ eli­mi­ni­šu­ći je na taj na­čin sa po­lja li­te­ra­tu­re. To či­ne (po­red B. A. Po­po­vi­ća i Pro­ti­ća) i osta­li tra­di­ci­o­na­li­stič­ki kri­ti­ča­ri, pro­gla­ša­va­ju­ći u ce­li­ni sig­na­li­stič­ku po­e­zi­ju ostva­re­nu u je­zi­ku za kom­pju­ter­sku, pa sa­mim tim čak i za „ne­a­u­tor­sku”. Ovim iz­ra­zom (ter­mi­nom), kao no­vim pri­lo­gom na­šoj te­o­ri­ji knji­žev­no­sti, pro­sla­vio se Mi­lan Kom­ne­nić.

Sit­ni step Mi­la­na Kom­ne­ni­ća

Mo­ra se od­mah pri­zna­ti da Kom­ne­nić sa za­vid­nom mi­mi­kri­jom, ne­što lu­ka­vi­je, pa, mo­glo bi se re­ći, i in­te­li­gent­ni­je za­stu­pa i bra­ni po­zi­ci­je pe­snič­kog tra­di­ci­o­na­li­zma, od­no­sno ono što de­fi­ni­še kao „mo­der­no ose­ća­nje tra­di­ci­je”. Ta­ko će ovaj kri­ti­čar i pe­snik pa­te­tič­nim us­kli­kom: „Sa­klo­ni me, go­spo­de, du­ha sta­ri­nar­ni­ce, po­hle­pe ko­lek­ci­o­nar­stva!” za­po­če­ti pred­go­vor u svo­joj an­to­lo­gi­ji No­vi­je srp­sko pe­sni­štvo.²⁹

U ob­ja­šnja­va­nju Kom­ne­ni­će­ve po­zi­ci­je po­mo­ći će nam već iz­re­če­no mi­šlje­nje o po­de­li srp­skog tra­di­ci­o­na­li­zma na „pro­sve­će­ni i re­gi­o­nal­ni”.³⁰ U pro­sve­će­nom tra­di­ci­o­na­li­zmu, ko­ji za­stu­pa Kom­ne­nić, do­la­zi­lo bi do pro­ži­ma­nja i „me­ša­nja mi­to­lo­ških i na­ci­o­nal­nih iz­vo­ra” na evrop­skom pa i ši­re svet­skom pro­sto­ru, dok bi re­gi­o­nal­ni tra­di­ci­o­na­li­zam, či­ji su za­go­vor­ni­ci: Bog­dan A. Po­po­vić, Pre­drag Pro­tić, Slo­bo­dan Ra­ki­tić i dru­gi, upu­ći­vao knji­žev­ni­ka na uže, re­gi­o­nal­ne iz­vo­re.

No, to ne zna­či da su po­sta­vlje­ne sa­svim ja­sne i stro­ge gra­ni­ce iz­me­đu re­gi­o­nal­nog i pro­sve­će­nog tra­di­ci­o­na­li­zma, oni se če­sto do­di­ru­ju i pre­pli­ću. To nam, uosta­lom, po­tvr­đu­je i sam Kom­ne­nić ka­da za po­je­di­ne pe­sni­ke iz svog kru­ga ka­že da su „se­žu­ći do naj­du­bljih slo­je­va mi­ta, le­gen­de, du­hov­ne taj­no­vi­to­sti, ma­ter­nje me­lo­di­je, do sud­bin­ske ga­me svog pe­snič­kog na­sle­đa (...) bez stra­ha i za­zo­ra, usko­či­li u ko­lo evrop­skog pe­snič­kog du­ha”. Isto ta­ko po­du­da­ri­će se mi­šlje­nja Kom­ne­ni­ća i Pro­ti­ća, iz­re­če­na čak slič­nim ga­fer­skim reč­ni­kom, ka­da je reč o nad­re­a­li­zmu i ze­ni­ti­zmu. Za Mi­la­na Kom­ne­ni­ća „naš nad­re­a­li­zam je u bu­rek­džij­skoj va­ro­ši te­žio sa­lon­skoj dr­sko­sti da bi se po­klo­nio fran­cu­skoj nad­re­a­li­stič­koj bu­lu­men­ti”, dok je ze­ni­ti­zam „uza­lu­dan” i „sme­šan” po­ku­šaj „da se na­met­ne­mo sve­tu (...) po­kli­kom bar­ba­ro­ge­ni­ja ko­ji je tre­ba­lo da do­ne­se ta­vor­sku sve­tlost sa bal­kan­skog tla.”

Ka­da ana­li­zi­ra sa­vre­me­no pe­sni­štvo, Kom­ne­nić pri­me­ću­je da po­sto­ji „pa­ra­le­li­zam iz­me­đu kon­zer­va­tiv­nog na­či­na mi­šlje­nja i mo­der­nog, čak avan­gard­nog du­ha u srp­skoj po­e­zi­ji”, da bi od­mah za­tim; do­sle­dan svom opre­de­lje­nju, us­tvr­dio da su po­je­di­ni pe­sni­ci u svo­jim stva­ra­lač­kim fa­za­ma „bi­li čas kon­zer­va­tiv­ni­ji čas mo­der­ni­ji”, od­no­sno da se „kon­zer­va­ti­van duh ne po­ka­zu­je sa­svim po­gu­ban pre­ma je­zič­koj in­ven­ci­ji.”

Svo­je shva­ta­nje po­e­zi­je Mi­lan Kom­ne­nić je te­o­ret­ski iz­lo­žio i pe­snič­kim pri­me­ri­ma obra­zlo­žio u već po­me­nu­toj an­to­lo­gi­ji No­vi­je srp­sko pe­sni­štvo, gde će za ge­ne­ra­ci­ju pe­sni­ka ko­joj pri­pa­da, ko­ju naj­o­bim­ni­je za­stu­pa, i za ko­ju je po­zvan kao „naj­kom­pe­tent­ni­ji” pri­ka­zi­vač, za­be­le­ži­ti, s ni­jan­som pre­ba­ci­va­nja, da je „od­li­ku­je mar­lji­vo pri­kla­nja­nje is­ku­stvu mo­der­ne pe­snič­ke mi­sli u sve­tu, dok se svest o sop­stve­noj pe­snič­koj tra­di­ci­ji kod ovih pe­sni­ka za­pa­ža ne­što ka­sni­je.“

Za­ni­mlji­vo je da u oba tek­sta (pred­go­vo­ra) u svo­jim an­to­lo­gi­ja­ma kao i u po­le­mi­ci s Eli­jem Fin­ci­jem (De­lo, broj 3, 1970) Kom­ne­nić, na iz­ve­stan na­čin, ko­ke­ti­ra sa kom­pju­ter­skom, zna­kov­nom, kon­kret­nom i gra­fič­kom po­e­zi­jom. Ta­ko će u dru­gom iz­da­nju an­to­lo­gi­je, opet de­fi­ni­šu­ći svo­ju ge­ne­ra­ci­ju, re­ći da se „osim sme­lo­sti ko­ja po pra­vi­lu od­li­ku­je sve mla­de pe­sni­ke” mo­ra „uka­za­ti na po­vre­me­ne po­ku­ša­je ko­ri­šće­nja kom­pju­ter­skih mo­guć­no­sti u po­e­zi­ji, na po­ja­vu zna­kov­ne, kon­kret­ne i gra­fič­ke po­e­zi­je. Za sa­da, me­đu­tim, o sve­mu to­me mo­že­mo go­vo­ri­ti sa­mo kao o zna­ko­vi­ma jed­nog vre­me­na ko­je je du­bo­ko pod­ri­lo te­me­lje usta­lje­nih shva­ta­nja po­e­zi­je” (pod­vu­kao M. T.).

Još jed­nom je Kom­ne­nić ko­ke­ti­rao s no­vom po­e­zi­jom i sa sig­na­li­zmom. Do­go­di­lo se to na za­gre­bač­koj pro­mo­ci­ji an­to­lo­gi­je No­vi­je srp­sko pe­sni­štvo, a či­tav raz­go­vor za­be­le­žen je u tek­stu Tko je tko u no­vi­jem srp­skom pe­sni­štvu, ča­so­pis Pi­ta­nja broj 13/14, 1970. go­di­ne.

U uvod­nom iz­la­ga­nju, na toj kni­žev­noj ve­če­ri, Kom­ne­nić će upo­tre­bi­ti iz­raz ko­ji po svo­joj „ori­gi­nal­no­sti” za­slu­žu­je da uđe u cvet­nik non­sen­sa, da ne ka­žem hu­mor­nih glu­pa­re­nja, na­še kul­tu­re. Evo te re­če­ni­ce: „Ta­ko­đe, u po­sled­nje vre­me u skla­du s br­zim raz­vo­jem mas-me­di­ja u Sr­bi­ji po­sto­ji ten­den­ci­ja ka kon­kret­noj, kom­pju­ter­skoj, ki­ne­tič­koj, sig­na­li­stič­koj itd. po­e­zi­ji, ko­ja za­pra­vo pred­sta­vlja ne­a­u­tor­sko pe­sni­štvo” (pod­vu­kao M. T.).

U di­sku­si­ji ko­ja se po­seb­no raz­vi­la oko ovih pro­ble­ma, Kom­ne­nić je do­sta du­go i kao pra­vi li­ra­fon, šmin­ker­ski igrao po ža­ru, ko­ji je sam se­bi pro­suo pod pe­te, na­gla­ša­va­ju­ći stal­no ka­ko on ne sma­tra „ova­kvu po­e­zi­ju autor­skim či­nom”, ka­ko za nje­ga te pe­sme ni­su „autor­ske pe­sme”. Na­vod­no to je „jed­nim de­l­om ma­šin­ska po­e­zi­ja a dru­gim de­lom pre­o­bli­ko­va­ni pro­dukt ma­ši­ne gde su bi­le vr­še­ne ma­nje ili ve­će in­ter­ven­ci­je auto­ra. Na kra­ju, pri­te­šnjen pi­ta­nji­ma i ne­dvo­smi­sle­nim do­ka­zi­ma, Kom­ne­nić je, bez pre­ve­li­ke in­te­lek­tu­al­ne ekvi­li­bri­sti­ke i sit­nog ste­po­va­nja u sti­lu da je on „pa­si­o­ni­ra­ni pra­ti­lac te vr­ste ra­da” i to­me slič­no, za­u­zeo svo­je pra­vo sta­no­vi­šte, ko­je je, uosta­lom, pri­kri­va­ju­ći ga fra­za­ma kao što su: „no­vi­je”, „mo­der­no pe­sni­štvo” itd., imao i ra­ni­je, ozna­čiv­ši pe­sme u svo­joj an­to­lo­gi­ji kao „kla­sič­ne pe­sme”, od­no­sno pri­znav­ši da one ob­u­hva­ta­ju jed­no „kla­sič­no pod­ruč­je is­ka­za.”

U da­ljem raz­go­vo­ru sa­svim lo­gič­no se is­kri­sta­li­sa­lo da je i nje­go­va an­to­lo­gi­ja, kao i mno­ge dru­ge, „sa­mo još je­dan do­kaz o za­vr­še­no­sti jed­nog pu­ta”, i da pred­sta­vlja ko­di­fi­ka­ci­ju ono­ga što se stva­ra­lo u okvi­ri­ma već is­pi­ta­nog pod­ruč­ja „kla­sič­ne”, od­no­sno tra­di­ci­o­nal­ne li­te­ra­tu­re. Od­mah za­tim, kao za­vr­šni uda­rac, usle­di­lo je i di­rekt­no pi­ta­nje Mi­la­nu Kom­ne­ni­ću ka­kav je nje­gov od­nos kao, sa­da već po­tvr­đe­nog, „kla­sič­nog kri­ti­ča­ra pre­ma jed­noj ne­kla­sič­noj” u ovom slu­ča­ju sig­na­li­stič­koj po­e­zi­ji. Kom­ne­nić je sa­mo mo­gao po­no­vi­ti ono što je pre to­ga re­kao, po­ku­ša­va­ju­ći svo­jim ter­mi­nom „ne­a­u­tor­ska po­e­zi­ja” da dis­kva­li­fi­ku­je sig­na­li­zam i na taj na­čin ga is­klju­či iz li­te­ra­tu­re, pri­zna­ju­ći isto­vre­me­no u pot­pu­no­sti svoj po­raz, da on ,,s pa­žnjom i sim­pa­ti­ja­ma” pra­ti „te po­ku­ša­je be­ga iz spo­me­nu­tih re­zer­va­ta kla­sič­nih pe­snič­kih ob­li­ka” (...)³¹

Ta­ko je kri­ti­čar, an­to­lo­gi­čar i pe­snik Mi­lan Kom­ne­nić, pri­hva­ta­ju­ći ko­nač­no bez za­zo­ra svo­ju pra­vu ulo­gu stva­ra­o­ca i ko­di­fi­ka­to­ra jed­ne „kla­sič­ne” to jest tra­di­ci­o­nal­ne po­e­zi­je³² još u pr­voj po­lo­vi­ni 1970. go­di­ne, uz ne­se­bič­nu po­moć svo­jih is­pi­ti­va­ča, že­leo on to ili ne, tač­no utvr­dio gra­ni­cu iz­me­đu tra­di­ci­o­na­li­zma ko­me i sam pri­pa­da, i no­ve, avan­gard­ne sig­na­li­stič­ke po­e­zi­je. Ta po­e­zi­ja pu­sti­la je svo­je ko­re­ne znat­no ra­ni­je; ali je upra­vo tih go­di­na iza­šla iz ta­me u ko­ju su je gur­nu­li, s jed­ne stra­ne ste­ril­nost, osnov­na ne­pi­sme­nost i to­tal­no po­manj­ka­nje slu­ha za no­vo na­ših knji­žev­nih kri­ti­ča­ra, a s dru­ge stra­ne - upor­na ćut­nja, strah pred još ne­po­zna­tim, ili ne­do­volj­no po­zna­tim, li­te­rar­nim i ši­re umet­nič­kim fe­no­me­ni­ma. Na ovaj na­čin Kom­ne­nić je, po­na­vljam, hteo ili ne hteo, tač­no po­ka­zao: ko je, ka­da, i na ko­ji na­čin, na­pu­šta­ju­ći bez ostat­ka i osvr­ta­nja „re­zer­va­te kla­sič­nih pe­snič­kih ob­li­ka” i, što je još va­žni­je, stva­ra­ju­ći no­ve po­et­ske for­me i iz raz­bi­je­nog ob­li­ku­ju­ći nov pe­snič­ki je­zik, pa ma­kar i uz po­moć ta­kvog Mo­lo­ha kao što je kom­pju­ter, iz­vr­šio pre­lom, pre­vrat, otvo­rio sa­svim no­ve i do ta­da ne­pred­vi­đe­ne i ne­pred­vi­dlji­ve pu­te­ve srp­skoj po­e­zi­ji.

Neo­tra­di­ci­o­na­li­sti ili­ti ku­ga en­cen­sber­ge­ri­ja­na

Le­gi­tim­ni na­sta­vljač tra­di­ci­o­na­li­zma ge­ne­ra­ci­je še­zde­se­tih go­di­na (i pret­hod­nih, na­rav­no — tra­di­ci­o­na­li­zam je neo­spor­no od­u­vek bio vla­da­ju­ći tok u srp­skoj li­te­ra­tu­ri ko­me se ona po­sle svih šo­ko­va po­no­vo i za­hval­no vra­ća­la)³³ je­ste svo­je­vr­sni neo­tra­di­ci­o­na­li­stič­ki esta­bli­šment či­ji su glav­ni pred­vod­ni­ci kri­ti­ča­ri Ja­smi­na Lu­kić i Mi­o­drag Pe­ri­šić. Oba ova kri­ti­ča­ra se sa već oform­lje­nom neo­tra­di­ci­o­na­li­stič­kom ide­o­lo­gi­jom in­ten­ziv­ni­je ja­vlja­ju u knji­žev­nim gla­si­li­ma kra­jem se­dam­de­se­tih go­di­na.

Nji­ho­va po­zi­ci­ja ot­kri­va se već po to­me ka­ko se ovi te­o­re­ti­ča­ri ,,no­ve po­e­zi­je srp­ske” od­re­đu­ju pre­ma eks­pe­ri­men­tu. Jer dok polj­ski pe­snik i kri­ti­čar Ju­li­jan Kor­nha­u­zer po­ku­ša­va, po­vo­dom sig­na­li­zma, da od­re­di me­sto i ulo­gu eks­pe­ri­men­ta u stva­ra­lač­kom pro­ce­su „kao spe­ci­fič­nog stva­ra­lač­kog po­stup­ka” ko­ji se opi­re sva­kom knji­žev­nom ste­re­o­ti­pu i kon­ven­ci­ji ne­iz­be­žno ih ru­še­ći (što, na­rav­no, u sig­na­li­stič­koj po­e­zi­ji pod­ra­zu­me­va i stva­ra­lač­ku grad­nju), do­tle Ja­smi­na Lu­kić i Mi­o­drag Pe­ri­šić go­vo­re o to­me ka­ko pe­sni­ci svoj je­zik ne bi tre­ba­lo da „op­te­re­ću­ju ne­po­treb­nim eks­pe­ri­men­ti­sa­njem”³⁴ jer po nji­ma pe­snič­ki eks­pe­ri­ment pred­sta­vlja „pro­iz­volj­nost” i sa­mo „pu­ku že­lju za igrom.”³⁵

Osnov­ne po­stav­ke neo­tra­di­ci­o­na­li­sta, ko­je se od­no­se na po­e­zi­ju, ve­o­ma ma­lo se raz­li­ku­ju, tek mo­žda za ko­ju ni­jan­su, od onih „na­če­la” ko­ja nam je već iz­lo­ži­la nji­ho­va pret­hod­ni­ca (B. A. P., Pro­tić, Kom­ne­nić). Ta­ko će neo­tra­di­ci­o­na­li­stič­ki kri­ti­ča­ri od svo­jih pe­sni­ka, da bi nji­ho­vi pro­iz­vo­di re­zul­ti­ra­li „ne­sva­ki­da­šnjom po­et­skom lu­cid­no­šću”, tra­ži­ti „ne­pre­ten­ci­o­znost, stva­ra­lač­ki oprez i mu­dru skrom­nost”, uz upo­zo­re­nje da „pri­vat­no i efe­mer­no” ne sme­ju da uz­di­žu „na rang po­et­skog do­ži­vlja­ja”. „No­va srp­ska po­e­zi­ja “, ka­ko je vi­de nje­ni kor­mi­la­ri mo­ra bi­ti okre­nu­ta „fun­da­men­tal­nim te­ma­ma (smrt, isto­ri­ja, knji­žev­na tra­di­ci­ja). ”³⁶

Na­ši neo­tra­di­ci­o­na­li­sti u svo­jim ne baš če­stim, i vi­še, re­kao bih, kroz zu­be, na­pa­di­ma na avan­gar­du osla­nja­ju se, uglav­nom, na mno­go buč­ni­jeg isto­mi­šlje­ni­ka, ne­mač­kog pe­sni­ka, Han­sa Mag­nu­sa En­cen­sber­ge­ra. Ovaj „svim ma­sti­ma pre­ma­zan za­ka­šnje­nik — ka­ko ga ve­što por­tre­ti­ra je­dan nje­gov su­na­rod­nik — ko­ji se ko­ri­sti sta­rim i naj­sta­ri­jim na­sled­stvom, ško­lo­van na sa­vre­me­nim uzo­ri­ma dva­de­se­tih i pe­de­se­tih go­di­na”³⁷ sa svoj­stve­nim „agi­ta­tor­skim du­hom” i „gnev­nom ra­do­šću an­ga­žo­va­nog ka­ri­ka­tu­ri­ste”, ob­ru­šio se, iz­me­đu osta­log i na avan­gar­du, ka­ko ovu no­vi­ju pe­de­se­tih i še­zde­se­tih go­di­na (kon­kret­na i vi­zu­el­na po­e­zi­ja, en­for­mel, ta­ši­zam), ta­ko i onu isto­rij­sku (fu­tu­ri­zam, eks­pre­si­o­ni­zam, da­da­i­zam, nad­re­a­li­zam).

Ne že­lim ov­de de­talj­ni­je da raz­ma­tram En­cen­sber­ge­ro­ve kraj­nje ne­ga­tiv­ne po­gle­de na avan­gar­du, ko­ju on, po­seb­no ovu po­sle­rat­nu, po­sma­tra is­klju­či­vo kroz Ke­ru­a­ko­vu re­če­ni­cu: „Bu­di uvek ble­sa­vo od­su­tan du­hom!“ (ne ula­ze­ći u to da li se „bit ge­ne­ra­ci­ja” uop­šte mo­že sma­tra­ti ne­ka­kvom avan­gar­dom). Ni­ti nje­gov po­ku­šaj da u knji­žev­noj avan­gar­di vi­di jed­nu vr­stu fa­ši­za­ci­je li­te­ra­tu­re do ka­ri­ka­tu­re pre­na­gla­ša­va­ju­ći zna­čaj grup­nog, ma­ni­fest­nog, ne­ga­tor­skog i ni­hi­li­stič­kog (po­zi­va­ju­ći se opet na jed­nu ne­su­vi­slu Ke­ru­a­ko­vu re­če­ni­cu u sti­lu „uda­raj što du­blje mo­žeš”), ili pak, isu­vi­še ma­šu­ći po­je­di­nim ne­ga­tiv­nim nad­re­a­li­stič­kim sek­ta­škim is­ku­stvi­ma kao da su to od­li­ke sve­ko­li­ke avan­gar­de.

Broj­ni su En­cen­sber­ge­ro­vi sta­vo­vi o to­me ka­ko je avan­gar­da „stvo­re­na pre­ma po­gre­šnom mo­de­lu”, ka­ko pred­sta­vlja „sa­mo­volj­no, sle­po kre­ta­nje”, ka­ko je srod­na sa „to­ta­li­tar­nim (po­li­tič­kim) po­kre­ti­ma”,³⁸ ka­ko „shva­ta se­be kao eli­tu”, ka­ko je „blef, beg una­pred, i ko­joj se glav­ni­na pri­klju­ču­je iz stra­ha da ne za­o­sta­ne“; on­da o nje­noj to­bo­žnjoj „in­du­stri­ja­li­za­ci­ji”, „mi­li­tant­no­sti” (u na­šim pri­li­ka­ma, i po sve­mu što sam ov­de iz­lo­žio, i što ću iz­lo­ži­ti, mno­go su mi­li­tant­ni­ji tra­di­ci­o­na­li­zam i neo­tra­di­ci­o­na­li­zam), „jed­no­smer­no­sti” itd, itd. ³⁹ Za­i­sta, ova­kvi po­gle­di, da u po­tre­bim En­cen­sber­ge­rov iz­raz, „de­pri­mi­ra­ju svo­jom na­iv­no­šću“. Sa­mo či­nje­ni­ca da ovaj „pred­vod­nik li­te­rar­nog pro­sve­tI­je­nja” pi­še svoj na­pad na avan­gar­du ne­gde po­čet­kom še­zde­se­tih go­di­na, da­kle ka­da se no­va po­sle­rat­na avan­gar­da tek bu­di­la i for­mi­ra­la, (još je da­le­ko od svog za­maj­ca: kon­cep­tu­a­li­zam, fluk­sus, spa­ci­ja­li­zam, po­e­sia vi­si­va, sig­na­li­zam, body art, mail-art, per­for­mans, etc), ka­da se još ni­su mo­gle sa­gle­da­ti sve po­sle­di­ce nje­nih in­spi­ra­tiv­nih i da­le­ko­se­žnih šok te­ra­pi­ja ko­ji­ma je otva­ra­la sa­svim no­ve pro­sto­re i mo­guć­no­sti knji­žev­no­sti, sli­kar­stvu, te­a­tru, mu­zi­ci i umet­no­sti uop­šte, spa­ša­va ga kri­ti­čar­skog šar­la­tan­stva.

Ali za­to ne spa­ša­va nje­go­vog tra­ban­ta i pa­ra­fra­ze­ra Mi­o­dra­ga Pe­ri­ši­ća ka­da na­kon to­li­ko go­di­na, po po­ja­vi ovog na­pa­da, i po­sle sve­ga što se u me­đu­vre­me­nu u avan­gar­di de­ša­va­lo,⁴⁰ eks­pli­cit­no us­tvr­di da En­cen­sber­ge­rov esej Apo­ri­je avan­gar­de sa­dr­ži ne­ko­li­ko slo­je­va tre­zve­ne isto­rij­ske ana­li­ze poj­ma i kon­kret­nih knji­žev­nih po­kre­ta avan­gar­de s po­čet­ka ve­ka do naj­bli­že pro­šlo­sti, ka­da se za avan­gar­du pro­gla­ša­va „kon­kret­na po­e­zi­ja, knji­žev­nost be­at ge­ne­ra­ci­je, ta­ši­zam, se­ri­jal­na i elek­tron­ska mu­zi­ka”, go­to­vo sva­ki „eks­pe­ri­ment” či­ja je „in­he­rent­na vred­nost rav­na nu­li”.⁴¹

Tu bi se mo­glo re­ći da Pe­ri­šić, kao što to, ina­če, u ova­kvim slu­ča­je­vi­ma obič­no i bi­va, čak pre­va­zi­la­zi svog uči­te­lja.⁴²

Eks­pe­ri­ment

U po­me­nu­tom pam­fle­tu Apo­ri­je avan­gar­de osnov­na stvar ko­ju En­cen­sber­ger po­ku­ša­va da ospo­ri je avan­gard­ni eks­pe­ri­ment, od­no­sno li­te­rar­ni eks­pe­ri­ment uop­šte kao je­dan od na­či­na pe­snič­kog is­tra­ži­va­nja i stva­ra­nja. Za nje­ga je eks­pe­ri­ment „blef” a sam „po­jam eks­pe­ri­men­ta be­smi­slen i ne­u­po­tre­bljiv”. Po­la­ze­ći od eti­mo­lo­škog ko­re­na re­či eks­pe­ri­ment (la­tin­ski ex­pe­ri­men­tum) što je u stva­ri zna­či­lo „sa­zna­va­nje is­ku­stvom”, En­cen­sber­ger za­klju­ču­je da ova reč u na­šem vre­me­nu „ozna­ča­va na­uč­ni po­stu­pak za pro­ve­ru te­o­ri­ja ili hi­po­te­za pu­tem me­tod­skog po­sma­tra­nja pri­rod­nih pro­ce­sa”. Na taj na­čin on eks­pe­ri­ment u pot­pu­no­sti ve­zu­je za na­u­ku ne do­pu­šta­ju­ći nje­go­vu upo­tre­bu u li­te­ra­tu­ri, jer pre­ma En­cen­sber­ge­ru „eks­pe­ri­ment je po­stu­pak ko­jim se ostva­ru­ju na­uč­na sa­zna­nja a ne umet­nost”.⁴³

Či­nje­ni­ca je, me­đu­tim, da je upra­vo za­hva­lju­ju­ći avan­gar­di eks­pe­ri­ment ušao na ve­li­ka vra­ta u li­te­ra­tu­ru i umet­nost i da u nji­ma eg­zi­sti­ra već vi­še de­ce­ni­ja. Či­nje­ni­ca je, ta­ko­đe, da je ovaj  po­jam ušav­ši u jed­nu no­vu oblast po­pri­mio dru­ga­či­ja zna­če­nja od onih ko­je ima u na­u­ci, ta­ko da po­red str­plji­vog po­sma­tra­nja, oštro­um­no­sti i pro­mi­šlje­no­sti, kao osnov­nih pret­po­stav­ki za nje­go­vu eg­zakt­nu upo­tre­bu, pod­ra­zu­me­va još i stva­ra­lač­ku in­ven­ci­ju, sme­lost, kao i ago­nič­ku te­žnju za osva­ja­njem no­vih umet­nič­kih pro­sto­ra, što mu En­cen­sber­ger ka­te­go­rič­ki od­ri­če.

Pi­ta­nje eks­pe­ri­men­ta u sa­vre­me­noj este­ti­ci na raz­li­či­te je na­či­ne po­sta­vlja­no, tu­ma­če­no i re­ša­va­no. Od ne­ga­ci­je, što je, kao što smo vi­de­li osnov­na in­ten­ci­ja En­cen­sber­ge­ra u nje­go­vim „apo­ri­ja­ma”, do uz­di­za­nja eks­pe­ri­men­ta, i umet­nič­kog is­tra­ži­va­nja uop­šte, na sam ni­vo de­la (stva­ra­la­štva), če­mu je sklon je­dan od ključ­nih te­o­re­ti­ča­ra no­ve eks­pe­ri­men­tal­ne este­ti­ke i te­o­ri­je in­for­ma­ci­je Abra­ham Mol.

Ako je pre­ma ra­ni­jim tu­ma­če­nji­ma eks­pe­ri­ment sa­mo pret­ho­dio stva­ra­la­štvu spa­ja­ju­ći se sa njim, stva­ra­la­štvo je uki­da­lo i ap­sor­bo­va­lo eks­pe­ri­ment u se­be, no­vi­ja tu­ma­če­nja za­sno­va­na na te­o­ret­skim po­stav­ka­ma po­me­nu­tog Mo­la i ne­mač­kog este­ti­ča­ra Mak­sa Ben­zea, go­vo­re nam o avan­gard­nom eks­pe­ri­men­tu kao ob­li­ku „sa­mo­o­ču­va­nja umet­no­sti”. Su­šti­na umet­no­sti vi­še ni­je u re­a­li­za­ci­ji ko­nač­nog, za­vr­še­nog pro­iz­vo­da (de­la) nju sve če­šće vi­di­mo u sa­mom či­nu is­tra­ži­va­nja, stva­ra­lač­kom po­stup­ku, ma­te­ri­ja­lu, teh­no­lo­gi­ji pro­iz­vod­nje umet­nič­kog de­la.⁴⁴ Ba­ve­ći se sve vi­še ovim ele­men­ti­ma umet­nik, pre­ma Ben­zeu, po­ste­pe­no ot­kri­va jed­nu no­vu re­al­nost, od­no­sno sa­re­al­nost umet­nič­kog de­la. Este­tič­ki bi­tak, ka­že ovaj te­o­re­ti­čar, ne po­sto­ji u sta­nju sa­i­de­al­no­sti, ne­go je­di­no u sta­nju sa­re­al­no­sti. „Kon­cep­ci­ja ko­ju umjet­nik ima o svo­jem dje­lu pri­je po­čet­ka ra­da, ne od­no­si se na lje­po­tu to­ga dje­la; ona se od­no­si je­di­no na sred­stva, na re­a­li­je po­mo­ću ko­jih će li­je­po bi­ti po­iz­ve­de­no i uči­nje­no za­mje­tlji­vim. Ne po­sto­ji pre­dod­bža o li­je­pom, po­sto­ji sa­mo nje­go­vo pro­iz­vo­đe­nje i nje­go­vo opa­ža­nje”⁴⁵. To je na­ve­lo slo­ve­nač­kog pe­sni­ka i este­ti­ča­ra De­ni­sa Po­ni­ža da za­klju­či ka­ko je eks­pe­ri­ment „sa­mo na­čin iz­la­ga­nja zna­nja o sa­re­al­no­sti. U eks­pe­ri­men­tu se iz­ne­na­da de­ša­va obrt ko­ji ne od­go­va­ra na šta već ka­ko.”

Ako je svo­je­vre­me­no već Ber­tol­du Breh­tu reč eks­pe­ri­ment, i sve ono što se ve­zu­je za nju, isto­vre­me­no zna­či­la i „kva­li­ta­ti­van skok u umet­nič­kom stva­ra­la­štvu”, sa­svim je ra­zu­mlji­vo on­da što u po­sle­rat­noj avan­gar­di pe­de­se­tih i še­zde­se­tih go­di­na umet­nič­ki i li­te­rar­ni eks­pe­ri­ment po­pri­ma sve vi­še od­li­ke jed­nog ne­ka­no­ni­zo­va­nog, otvo­re­nog stva­ra­lač­kog po­stup­ka ko­jim se ostva­ru­ju estet­ski ve­o­ma vred­na, če­sto vr­hun­ska de­la sa­vre­me­ne umet­no­sti. S te stra­ne, bez ob­zi­ra na iz­ra­že­no dvo­ja­ko gle­da­nje na eks­pe­ri­ment, kao na pret­hod­ni­cu de­la i de­lo sa­mo po se­bi, mo­gu se u pot­pu­no­sti slo­ži­ti s Po­ni­žo­vim mi­šlje­njem da u na­šem vre­me­nu, u ci­vi­li­za­ci­ji kra­ja XX ve­ka zah­tev za eks­pe­ri­men­tom „tre­ba da po­sta­ne cen­tral­ni vo­dič umet­nič­kog stva­ra­la­štva, ako ne i pre­vla­da­ju­ća i vo­de­ća sna­ga sva­ke li­te­ra­tu­re.”⁴⁶

Šta je sig­na­li­zam do­neo srp­skoj po­e­zi­ji?

Pre ne­go što na­sta­vim svo­ju da­lju kon­fron­ta­ci­ju sa neo­tra­di­ci­o­na­li­zmom i nje­go­vim glav­nim pro­ta­go­ni­sti­ma i no­si­o­ci­ma, iz­no­se­ći još ne­ke raz­lo­ge nji­ho­vog pre­ćut­ki­va­nja sig­na­li­zma, po­ku­ša­ću da u kra­ćim po­te­zi­ma iz­lo­žim ge­ne­zu i raz­voj dva­de­set­še­sto­go­di­šnjih sig­na­li­stič­kih eks­pe­ri­me­na­ta i is­tra­ži­va­nja, kao i sve­ga ono­ga što su ta is­tra­ži­va­nja do­ne­la srp­skoj po­e­zi­ji, li­te­ra­tu­ri i kul­tu­ri.⁴⁷

Ide­ja o sig­na­li­zmu kao pla­ne­tar­noj umet­no­sti ja­vlja se, kao što je to vi­še pu­ta na­gla­ša­va­no, još 1959. go­di­ne ka­da u srp­skoj po­e­zi­ji vla­da­ju tra­di­ci­o­na­li­zam, lo­še shva­će­ni i, sem par iz­u­ze­ta­ka, još lo­ši­je prak­ti­ko­va­ni mo­der­ni­zam pe­de­se­tih go­di­na, kao i ne­ka vr­sta neo­sim­bo­li­zma mla­dih pe­sni­ka po­ne­tih ide­ja­ma i iz­u­zet­nim pe­snič­kim star­tom Bran­ka Milj­ko­vi­ća.

Već u toj pr­voj fa­zi na­zva­noj sci­jen­ti­zam po­či­nje se s raz­gra­đi­va­njem tra­di­ci­o­nal­nih obra­za­ca pe­va­nja. Osnov­ni udar upra­vljen je pre­ma is­tro­še­nom je­zi­ku tra­di­ci­o­na­li­stič­ke po­e­zi­je ko­ji vi­še ni­je mo­gao da iz­ra­zi, ni­ti na­stu­pa­ju­ću pla­ne­tar­nu ci­vi­li­za­ci­ju, sa svim nje­nim atri­bu­ti­ma elek­tron­ske i ko­smič­ke eks­pan­zi­je, ni­ti čo­ve­ka ak­te­ra, stva­ra­o­ca te ci­vi­li­za­ci­je. Po­zna­to je da je je­zik na­u­ke, ko­ji se po­sled­njih ne­ko­li­ko sto­ti­na go­di­na for­mi­rao u svo­je­vr­sni si­stem sa raz­u­đe­nom mre­žom no­vih poj­mo­va, sim­bo­la itd., u naj­ma­nju ru­ku bio za­po­sta­vljen pri stva­ra­nju po­e­zi­je. Ci­lje­vi sci­jen­ti­zma bi­li su pro­di­ra­nje u eg­zakt­ne je­zič­ke za­bra­ne, pre­u­zi­ma­nje lin­gvi­stič­kih amal­ga­ma na­u­ka kao što su: fi­zi­ka, astro­fi­zi­ka, bi­o­lo­gi­ja, he­mi­ja, ma­te­ma­ti­ka, i nji­ho­vo uno­še­nje (uvo­đe­nje) u po­e­zi­ju. Pri to­me se, na­rav­no, po­la­zi­lo od či­nje­ni­ce da se na­uč­ni je­zik, uglav­nom, is­cr­plju­je u eg­zakt­no-lo­gič­kim for­mu­la­ci­ja­ma, sim­bo­li­ma, hi­po­te­za­ma, te­o­ri­ja­ma, za­ko­ni­ma, dok je za pe­snič­ki je­zik bit­na nje­go­va am­bi­gvi­tet­na eks­pre­siv­nost i zna­čenj­ska dis­per­zi­ja.

Iz­ve­snu she­ma­tič­nost na­uč­nih je­zi­ka, sa iz­ra­že­nom eg­zakt­no-lo­gič­kom funk­ci­jom, sci­jen­ti­stič­ki pe­snik je pre­va­zi­la­zio po­me­ra­ju­ći pre­u­ze­te ele­men­te, ovih i ova­kvih je­zi­ka, ka este­tič­ko-ira­ci­o­nal­nim zra­če­nji­ma pri če­mu mu je kao naj­po­u­zda­ni­ji in­stru­ment u stva­ra­nju no­ve po­e­zi­je po­slu­ži­la ima­gi­na­ci­ja. Vi­dlji­vi su ti ima­gi­na­tiv­ni slo­je­vi u sci­jen­ti­stič­koj po­e­zi­ji, i oni pred­sta­vlja­ju ne­ku vr­stu klju­če­va za sa­vla­da­va­nje lo­gi­ci­zma eg­zakt­nog dis­kur­sa, po­me­ra­nja pe­sni­ko­vog du­ha ka re­gi­o­ni­ma eg­zi­sten­ci­je i eg­zi­sten­ci­jal­nog uz mak­si­mal­no ši­re­nje zna­čenj­skih pro­sto­ra no­vih po­et­sko-je­zič­kih amal­ga­ma i po­lja nji­ho­vih aso­ci­ja­ci­ja.

Kao što je za­be­le­žno u pr­vom ma­ni­fe­stu sig­na­li­zma,⁴⁸ iz­lo­živ­ši na­uč­ne hi­po­te­ze i sim­bo­le tvo­rač­koj la­vi­ni jed­nog u osno­vi igri­vog i de­sta­bi­li­zo­va­nog je­zi­ka i no­ve for­me, ko­je mu je dik­ti­ra­la upo­tre­ba tog istog je­zi­ka, sci­jen­ti­stič­ki pe­snik, svo­jom do mak­si­mu­ma usi­ja­nom ima­gi­na­tiv­nom sve­šću, raz­bi­jao je naj­ve­ći deo na­uč­ne, lo­gič­ke i ra­ci­o­na­li­stič­ke osno­ve, stva­ra­ju­ći na taj na­čin od jed­no­di­men­zi­o­nal­nog mo­de­la, me­to­dom me­ša­nja, kon­den­zo­va­nja i spa­ja­nja eg­zakt­nih i lir­skih či­nje­ni­ca, da­kle in­tu­i­tiv­nom sin­te­zom, fan­ta­zma­go­rič­nu pe­snič­ku sli­ku sa raz­u­đe­nim estet­skim dej­stvom, ugra­đu­ju­ći ta­ko pre­o­bli­ko­va­ni go­vor, pi­smo, svest u no­vu vi­zi­ju pla­ne­tar­nog sve­ta (bi­ća).

Iz ovo­ga sa­svim ja­sno pro­iz­i­la­zi da ne mo­gu op­sta­ti tvrd­nje po­je­di­nih kri­ti­ča­ra ko­ji su u sci­jen­ti­stič­koj po­e­zi­ji po­ku­ša­li vi­de­ti ne­ka­kvu slu­ški­nju na­u­ke, od­no­sno po­e­zi­ju u slu­žbi na­u­ke. Na­u­ka je u pr­voj fa­zi sig­na­li­zma (sci­jen­ti­zam) po­slu­ži­la po­e­zi­ji, pre sve­ga, za re­vo­lu­ci­o­ni­sa­nje pe­snič­kog go­vo­ra, raz­bi­ja­nje i pre­va­zi­la­že­nje re­tro­grad­nog tra­di­ci­o­na­li­zma i nje­go­vih va­ri­jan­ti mo­der­ni­zma pe­de­se­tih go­di­na i neo­sim­bo­li­zma. To re­vo­lu­ci­o­ni­sa­nje srp­skog pe­sni­štva iz­vr­še­no je na vi­še pla­no­va. O pr­vom: pro­di­ra­nje u je­zič­ke si­ste­me eg­zakt­nih na­u­ka i ko­ri­šće­nje je­zi­ka na­u­ka u po­e­zi­ji, već je ne­što re­če­no. Dru­gi plan ti­cao se sa­mog pe­snič­kog je­zi­ka i po­e­zi­je (tek­sta) kao jed­nog za­tvo­re­nog si­ste­ma ko­ji funk­ci­o­ni­še po od­re­đe­nim lin­gvi­stič­kim i este­tič­kim za­ko­ni­ma. Pre­u­zi­ma­njem na­uč­nih sim­bo­la, poj­mo­va, je­zi­ka, mo­ti­va, na­u­ka je uvu­če­na u po­e­zi­ju, bi­će po­e­zi­je se pro­me­ni­lo, na­či­njen je ogro­man ko­rak ka no­voj po­e­zi­ji, ali za­tvo­re­ni pe­snič­ki si­ste­mi po­sle re­cep­ci­je no­vih po­et­skih amal­ga­ma (me­ta­fo­ra, zna­ko­va, sim­bo­la) i iz njih pro­is­te­klih sve­žih još ne­is­tro­še­nih zna­čenj­skih ener­gi­ja sa eg­zakt­nih je­zič­kih iz­vo­ra, i da­lje su funk­ci­o­ni­sa­li po po­sto­je­ćim, (ma­da do­sta iz­me­nje­nim), za­ko­ni­ma lin­gvi­sti­ke i po­e­ti­ke.

Još ra­di­kal­ni­ja pro­me­na u ovoj fa­zi sig­na­li­zma iz­vr­še­na je upra­vo na pla­nu dru­ga­či­jeg po­i­ma­nja po­e­zi­je i je­zi­ka. Je­zič­ke struk­tu­re okva­li­fi­ko­va­ne su kao mo­le­ku­lar­ne, od­no­sno u re­či­ma su vi­đe­ni mo­le­ku­li jed­nog je­zi­ka, dok su slov­ni zna­ci i gla­so­vi shva­će­ni kao nje­go­vi ato­mi. Po toj vi­zi­ji je­zik (go­vor) u ce­li­ni, pa i pe­snič­ki je­zik, slo­že­na su je­di­nje­nja na­sta­la me­ša­njem i spa­ja­njem ovih ele­me­na­ta.

Na­uč­no mi­šlje­nje o re­la­tiv­no­sti pro­sto­ra i vre­me­na iz­lu­či­lo je po­et­sko vi­đe­nje o re­la­tiv­no­sti je­zi­ka. Pri­vid­no čvr­ste lo­gič­ke i sin­tak­sič­ke po­et­sko-je­zič­ke gra­đe­vi­ne pri de­lo­va­nju ima­gi­na­tiv­nih pe­snič­kih age­na­sa ru­ši­le su se. Ta­ko se ostva­ri­va­la slo­bo­da pe­sme. Re­či su oslo­bo­đe­ne pe­snič­kog si­ste­ma, pe­sma je oslo­bo­đe­na je­zič­kih za­ko­na. Je­zik pe­sme se pr­vo ras­pa­dao na svo­je ele­men­tar­ne če­sti­ce re­či i slo­va, da bi se za­tim pod dej­stvom no­vih gra­di­lač­kih ener­gi­ja stva­ra­la dru­ga­či­ja sli­ka sve­ta.

Na taj na­čin mo­že se slo­bod­no re­ći da je osno­va sig­na­li­stič­ke je­zič­ke i pe­snič­ke re­vo­lu­ci­je bi­la već da­ta u nje­go­voj pr­vo­bit­noj fa­zi sci­jen­ti­zmu. U dru­gom i tre­ćem ma­ni­fe­stu sig­naliz­ma pre­ci­zni­je se od­re­đu­ju sve ove ra­di­kal­ne no­vi­ne ko­ji­ma se bit­no me­nja­ju to­ko­vi srp­ske po­sle­rat­ne po­e­zi­je. Ta­ko se u dru­gom ma­ni­fe­stu još de­talj­ni­je de­fi­ni­še na­čin ka­ko u sig­na­li­stič­koj po­e­zi­ji do­la­zi do pot­pu­nog oslo­ba­đa­nja ener­gi­je je­zi­ka.

Po­što je je­zik u tra­di­ci­o­nal­noj (te­ku­ćoj) po­e­zi­ji za­tvo­ren, uokvi­ren od­re­đe­nim mor­fo­lo­ško-sin­tak­sič­kim kon­ven­ci­ja­ma, pro­ces oslo­ba­đa­nja ove ener­gi­je je spor (ok­si­da­ti­van). Raz­bi­ja­njem osno­ve je­zič­ke ma­te­ri­je do­la­zi do ve­o­ma sna­žnih po­vrat­nih pro­ce­sa fi­si­je i fu­zi­ja ra­zno­rod­nih ele­me­na­ta je­zič­kog bi­ća (zvu­kov­nog, gra­fič­kog i osta­log mno­go­stru­kog zra­če­nja re­či), pot­pu­nog oslo­ba­đa­nja glo­tič­ke ener­gi­je i po­nov­nog spa­ja­nja u neo­če­ki­va­ne, iz­ne­nad­ne in­for­ma­tiv­ne, mi­sa­o­ne, fo­nič­ke i sli­kov­ne ce­li­ne. Ta­ko se je­zik pri­bli­ža­va jed­nom en­tro­pič­kom mo­le­ku­lar­nom ha­o­su, ko­me je pret­ho­di­la ak­ci­ja ra­za­ra­nja, da bi se kroz ne­gen­tro­pič­ki pe­snič­ki duh i ima­gi­na­ci­ju po­no­vo vra­tio u vi­du ne­stan­dard­nih sli­ka obo­ga­će­nih zna­če­nji­ma i zna­čenj­skim ni­jan­sa­ma vi­so­ke estet­sko-in­for­ma­tiv­ne vred­no­sti.⁴⁹

U tre­ćem ma­ni­fe­stu⁵⁰ i nje­go­vim pra­te­ćim tek­sto­vi­ma, iz­me­đu osta­log da­je se i pre­ci­zna kla­si­fi­ka­ci­ja no­vih po­e­zi­ja, pe­snič­kih ob­li­ka i pe­snič­kih po­stu­pa­ka ko­je sig­na­li­zam uvo­di u srp­sku li­te­ra­tu­ru. Ov­de je va­žno na­po­me­nu­ti da sve ove de­fi­ni­ci­je i ma­ni­fe­sti sle­de na­kon prak­tič­nih po­et­skih eks­pe­ri­me­na­ta i stva­ra­nja sig­na­li­stič­kih de­la u jed­nom ago­nič­kom per­ma­nent­no is­tra­ži­vač­kom ra­du. Taj rad je, na­rav­no, ogro­man i u sva­kom slu­ča­ju ni­je mo­gao bi­ti ob­u­hva­ćen u ce­li­ni, a još ma­nje is­crp­no u ma­ni­fest­nim ma­te­ri­ja­li­ma.

Ma­da su sig­na­li­stič­ka is­tra­ži­va­nja i eks­pe­ri­men­ti vr­še­ni po­naj­če­šće u je­zi­ku i sa je­zi­kom, o če­mu sve­do­či i da­le­ko ve­ći broj de­la ostva­re­nih u je­zi­ku, glav­ni na­pad na­še kri­ti­ke bio je usme­ren ka sig­na­li­stič­koj vi­zu­el­noj po­e­zi­ji kao jed­nom od, mo­žda, naj­i­stu­re­ni­jih, naj­šo­kant­ni­jih ob­li­ka sig­na­li­zma. Sig­na­li­zam je, tvr­do­gla­vom is­klju­či­vo­šću tra­di­ci­o­na­li­sta i neo­tra­di­co­na­li­sta, kao po­ja­va i kao po­kret u ce­li­ni iz­jed­na­ča­van sa ne­kim od svo­jih vi­do­va, pr­ven­stve­no vi­zu­el­nom i kom­pju­ter­skom po­e­zi­jom, i na taj na­čin, iz ovih ili onih raz­lo­ga, eli­mi­ni­san iz li­te­ra­tu­re.

U sig­na­li­stič­koj vi­zu­el­noj po­e­zi­ji te­ži se ka pre­vla­da­va­nju ver­bal­nog pe­snič­kog iz­ra­za, ka po­ste­pe­noj de­ver­ba­li­za­ci­ji pe­sme, ali se isto­vre­me­no ne uki­da po­et­ski dis­kurs kao ko­mu­ni­ka­cij­ska mo­guć­nost. Be­li­na (pra­zni­na), da­kle pro­stor­nost, po­ja­vlju­je se kao jed­na od va­žnih či­ta­lač­ko-per­cep­tiv­nih vred­no­sti. Za raz­li­ku od jed­no­di­men­zi­o­nal­ne tra­di­ci­o­nal­ne pe­sme, eg­zi­stent­ni pro­stor sig­na­li­stić­ke vi­zu­el­ne po­e­zi­je je vi­še­di­men­zi­o­na­lan. Osim slo­va, ili ce­lih re­či kao su­perz­na­kov­nih struk­tu­ra, ov­de pe­smu mo­gu is­pu­nja­va­ti i dru­gi zna­ci ko­ji u od­re­đe­nom pro­sto­ru pe­sme eg­zi­sti­ra­ju stva­ra­ju­ći ver­bal­no-vi­zu­el­ne se­mi­o­tič­ke kon­ste­la­ci­je. Jed­na od osnov­nih od­li­ka ove po­e­zi­je je i nje­na nad­na­ci­o­nal­na, me­ta­je­zič­ka struk­tu­ra.

Spe­ci­fič­no me­sto u spek­tru sig­na­li­stič­kih is­tra­ži­va­nja za­u­zi­ma i ge­stu­al­na po­e­zi­ja. U ovoj vr­sti po­e­zi­je pr­ven­stve­no se sta­vlja na­gla­sak na gest i ak­ci­ju. Ge­stu­al­ni pe­snik slo­bod­no kre­i­ra u pro­sto­ru, pre­zen­ti­ra­ju­ći prin­ci­pe vi­še mo­gu­ćih po­et­skih go­vo­ra ka­ko bi ob­li­ko­vao svo­je de­lo. To je po­e­zi­ja in­tu­i­tiv­nog lu­di­zma ko­ja znat­no ši­ri gra­ni­ce po­sto­je­ćih je­zi­ka iz­nad i iz­van utvr­đe­nih i de­fi­ni­sa­nih obla­sti pe­snič­kog go­vor­nog bi­ća. Je­zik pe­sme ov­de či­ni skup je­zič­kih, fo­nič­kih i vi­zu­el­nih ele­me­na­ta u pro­ce­su. Ge­stu­al­nom po­e­zi­jom uki­da­ju se sve gra­ni­ce iz­me­đu pe­sme, te­a­tra, he­pe­nin­ga i kon­kret­ne ži­vot­ne ak­ci­je.

Te­me­lji sig­na­li­stič­ke pe­snič­ke re­vo­lu­ci­je u je­zi­ku, kao što smo vi­de­li, uda­re­ni su još u fa­zi sci­jen­ti­zma. Već ta­da je shva­će­no da tra­di­ci­o­na­lan stih, stro­fič­nost, li­ne­ar­nost, od­re­đe­ne sin­tak­sič­ke kon­ven­ci­je, sa­dr­ža­ji, ide­je ne od­go­va­ra­ju vi­še du­hu no­ve ci­vi­li­za­ci­je, ogra­ni­ča­va­ju pe­smu i pe­sni­ka i da mo­ra­ju bi­ti na­pad­nu­ti, ra­zo­re­ni. Ago­nič­ka la­vi­na de­stru­i­ra­nja tra­di­ci­o­nal­nog pe­snič­kog idi­o­ma za­po­či­nje još u pred­kom­pju­ter­skoj fa­zi sa fe­no­me­no­lo­škom i sto­ha­stič­kom po­e­zi­jom.

Fe­no­me­ne­fo­ška po­e­zi­ja⁵¹ u sci­jen­ti­zmu ostva­ri­va­la se pu­tem ba­šla­rov­ske fe­no­me­no­lo­ško-ima­gi­na­tiv­ne de­skrip­ci­je stva­ri, bi­ća i si­tu­a­ci­ja na iz­ma­šta­noj pla­ne­ti. Već ta­da do­la­zi do de­su­bjek­ti­vi­za­ci­je pe­sme i pe­snič­ke sli­ke, što po­sta­je jed­na od osnov­nih od­li­ka fe­no­me­no­lo­ške po­e­zi­je. Me­ta­fo­ra se u pot­pu­no­sti is­klju­ču­je, a ka­sni­je se ide ka još ra­di­kal­ni­joj de­su­bjek­ti­vi­za­ci­ji i dep­si­ho­lo­gi­za­ci­ji estet­skog pred­me­ta. Fe­no­me­no­lo­ška po­e­zi­ja ne is­ko­ra­ču­je iz­van je­zi­ka, ona je za­pra­vo sva u je­zi­ku, ali je pot­pu­no okre­nu­ta i su­prot­sta­vlje­na tra­di­ci­o­nal­nom lir­skom su­bjek­tu, na­če­li­ma sim­bo­li­za­ci­je, oso­be­nom po­et­skom go­vo­ru i sve­mu onom što, ina­če, ka­rak­te­ri­še te­ku­ću po­e­zi­ju.

Već u sa­mom po­čet­ku pri­met­na je, da­kle, nje­na an­ti­li­rič­nost ko­ja će se za­tim u jed­noj od nje­nih va­ri­jan­ti ready ma­de po­e­zi­ji pre­tvo­ri­ti u otvo­re­nu an­ti­pe­snič­ku po­bu­nu u ko­joj se i da­lje ope­ri­še sa je­zi­kom ali uz „is­ti­ca­nje ne­mo­ći je­zi­ka, uklo­plje­nog u she­me i pri­vid­nu lo­gič­nost”. ⁵²

Dok se u vi­zu­el­noj po­e­zi­ji raz­bi­ja i sa­ma reč, a je­zik raz­la­že na svo­je ato­me slo­va kao vi­zu­el­ne i gla­sov­ne od­no­sno fo­nič­ke ce­li­ne, do­tle u sto­ha­stič­koj po­e­zi­ji re­či kao mo­le­ku­li je­zi­ka osta­ju ne­ra­zo­ri­vi, fun­da­men­tal­ni no­si­o­ci po­et­skog go­vo­ra. U sto­ha­stič­koj po­e­zi­ji se, me­đu­tim, raz­bi­ja re­če­ni­ca i to oštrim, ka­ko je­dan od pro­u­ča­va­la­ca sig­na­li­zma na­gla­ša­va, ku­bi­stič­kim re­zo­vi­ma, a tek­stu­al­ne po­et­ske ce­li­ne če­sto se oform­lju­ju teh­ni­kom ver­bal­nog ko­la­ža. Re­če­nič­ni ni­zo­vi su ne­do­re­če­ni, iz­glo­blje­ni, pre­ki­nu­ti u svom je­zič­ko-ener­get­skom na­po­nu i sva­ki „sle­de­ći stih je ne­za­vi­sna zna­čenj­ska je­di­ni­ca is­ka­za” (Kor­nha­u­zer).⁵³

Ovaj stva­ra­lač­ki po­stu­pak po pr­vi put je zna­čaj­ni­je i obim­ni­je de­mon­stri­ran u ci­klu­su mo­jih pe­sa­ma pod na­slo­vom Ko­njic-Lje­ljen štam­pa­nim u ča­so­pi­su Gra­di­na broj 8—9 iz 1969. go­di­ne. Ukup­no su ob­ja­vlje­ne 23 pe­sme, da­kle, či­ta­va ma­la zbir­ka. Na­vo­dim dve pe­sme ra­di ilu­stra­ci­je:

OTROV­NI­CA

či­ta­ju­ći ta­la­se na sun­cu otrov­ni­co

smr­ti u ka­me­nja­ru ona je­dva okre­će

gla­vu po­ve­ta­rac u znak od­ri­ca­nja       

dru­gi zvuk se­no­vi­tog go­vo­ra po          

za­teg­nu­toj ži­ci ho­da krot­ko umi­re u    

pro­va­li­ji na sta­za­ma kroz dr­ve­će

glas zeb­nje čuo sam kod po­dig­nu­tih

oči­ju u mo­dri­ni ko­ra­ci mir­ne tra­ve

vi­so­ko go­re po­no­ri iz­go­vo­re­ni ni­šta

vi­še na ste­ni ni­ka­da vi­še ka­me­nje

hlad­no pod mo­jim no­ga­ma

OVAJ KONJ ŠTO LE­ŽI U LU­CI BA­KRO­PI­SNOJ

kri­ju li se kao ve­tro­vi ja­ko ohla­đe­ni

pod mi­ši­ca­ma gro­ba­ra spro­vod­ni­ka vo­zo­va

uda­ri­la kap ki­šna u pro­zo­re u cvet

zim­ski od­sa­nja­la smrt svo­ju ovaj val i

ovaj konj što le­ži u lu­ci ba­kro­pi­snoj

dok lju­bav­ni­ca is­ka­če u zo­ru kroz pro­zor

kroz cvet otvo­ren te­ku­ćim vo­da­ma ob­li­ven

zrak i ga­li­ja za­ro­blje­na sve­tlo­šću

ne­pro­zir­nom na­to­plje­na vi­me­nom ma­slač­ka

mle­kom tr­na u li­šću po­pac ču­či pod

gra­na­ma svo­je me­so ku­ša svoj hleb lomi

Još ve­će ra­za­ra­nje je­zi­ka i tra­di­ci­o­nal­nog pe­snič­kog dis­kur­sa po­sti­že se u kom­pju­ter­skoj po­e­zi­ji.⁵⁴ U sig­na­li­zmu se kom­pju­ter, kao stva­ra­lač­ki in­stru­ment, upo­tre­blja­va od 1969. go­di­ne. Pret­hod­ni re­zo­vi iz sto­ha­stič­ke po­e­zi­je ov­de do­bi­ja­ju još dra­stič­ni­je i dra­ma­tič­ni­je ob­li­ke, a re­če­ni­ca (stih) u ve­ćem de­lu kom­pju­ter­ske po­e­zi­je, što se mo­že uoči­ti jed­no­stav­nom ana­li­zom do­bi­je­nih pe­sa­ma, po­sta­je znat­no re­du­ko­va­ni­ja i juk­sta­po­ni­ra­ni je­zič­ki is­ka­zi alo­gič­ne sli­ke jed­nog sa­svim po­me­re­nog sve­ta bi­ća i stva­ri te­ku naj­če­šće u mo­no­lo­škoj for­mi sa ka­rak­te­ri­stič­nim „ma­šin­skim” rit­mom.

U ale­a­tor­noj po­e­zi­ji ko­ri­sti se sli­čan stva­ra­lač­ki po­stu­pak kao u sto­ha­stič­koj, ali se upo­tre­blja­va sva­ko­dnev­ni, ko­lo­kvi­jal­ni je­zik, je­zik štam­pe, re­kla­ma, ma­sme­di­ja, teh­no­lo­ške ci­vi­li­za­ci­je.

SLAB JE ALI­BI BE­BE U BU­NA­RU

uz po­vra­ćaj nov­ca i bi­cikl ubi­ja kao in­že­njer

sa tri is­pi­ta ili bo­e­mi u sle­de­ćoj po­de­li

ipak u zve­ča­nu seo sam na ko­ša­vu za dva da­na

sa tro­čla­nom po­ro­di­com pri­vre­da na­pre­du­je ali

slab je ali­bi be­be u bu­na­ru od­mah za so­ci­jal­ne

pred­sta­ve vaš struč­njak za ja­ke ve­tro­ve ka­kav

se ne pam­ti po en­gle­skoj li­cen­ci kuć­na

po­moć­ni­ca član me­tro­po­li­te­na na do­ži­vot­nu

u bo­ro­voj šu­mi i u šu­pljim ko­sti­ma bez advo­ka­ta

ne boj­te se smr­ti sve je vi­še sta­no­va sa

pra­vom na rad sa­vest pro­da­jem za pro­iz­vod­nju

ki­šo­bra­na tre­nut­no ti­pa da­la­pe šah u je­da­na­e­stom

po­te­zu i bi­rač­ko pra­vo

(Ob­ja­vlje­no u ča­so­pi­su De­lo, broj 3, mart 1970).

U ša­tro­vač­koj po­e­zi­ji⁵⁵ upo­tre­blja­va­ju se raz­li­či­ti stva­ra­lač­ki po­stup­ci ot­kri­ve­ni u sig­na­li­zmu, ali se kao ma­te­ri­jal za stva­ra­nje po­e­zi­je uzi­ma je­dan od eks­cen­trič­nih ob­li­ka na­šeg je­zi­ka — ša­tro­vač­ki go­vor. Kao što sam to već ra­ni­je na­gla­sio, sva is­tra­ži­va­nja ša­tro­vač­kog i stva­ra­nje po­e­zi­je na nje­mu vr­še­na su u okvi­ri­ma sig­na­li­stič­kog pro­gra­ma o glo­bal­nom re­vo­lu­ci­o­ni­sa­nju po­e­zi­je i po­et­skog je­zi­ka. Tra­ga­lač­ka de­lat­nost sig­na­li­zma od sa­mih po­če­ta­ka usme­re­na na je­zik, kao je­dan od vi­do­va me­đu­ljud­ske ko­mu­ni­ka­ci­je, ni­je mo­gla da pre­vi­di i iz­o­sta­vi taj, ne ta­ko be­zna­ča­jan, ob­lik na­šeg go­vo­ra. Is­tra­žu­ju­ći ša­tro­vač­ki, i uvo­de­ći ga u po­e­zi­ju, sig­na­li­zam pro­ši­ru­je po­lje dej­stva li­te­ra­tu­re, is­pu­niv­ši isto­vre­me­no jed­nu od svo­jih osnov­nih na­me­ra de­stru­i­ra­nje tra­di­ci­o­nal­nog pe­snič­kog idi­o­ma.⁵⁶

Ovim pre­gle­dom pri­ka­zan je, za­pra­vo, sa­mo je­dan deo le­pe­ze ra­zno­vr­snih sig­na­li­stič­kih eks­pe­ri­me­na­ta i ot­kri­ća, pe­snič­kih ob­li­ka i stva­ra­lač­kih po­stu­pa­ka, ali upra­vo onaj deo ko­ji će omo­gu­ći­ti da se u da­ljoj po­le­mi­ci sa­gle­da­ju još ne­ki, re­kao bih, pro­fa­ni­ji raz­lo­zi zbog ko­jih neo­tra­di­ci­o­na­li­sti za­o­bi­la­ze i pre­ćut­ku­ju sig­na­li­zam.

 

Kli­ker-štri­ke­raj Ja­smi­ne Lu­kić

Mi­li­tant­nost neo­tra­di­ci­o­na­li­stič­kih bo­jov­ni­ka i di­zaj­ne­ra, Ja­smi­ne Lu­kić i Mi­o­dra­ga Pe­ri­ši­ća, po­seb­no se ose­ti­la u ne­kim nji­ho­vim sta­vo­vi­ma po­vo­dom tu­ma­če­nja „no­vi­je po­e­zi­je srp­ske”, ob­ja­vlje­nim u knji­žev­nim gla­si­li­ma po­čet­kom ove de­ce­ni­je.⁵⁷ Ta mi­li­tant­nost (ša­la­baj­zer­stvo), sa­mo je po se­bi pro­ble­ma­tič­no jer, kao što će­mo vi­de­ti, pred­sta­vlja ne­ku vr­stu dim­ne za­ve­se iza ko­je se po­ku­ša­va­ju bes­kru­pu­lo­zno fal­si­fi­ko­va­ti ključ­ni mo­men­ti u srp­skoj po­e­zi­ji se­dam­de­se­tih go­di­na i po­je­di­ni epi­go­ni sig­na­li­zma, pe­sni­ci ko­ji su pre­u­ze­li stva­ra­lač­ke po­stup­ke ko­je je u srp­sku po­e­zi­ju uveo sig­na­li­zam, di­ći na pi­je­de­stal ot­kri­va­ča, ne­do­dir­lji­vih pro­ro­ka ta­ko­zva­nog ,,pe­sni­štva pro­me­ne”.

U svo­me tek­stu Zna­čaj se­dam­de­se­tih, Ja­smi­na Lu­kić ka­že po­vo­dom no­vi­je srp­ske po­e­zi­je: ,,Ova po­e­zi­ja zah­te­va či­ta­o­ca pod­jed­na­ko kri­tič­nog kao što je ona sa­ma i isto to­li­ko sprem­nog na is­ku­še­nja stva­ra­lač­kog tra­ga­nja”.⁵⁸ To me je pod­se­ti­lo da sam či­ta­vu de­ce­ni­ju pre ove nje­ne tvrd­nje, po­ku­ša­va­ju­ći da de­fi­ni­šem i sam ne­ke od no­vih pe­snič­kih ob­li­ka, ko­ji su se raz­vi­li u okvi­ru sig­na­li­zma, za­be­le­žio sle­de­će: „Sve ovo uslo­vi­lo je da no­va po­e­zi­ja tra­ži i no­vog či­ta­o­ca. Ne pa­siv­nog kon­zu­men­ta već go­to­vih pe­snič­kih po­ru­ka, već in­te­li­gent­nog i pod­jed­na­ko kre­a­tiv­nog uče­sni­ka jed­ne du­hov­ne igre gde ko­nač­ni re­zul­ta­ti za­vi­se i od mo­guć­no­sti kom­bi­no­va­nja da­tim ele­men­ti­ma i in­spi­ra­ci­je sa­mog, či­ta­o­ca“.⁵⁹

Ne že­le­ći du­blje da ula­zim u slič­nost na­ve­de­nih tvrd­nji, ogra­ni­čio bi se sa­mo na to da je Ja­smi­ni Lu­kić ve­o­ma do­bro po­zna­ta te­o­ri­ja i prak­sa sig­na­li­zma. No, već sle­de­ća re­če­ni­ca u nje­nom tek­stu zbu­ni­će do­bro­na­mer­nog či­ta­o­ca, ko­ji je na osno­vu pret­hod­nih pri­me­ra mo­gao da iz­ve­de ta­kav za­klju­čak. Ja­smi­na Lu­kić će tu ne­dvo­smi­sle­no us­tvr­di­ti ka­ko „bi po­gre­šno bi­lo ve­ro­va­ti da se pro­me­na” u srp­skom pe­sni­štvu se­dam­de­se­tih go­di­na „mo­že tu­ma­či­ti u okvi­ri­ma ne­kog prav­ca”.

U ovom svom kli­ker-štri­ke­ra­ju, ko­ji će ka­sni­je znat­no pro­ši­ri­ti⁶⁰, neo­tra­di­ci­o­na­li­stič­ka kri­ti­čar­ka oči­to po­le­mi­še sa sig­na­li­zmom iz­be­ga­va­ju­ći čak i da ga spo­me­ne. Sig­na­li­zam je za nju mo­ra ko­ju ne sme ni da sa­nja, ma­da je oči­gled­no da je mu­či, jer joj sto­ji tu, tik iz­nad gla­ve, ru­še­ći nje­nu is­kon­stru­i­sa­nu, ve­o­ma lo­mlji­vu vi­zi­ju pe­sni­štva se­dam­de­se­tih. Ona je do­bro upo­zna­ta sa sig­na­li­stič­kim pro­do­ri­ma i no­vi­na­ma ko­je je on uneo u srp­sku po­e­zi­ju, for­mi­ra­ju­ći nov pe­snič­ki sen­zi­bi­li­tet, „ostva­ru­ju­ći ne­ke bit­ne po­ma­ke u po­i­ma­nju mo­der­no­sti” u srp­skoj kul­tu­ri i li­te­ra­tu­ri. Ja­smi­na Lu­kić isto ta­ko do­bro zna da ne­će mo­ći du­go da se nje­nim, Pe­ri­ši­će­vim, B. A. Po­po­vi­će­vim kri­vo­tvo­ri­na­ma i dru­gim oblač­nim ja­fi­na­ma pri­kri­va pra­va isti­na o pre­lo­mu u srp­skoj po­e­zi­ji kra­jem še­zde­se­tih i po­čet­kom se­dam­de­se­tih go­di­na.

Je­dan od glav­nih ar­gu­me­na­ta ko­jim ova kri­ti­čar­ska troj­ka ma­še, po­mi­nju­ći ina­u­gu­ra­ci­ju no­vog pe­snič­kog po­stup­ka, „ra­di­kal­ne in­ter­ven­ci­je”, „naj­u­ti­caj­ni­ji pro­je­kat no­vi­jeg srp­skog pe­sni­štva”,⁶¹ pa čak i avan­gar­du (na­rav­no, za njih je to „pra­va avan­gar­da”, ona ko­ja se „ne op­te­re­ću­je ne­po­treb­nim eks­pe­ri­men­ti­sa­njem”),⁶² je­ste pe­snik Mi­lu­tin Pe­tro­vić i ne­ko­li­ko nje­go­vih knji­ga ko­je je ob­ja­vio po­čev od 1971. go­di­ne.

Epi­gon sig­na­li­zma

Po­ku­ša­ću ov­de da po­ka­žem i do­ka­žem ko­li­ko je ova pe­snič­ka ma­sko­ta neo­tra­di­ci­o­na­li­zma i nje­go­vih za­go­vor­ni­ka, broj­nih li­te­rar­nih droć­ka­ša i osta­lih kul­tur­tre­ger­skih du­sta­ban­li­ja, u stva­ri epi­gon sig­na­li­zma, ko­ji je ko­ri­ste­ći is­ku­stva ovog srp­skog avan­gard­nog po­kre­ta, a po­seb­no pre­u­zi­ma­ju­ći je­dan od broj­nih stva­ra­lač­kih po­stu­pa­ka što je ot­kri­ven u pred­kom­pju­ter­skoj (sto­ha­stič­ka po­e­zi­ja) i kom­pju­ter­skoj fa­zi sig­na­li­zma, us­peo da se u vre­me­nu po­met­nji pred la­vi­nom sig­na­li­stič­kih ot­kri­ća na­met­ne kao ne­ka­kva sred­nja, da­kle, ma­nje opa­sna va­ri­jan­ta tra­di­ci­o­na­li­stič­kom esta­bli­šmen­tu i nje­go­vim na­sta­vlja­či­ma.

Od­mah u po­čet­ku mo­ram da na­gla­sim da se pra­va pri­ro­da Pe­tro­vi­će­ve pe­snič­ke lič­no­sti iz­ra­ža­va u nje­go­vim dve­ma auten­tič­nim zbir­ka­ma Ta­ko ona ho­će (1968) i Dr­zno­ve­no ro­žde­stvo (1969) ko­jih se on, a i ne­ki nje­go­vi kri­ti­ča­ri-go­tiv­ci ola­ko, i re­kao bih, čak po­ma­lo ri­zič­no, od­ri­ču. Tu pra­vu pri­ro­du, bez mi­mi­kri­je „mo­der­nog” pa čak i „avan­gard­nog”, ka­ko po­ne­ko od nje­go­vih paj­to­sa vo­li da ga kr­sti, kao i bez stva­ra­lač­kog po­stup­ka i sve­ga onog što je pre­u­zeo i na­u­čio u sig­na­li­zmu, po­naj­bo­lje de­fi­ni­še Bog­dan A. Po­po­vić u svoj an­to­lo­gi­ji Po­e­zi­ja i tra­di­ci­ja,⁶³ gde je, na­rav­no, s pu­nim pra­vom svo­je me­sto za­u­zeo i Mi­lu­tin Pe­tro­vić.

Pre­ma B. A. Po­po­vi­ću, ovo­ga po­e­tu ka­rak­te­ri­še „ba­rok­na po­et­ska bla­go­gla­go­lji­vost”⁶⁴, (da to ni­je onaj ba­rok u ko­ji je B. A. P. za­ta­ba­nao pred sig­na­li­zmom?), sa „mno­go­broj­nim pri­me­ri­ma lek­si­ke ko­ja pri­pa­da tra­di­ci­ji”.⁶⁵ U osno­vi ove „ma­le po­e­ti­ke”, ko­ja je čak i kao ta­kva, kao „ma­la”, plod ne­ka­kve pe­sni­ko­ve ,,zbu­nje­no­sti”, ka­ko na­gla­ša­va Po­po­vić, sto­ji ,,te­žnja da (se) ob­no­ve ve­ze sa tra­di­ci­jom u ve­o­ma ši­ro­kom smi­slu te re­či”,⁶⁶

No, Mi­lu­tin Pe­tro­vić ni­je, iz­gle­da, ta­ko ne­slan i zbu­njiv šoj­kan ka­ko po­ku­ša­va da ga na­lor­fa nje­gov pre­špi­lo­va­ni ha­ver B. A. P. Pom­no je pra­tio zbi­va­nja u sig­na­li­zmu i go­to­vo ne­ve­ro­vat­nom br­zi­nom ap­sor­bo­vao sve no­vi­ne ko­je je ovaj po­kret uneo u srp­sku po­e­zi­ju, po­čev od bit­no dru­ga­či­jih sa­dr­ža­ja pa do no­vih stva­ra­lač­kih po­stu­pa­ka. Kraj hi­lja­du de­vet­sto še­zde­set i de­ve­te i hi­lja­du de­vet­sto se­dam­de­se­ta, go­di­ne su na­gle „pro­me­ne” Mi­lu­ti­na Pe­tro­vi­ća od „zbu­nji­vog” tra­di­ci­o­na­li­ste sa ,,ma­lom po­e­ti­kom” do „avan­gar­di­ste” ko­ji ka­sni­je, pre­ma re­či­ma nje­go­ve kri­ti­čar­ke Ja­smi­ne Lu­kić ,,u Gla­vi na pa­nju ra­za­ra re­če­ni­cu i is­klju­ču­je sve in­ter­punk­cij­ske zna­ke, osta­vlja­ju­ći sa­mo be­li­ne iz­me­đu re­či i ve­li­ka slo­va kao po­seb­nu vr­stu zna­ko­va”.⁶⁷

Vi­de­li smo gde i ka­ko se u sig­na­li­zmu eks­pe­ri­men­ti­sa­lo sa ovim ele­men­ti­ma i do ka­kvih se re­zul­ta­ta do­la­zi­lo. Pre­pu­sti­mo či­ta­o­ci­ma i bu­du­ćim is­tra­ži­va­či­ma srp­ske po­e­zi­je se­dam­de­se­tih go­di­na da sa­mi iz­vo­de za­ključ­ke oko ovog i ova­kvog pre­ćut­ki­va­nja sig­na­li­zma. Ni­je, me­đu­tim, reč sa­mo o uti­ca­ju ko­ji je Pe­tro­vić pre­tr­peo pom­no iš­či­ta­va­ju­ći sig­na­li­stič­ku lek­ti­ru već i o ne­čem dru­gom, mno­go du­bljem i ozbilj­ni­jem. U knji­zi Ki­ber­no ob­ja­vio sam ne­ko­li­ko pe­sa­ma u či­jem sam stva­ra­nju ko­ri­stio i uslu­ge elek­tron­skog ra­ču­na­ra. Na ko­ji na­čin je to ra­đe­no već je ra­ni­je opi­sa­no i ovom pri­li­kom o to­me ne­ću go­vo­ri­ti. Na­ve­šću jed­nu pe­smu i deo dru­ge kao pri­mer za ono što že­lim do­ka­za­ti:

SA­MO KAO SVI­NJA

po­ljo­pri­vred­no sti­či­te

ta­mo ta­mo

ka­žem na tr­ži­štu

jed­na čet­ka go­li­ca­ju

udi­ca ali di­šem

udi­ca od­u­mi­ra­nje

je­sam li lju­do­žder

pu­der ni­su

ku­vam u cr­kvi                            

iz šek­spi­ra iz šek­spi­ra               

opre­zno lju­do­žder

udi­ca ali di­šem                       

jed­na čet­ka seo sam

spo­sob­nost ali ko

moj je­zik ali ko

sa­mo kao svi­nja

KVA­LI­FI­KO­VAN ŠAR­PLA­NI­NAC

1.

spo­sob­nost je igra­ti

od­re­za­ću joj i ukra­sti

na kli­ni­ci ali di­šem

obo­le­će i hleb

zmi­ja na ka­le­meg­da­nu

ali di­šem i vo­lim

ne sa­mo u auto­bu­su

je­sam li la­jao

ka­žem i po­sto­jim

ka­žem ni­sam

Sa­da ka­da je srp­ska po­e­zi­ja, do­brim de­lom pod ne­po­sred­nim i po­sred­nim uti­ca­jem i zra­če­njem ove i ova­kve po­e­zi­je, ušla u sa­svim dru­ga­či­je pro­sto­re „pe­va­nja i mi­šlje­nja“ ne­go što su oni s kra­ja še­zde­se­tih go­di­na, ovi sti­ho­vi i ne mo­ra­ju za­zvu­ča­ti baš ta­ko šo­kant­no. Sre­di­nom 1969, i po­čet­kom 1970. go­di­ne, me­đu­tim, ka­da su ob­ja­vlje­ni ci­klus Ko­njic-Lje­ljen i zbir­ke Sig­nal i Ki­ber­no, oni su svo­jom do kra­ja ra­zo­re­nom sin­tak­som, re­če­nič­kim (sti­hov­nim) sle­dom, svo­jom alo­gič­no­šću i po­tmu­lim tek­ton­skim rit­mom, de­lo­va­li vi­še ne­go šo­ki­ra­ju­će. U srp­skoj po­e­zi­ji tog vre­me­na ne­ma, ni­ti je mo­glo bi­ti, ova­kvih sti­ho­va i ova­kvih pe­sa­ma. Pri­me­nom jed­nog no­vog stva­ra­lač­kog po­stup­ka u sto­ha­stič­koj po­e­zi­ji, (pro­na­đe­nog mno­go ra­ni­je u pr­voj fa­zi sig­na­li­zma (sci­jen­ti­zmu) za­tim ra­di­ka­li­zo­va­nog upo­tre­bom kom­pju­te­ra, do­šlo je u na­šem pe­sni­štvu do ta­da ne­vi­đe­nog raz­bi­ja­nja je­zi­ka, re­če­nič­ke i stan­dard­ne po­et­sko-je­zič­ke struk­tu­re što je na kra­ju do­ve­lo do stva­ra­nja no­ve for­me, no­vog du­ha, sen­zi­bi­li­te­ta, no­vog mi­šlje­nja.

Pe­snič­ki po­stu­pak re­pre­zen­to­van u ovim sti­ho­vi­ma ve­o­ma je br­zo po­stao plen ta­kvih ,,avan­gar­di­sta” i ,,ra­di­kal­nih li­ri­ča­ra”, kao što je Mi­lu­tin Pe­tro­vić. Dve go­di­ne na­kon po­ja­ve Ko­nji­ca-Lje­lje­na, a go­di­nu i po da­na po­sle ob­ja­vlji­va­nja Sig­na­la i Ki­ber­na ovaj knji­žev­ni per­ger ob­ja­vi­će Gla­vu na pa­nju gde će upra­vo pri­me­ni­ti pre­u­ze­ti, da ne upo­tre­bim te­žu reč, na­čin stva­ra­nja pe­sa­ma. A ta for­ma, taj no­vi na­čin kre­a­ci­je, da pa­ra­fra­zi­ram ru­ske for­ma­li­ste, iz­lu­čio je no­vu sa­dr­ži­nu, no­vi je­zik, otvo­ri­la pra­vu la­vi­nu sli­ka no­ve ci­vi­li­za­ci­je, je­zi­ka na­u­ke, teh­no­lo­gi­je, po­tro­šač­kog dru­štva, sve ono što je M. Pe­tro­vić mo­gao sa­mo da sa­nja me­ta­ni­šu­ći pred svo­jim „dr­zno­ve­nim ro­žde­stvom”. Uzev­ši iz Ko­nji­ca-Lje­lje­na, Sig­na­la i Ki­ber­na tek ot­kri­ve­ni pe­snič­ki po­stu­pak ovaj pe­snik je auto­mat­ski pre­u­zeo i sve osta­lo. Vi­še od po­la po­sla ti­me je, u stva­ri, bi­lo za­vr­še­no. Sa ma­lim va­ri­ja­ci­ja­ma, ne po­ka­zu­ju­ći baš ne­ku oso­bi­tu in­ven­ci­ju da pre­u­ze­ti na­čin stva­ra­nja da­lje usa­vr­ša­va⁶⁸ (mo­žda, pre­ma sa­ve­ti­ma nje­go­vih pri­ja­te­lja, oprez i strah da ne poč­ne s „ne­svr­ho­vi­tim eks­pe­ri­men­ti­ma”), Mi­lu­tin Pe­tro­vić je na­pra­vio ne­ko­li­ko sle­de­ćih knji­ga.

''Ot­kri­će'' Slo­bo­da­na Ra­ki­ti­ća

Je­dan od pr­vih ko­ji je uočio gde se na­la­ze ko­re­ni „pro­me­ne” Mi­lu­ti­na Pe­tro­vi­ća, kri­ti­čar ko­ji je, uosta­lom, po­naj­vi­še i do­pri­neo mi­sti­fi­ko­va­nju ulo­ge ovog pe­sni­ka i nje­go­vog epi­gon­skog pe­va­nja, bio je Slo­bo­dan Ra­ki­tić. U po­du­žem po­go­vo­ru u knji­zi Pro­me­na (SKZ, 1974), po­što je pret­hod­no na­bro­jao kao od­li­ke Pe­tro­vi­će­ve po­e­zi­je sve ono što je već dav­no ostva­re­no u sig­na­li­zmu: „oslo­ba­đa­nje od lir­skog go­vo­ra u kla­sič­nom zna­če­nju”, „pot­pu­na ne­ga­ci­ja sva­kog sa­zna­nja o pri­ro­di i du­hu tra­di­ci­o­nal­nog pe­sni­štva”, no­vi pe­snič­ki ri­tam, stva­ra­nje po­e­zi­je ,,od sa­mih nje­nih ne­do­sta­ta­ka, kr­ho­ti­na i ot­pa­da­ka”, zna­čaj­na ulo­ga „be­li­na, op­ko­ra­če­nja i gra­fič­kih am­bi­sa”, upo­tre­ba „sva­ko­dnev­nog i na pr­vi po­gled pot­pu­no ne­sti­li­zo­va­nog go­vo­ra”, „duh ne­ga­ci­je, duh an­ti­li­te­ra­tu­re i an­ti­po­e­zi­je”, „de­mi­sti­fi­ko­va­nje pe­snič­kog či­na”, „Pe­tro­vić bi ra­di­je da vi­di se­be iz­van knji­ge”, iz­dva­ja­nje „iz kon­tek­sta ce­lo­kup­ne sa­vre­me­ne srp­ske po­e­zi­je”, upo­tre­ba je­zi­ka i sim­bo­la iz ta­kvih obla­sti kao što su „me­di­ci­na, bi­o­lo­gi­ja, prav­ne na­u­ke, astro­no­mi­ja, fi­lo­so­fi­ja, este­ti­ka, eko­no­mi­ja, agro­no­mi­ja”, Ra­ki­tić će kon­sta­to­va­ti da sam pe­snik ima go­to­vo ma­zo­hi­stič­ku, re­kli bi­smo po­kaj­nič­ku i psi­ho­lo­ški sa­svim ra­zu­mlji­vu že­lju ,,da nam su­ge­ri­še da Gla­vu na pa­nju i Pro­me­nu ni­je na­pi­sao on već ne­ko Dru­gi”⁶⁹.

Na kra­ju svog po­go­vo­ra Ra­ki­tić će, sve­sno ili ne­sve­sno bi­ti još eks­pli­cit­ni­ji u ot­kri­va­nju tog Dru­gog ko­ji je Pe­tro­vi­ću na­pi­sao, ili bar po­mo­gao da na­pi­še ta­kve pe­sme, od­no­sno od ko­ga je on pre­u­zeo „po­seb­nu po­et­sku teh­ni­ku”, ko­ja mu je omo­gu­ći­la da od ma­log „ba­rok­nog” tra­di­ci­o­na­li­ste što se „osla­nja na naj­bo­lje to­ko­ve na­še pe­snič­ke tra­di­ci­je” do­đe do to­ga da us­po­sta­vi je­dan „pre­zriv od­nos pre­ma du­hu Li­te­ra­tu­re”, pa čak i da, opet pre­ma ovom nje­go­vom kri­ti­ča­ru, ko­ji mo­ra da je ulo­žio ogro­man, go­to­vo sa­mo­u­bi­lač­ki na­por da sve to što se su­štin­ski su­prot­sta­vlja nje­go­vim sop­stve­nim pe­snič­kim vi­zi­ja­ma ana­li­zi­ra i is­tak­ne, u jed­nom „re­zig­ni­ra­nom sti­hu, pu­nom tra­gič­ne mu­dro­sti” krik­ne:,, Od­ba­cio sam knji­gu “.⁷⁰

Pi­ta­ju­ći se ka­kav je taj no­vi pe­snič­ki po­stu­pak ko­jim je Pe­tro­vić ta­ko iz­ne­na­dio svo­je pri­ja­te­lje na­kon zbir­ki Ta­ko ona ho­će i Dr­zno­ve­no ro­žde­stvo, Ra­ki­tić će ka­za­ti ka­ko je „struk­tu­ra nje­go­ve pe­sme sa­da sa­svim is­ki­da­na, raz­glo­blje­na, ra­zo­re­na, opu­sto­še­na”, od­no­sno ka­ko Pe­tro­vić „je­dan pe­snič­ki is­kaz po­či­nje pr­vim sti­hom, u dru­gom ili tre­ćem on ga pri­vre­me­no ki­da, na­pu­šta, pre­la­zi od­jed­nom na ne­ko sa­svim dru­go ,vid­no po­lje’, na dru­gu aso­ci­ja­ci­ju...”, Na kra­ju Ra­ki­tić će za­klju­či­ti da „Pro­me­na po­se­du­je ne­što od kom­pju­ter­skog na­či­na pi­sa­nja sti­ho­va čak ne­ke cr­te sig­na­li­stič­ke po­e­zi­je”⁷¹ (pod­vu­kao M. T.). Ovom Ra­ki­ti­će­vom za­ključ­ku, po­sle sve­ga što sam na pret­hod­nim stra­ni­ca­ma iz­lo­žio i pri­me­ri­ma po­ka­zao, mi­slim da ni­je po­tre­ban ni­ka­kav ko­men­tar.

Pla­gi­ra­ni pla­gi­ja­tor ili pa­ta­šon-pre­laz

Mi­o­dra­ga Pe­ri­ši­ća

Ali, za­to je po­treb­no pro­ko­men­ta­ri­sa­ti ne­ke tek­sto­ve dru­gog Pe­tro­vi­će­vog kri­ti­ča­ra, ov­de već do­sta spo­mi­nja­nog Mi­o­dra­ga Pe­ri­ši­ća, čo­ve­ka ko­ji je pre­u­zeo ve­o­ma „ča­snu” ulo­gu po­li­cij­skog is­tra­ži­te­lja, is­tre­blji­va­ča onih ko­ji, po nje­go­voj oce­ni, sle­de ili kra­du ovog sig­na­li­stič­kog epi­go­na.

Da se ukra­de­no gr­če­vi­to i sa mno­go ve­ćom do­zom ner­vo­ze ču­va po­ka­zu­je i na­rod­na mu­drost iz­ra­že­na kroz po­slo­vi­ce. Tu po­ma­lo ker­ber­sku ner­vo­zu is­po­ljio je Mi­o­drag Pe­ri­šić u svom tek­stu Na te­re­nu pe­sni­štva, ob­ja­vlje­nom pre vi­še go­di­na u Knji­žev­nim no­vi­na­ma.⁷² U ovom tek­stu, ko­ji bi tre­ba­lo da po­slu­ži kao ne­ka­kva dvo­stru­ka mre­ža ili zid za ka­mu­fla­žu i od­bra­nu već do­bro utre­ni­ra­nog epi­go­na i pla­gi­ja­to­ra Pe­tro­vi­ća, nje­gov zmaj ču­var Mi­o­drag Pe­ri­šić op­tu­žu­je mla­đeg pe­sni­ka Du­ša­na Vu­kaj­lo­vi­ća ni ma­nje ni vi­še ne­go da je pla­gi­rao nje­go­vog paj­da­ša. Pla­gi­ra­ni pla­gi­ja­tor! Eto far­sič­ne te­me za bu­du­će knji­žev­no-isto­ri­čar­ske sla­do­ku­sce.

Pre­ma Pe­ri­ši­će­vim re­či­ma, Vu­kaj­lo­vić u svo­joj zbir­ci Spra­ve za mu­če­nje „pre­sli­ka­va i for­mal­nu struk­tu­ru Pe­tro­vi­će­vog Svra­ba”, za­pra­vo, ka­ko to ovaj kri­ti­čar po­ku­ša­va „po­et­ski” da za­vr­ne, ula­zi u „na­pu­šte­nu ko­žu” nje­go­vog pu­le­na, od­no­sno „usva­ja ne­po­no­vlji­vi ri­tam Gla­ve na pa­nju, Pro­me­ne i Svra­ba, kon­struk­ci­ju sti­ha i sa­mo Pe­tro­vi­ću svoj­stve­na sin­tak­sič­ka re­še­nja.“⁷³

Vi­de­li smo gde je i ka­ko ovaj dum­ba­roš „usvo­jio”, od­no­sno pri­svo­jio, taj za nje­go­ve kri­ti­ča­re sa­da „ne­po­no­vlji­vi ri­tam”, „kon­struk­ci­ju sti­ha” i no­va „sin­tak­sič­ka re­še­nja”.

Iz­me­đu osta­log Pe­ri­šić će pe­sni­ku Vu­kaj­lo­vi­ću pre­ba­ci­ti da je pla­gi­ja­tor i za­to što kao Pe­tro­vić „ci­klu­sne ce­li­ne obe­le­ža­va rim­skim bro­je­vi­ma”.⁷⁴ Za­mi­sli­te!? I ovom či­nje­ni­com ko­ju je u svom paj­kan-po­stup­ku, gde je sva­ka reč tvr­da ko gu­mi-štru­dla, jer mi se ov­de ni­ka­ko ne na­la­zi­mo „na te­re­nu pe­sni­štva” već na te­re­nu li­te­rar­no-po­li­cij­ske is­tra­ge ko­ju je­dan kri­ti­čar spro­vo­di sa kraj­njom i ci­nič­nom bez­ob­zir­no­šću, što je, ina­če, svoj­stve­no Mi­o­dra­gu Pe­ri­ši­ću, ka­ko bi se do kra­ja sa­kri­lo epi­gon­stvo i vi­dlji­va he­te­ro­no­mič­nost Mi­lu­ti­na Pe­tro­vi­ća uka­zi­va­njem na nje­go­ve to­bo­žnje epi­go­ne. I tom, da­kle, na­da­sve sme­šnom tvrd­njom, ko­ja ni­je ni­šta ma­nje kr­viš ša­la­baj­zi­ja od one Kom­ne­ni­će­ve o „ne­a­u­tor­skoj po­e­zi­ji”, Pe­ri­šić kru­ni­še svo­ju kri­ti­čar­sku pan­du­ri­ja­du. Jer, pre­ma re­či­ma ovog „kra­lja Mi­la­na” nje­gov de­ko­va­ni cu­cek „Mi­lu­tin Pe­tro­vić (je) pe­snik su­per­i­or­ne i ori­gi­nal­ne kre­a­tiv­no­sti i je­din­stve­nih pe­snič­kih re­še­nja”.⁷⁵

Ko­li­ko je ta ,,kre­a­tiv­nost” ori­gi­nal­na mi­slim da je već do­volj­no po­ka­za­no, Ov­de mi pre­o­sta­je da iz­lo­žim sa­mo još ne­ko­li­ko stva­ri ka­ko bi do kra­ja ot­krio i raz­ob­li­čio jed­nog u osno­vi ši­ber-ko­ko­ša­ra i nje­go­ve du­pi­ja­ke sa ko­ji­ma je uz po­moć svo­jih moć­nih pa­tro­na us­peo da­le­ko da do­gu­ra.

Kao što sam na­po­me­nuo, Mi­lu­tin Pe­tro­vić je, pre­u­zev­ši iz Ko­nji­ca-Lje­lje­na, Sig­na­la i Ki­ber­na nov stva­ra­lač­ki po­stu­pak,⁷⁶ ko­ji je šo­kant­no i na je­dan za­i­sta ra­di­ka­lan na­čin pro­me­nio to­ko­ve srp­ske po­e­zi­je, na­pra­vio zbir­ke Gla­va na pa­nju (1971), Pro­me­nu (1974) i Svrab (1977). Ne­do­volj­no in­ven­ti­van da taj po­stu­pak da­lje usa­vr­ša­va i raz­ra­đu­je „me­nja ko­žu”, ka­ko sam to ka­že, Pe­tro­vić se po­sle svo­je pe­te knji­ge Svrab, tre­će od ka­ko je po­stao tra­bant sig­na­li­zma, na­šao pred zi­dom. Igra sa in­ter­punk­cij­skim zna­ci­ma i ve­li­kim slo­vi­ma, ko­ja je ko­li­ko-to­li­ko tre­ba­la da za­va­ra trag i olak­ša sa­vest, bi­la je is­cr­plje­na. Tre­ba­lo je po­no­vo se­sti, za­ro­ni­ti u sig­na­li­stič­ku lek­ti­ru i ta­mo, kao i ra­ni­je, pro­na­ći, ka­ko to Pe­ri­šić le­po re­če, „je­din­stve­no pe­snič­ko re­še­nje”. Pe­tro­vić je, na­rav­no, to i ura­dio. Vi­de­će­mo na ko­ji i ka­kav na­čin.

Go­di­ne 1982. ob­ja­vio sam zbir­ku Čor­ba od mo­zga i u njoj ci­klus pod na­slo­vom Hva­la Eli. Ci­klus sa­dr­ži vi­še ve­o­ma raz­li­či­tih pe­sa­ma, od onih ko­je sam na­zvao ele­men­tar­ne do ge­stu­al­nih. Pe­sme su na­sta­ja­le u raz­ma­ku od 1969. do 1978. go­di­ne, i one ko­je ću ov­de na­ve­sti mo­gu se la­ko po­ve­za­ti sa pe­sma­ma iz mo­jih ra­ni­jih knji­ga Ki­ber­no (1970), Svi­nja je od­li­čan pli­vač (1971), Na­rav­no mle­ko pla­men pče­la (1972), Tex­tum (1981) i dru­gim. Na­ve­šću dve pe­sme iz ovog ci­klu­sa ko­je ula­ze u krug ele­men­tar­nih pe­sa­ma:

OD­MAH

gde smo                            svi­lo­pre­lja

ku­da ide­mo                       svi­tac

ho­će­te li sa mnom             žeđ

idem                                  po­no­vo

ko ste vi                            za­pre­taj

šta je ovo                          ze­mljo­tre­se

šta je bi­lo                         sun­ča­ni­cu

ko­me da se obra­tim          psov­ku

že­lim                                 pla­ho­vi­tu

tre­ba mi                            zve­zdu

ima­te li                              ne­mo­ćan

to ne­ću                             eufrat

ne pri­sta­jem                      po­zo­blju

šta da ra­dim                     ar­go­na­u­ti

če­kam vas                         sr­do­bo­lju

da li ste sprem­ni               svra­bež

još ni­sam                          mraz

od­mah                              u reč­ni­ku

za tre­nu­tak                      

du­go to tra­je                    or­ga­zam

po­žu­ri­te                            ve­ja­vi­ce

HVA­LA ELI

ri­tam br

đak lak

bur­ma r

vid sta­lak­tit

anat kl

ub p

po­ni č

či­čak ne­ven

krot­kost klis

al­ge z

ži­to kri­lo

sa­ra brk

krit bo­ra­vak

an aps

eo b

alt ka­sar­na

lo­to bo­em

iti li­ti

eb udeo

ms pd

tb š

hva­la eli

Go­di­nu da­na ka­sni­je (1983), Pro­sve­ta ob­ja­vlju­je iz­bor iz po­e­zi­je Mi­lu­ti­na Pe­tro­vi­ća Sti­hi­ja ko­ji na kra­ju sa­dr­ži ci­klus pe­sa­ma pod na­slo­vom Ne­ra­zum­ne. Po­e­zi­ja iz ovog ci­klu­sa, ka­ko je to njen autor na­zna­čio, na­sta­la je 1983. go­di­ne. Na­vo­dim dve pe­sme od ne­ra­zum­nih, na­sum­ce iza­bra­ne:

JA­BU­KA I JAG­NJE

Ma­šta. Pi­še, o zbi­ti­ju.

Uko­čen.

Gle­dam.

Alat­ku.

Tro­šnu.

Si­ja­li­cu,

Usme­ra­va.

Kri­vac.

Kuc­ne.

Ča­šu.

Vi­di.

U ba­šti.

Oso­blje, po­moć­no.

Du­še, dru­štve­ne.

Na usni.

Le­plji­vi.

Vi­dar.

Uspo­ra­va rad.

Druk­či­je.

Tut­nji. Jag­nje.

Ja­bu­ka.

KRAJ­NJI

Plan. Ište.

Tak­mac.                            

Ima I, vrh.                           

Ima I, tak­mac, lu­ču.

Ima I.                                

Ze­man.                                 

A. Šen­ber­gov.

Ko­stim.

Šti­ti.                                     

Cr­nu

gu­se­ni­cu.

Gu­ta.

Uput­stvo

Či­tam. Cr­ven.

Tekst. Tr­ljam

dno har­ti­je.

Iz­mi­če.

Ko­si­li­ca.

Zlat­na.

Že­tva. Sti­že,

že­tvi­ca.

Je­dan je­di­ni po­gled na sve če­ti­ri pe­sme od­mah će nam re­ći da ni­je stvar sa­mo u „rim­skim bro­je­vi­ma”. Još se ja­sni­je sa­da mo­že vi­de­ti ko no­si „po­zajm­lje­nu ko­žu” i ko je ko­me ,,pre­po­zna­tljiv uči­telj”. Da se opet po­zo­vem na Pe­ri­ši­ća, pri­hva­ta­nje go­to­vih pe­snič­kih re­še­nja iz sig­na­li­stič­kog pe­snič­kog si­ste­ma ov­de je „vi­še ne­go oči­gled­no”, pa će ga, čak, i ma­nje pa­žlji­vi či­ta­lac la­ko re­gi­stro­va­ti. Nje­mu ne­će bi­ti po­treb­no mno­go ener­gi­je da tu imi­ta­ci­ju, ne­in­ven­tiv­nu, pa čak i ne­in­te­li­gent­nu, bez ika­kvog na­po­ra uoči. Dok se ra­ni­je Pe­tro­vić tru­dio da pri­kri­je ne­ve­što pla­gi­ra­nje, on se ov­de, pod si­gur­nom du­go­go­di­šnjom po­dr­škom i za­šti­tom svo­jih kri­ti­čar­skih sta­ra­te­lja Bog­da­na A. Po­po­vi­ća, Ja­smi­ne Lu­kić i Mi­o­dra­ga Pe­ri­ši­ća sa­svim opu­stio, ili, pak, po­stao to­li­ka ča­ru­ga da sma­tra ka­ko je mo­je de­lo alaj­be­go­va sla­ma oda­kle mo­že sva­ki ne­ta­len­to­va­ni kre­ša da ma­žnja­va kad ho­će i ka­ko mu du­ne iz bu­lji­ne u bu­breg.

Pi­tam sa­da Pe­tro­vi­će­vog ta­ta-Žva­ku Mi­o­dra­ga Pe­ri­ši­ća, ko­ji je na­či­nio još je­dan sli­čan pa­ta­šon-pre­laz, na­sta­vlja­ju­ći ovu svo­ju hli­ste­rič­nu haj­ku na to­bo­žnje imi­ta­to­re svo­ga šti­će­ni­ka i u raz­go­vo­ru u ča­so­pi­su Knji­žev­nost⁷⁷ go­di­nu da­na ka­sni­je.

Ko pred­sta­vlja „vo­de­ći ta­las” u sa­vre­me­noj srp­skoj po­e­zi­ji a ko bez­vred­nu ka­ri­ka­tu­ru tog vo­de­ćeg ta­la­sa?

Ko je to uveo pe­snič­ke po­stup­ke ko­ji su u na­šoj sre­di­ni, bi­li (ne ,,u iz­ve­snom smi­slu” ka­ko on mu­ca) već ap­so­lut­no ot­kri­va­lač­ki, ru­ši­lač­ki i gra­di­lač­ki isto­vre­me­no?

Ko je taj imi­ta­tor što vi­di „ka­ko se od kr­pi­ca i frag­me­na­ta po­ja­vlju­ju no­ve gra­đe­vi­ne”⁷⁸ pa i on mi­sli da kra­đom i upo­tre­bom istih po­stu­pa­ka i ele­me­na­ta mo­že na­či­ni­ti istu ili slič­nu gra­đe­vi­nu?

Ko je to pre­sli­ka­vao sig­na­i­li­stič­ke pe­snič­ke po­stup­ke, po­ku­ša­va­ju­ći da uve­de ele­men­te ko­ji su po nje­go­vom mi­šlje­nju „otvo­re­na ri­zni­ca op­štih me­sta”? ⁷⁹

U sig­na­li­zmu se, za­hva­lju­ju­ći du­go­traj­nom is­tra­ži­vač­kom ra­du i te­škim, ago­nič­kim na­po­ri­ma, uz stva­ra­lač­ke za­no­se i lo­mo­ve, ot­kri­va­lo a Mi­lu­tin Pe­tro­vić je, pod moć­nom za­šti­tom svo­jih in­sti­tu­ci­o­na­li­zo­va­nih pa­tro­na⁸⁰, sve to mir­no i bez­bed­no imi­ti­rao. Jer, ka­ko je jed­nom za­be­le­žio, po­vo­dom „na­še knji­žev­ne si­tu­a­ci­je”, kri­ti­čar Sto­jan Đor­đić: ,Jed­ni su mi­lje­ni­ci a dru­gi pre­ću­ta­ni. Pr­vi su, či­ni mi se, oni ko­ji se pre uklo­pe u va­že­će si­ste­me vred­no­sti, tj. ko­ji su na­sta­vlja­či ne­kih tra­di­ci­o­nal­nih to­ko­va u sa­vre­me­noj li­te­ra­tu­ri. Dru­gi su na­su­prot nji­ma, isu­vi­še dr­sko okre­nu­li le­da li­te­rar­noj tra­di­ci­ji i upu­ti­li se sum­nji­vim pu­te­vi­ma una­pre­đi­va­nja knji­žev­ne umet­no­sti”.

Ov­de, me­đu­tim, ni­je reč sa­mo o ukla­pa­nju u va­že­će si­ste­me vred­no­sti već, pre sve­ga, uz po­moć jed­nog ofi­ci­je­li­zo­va­nog kla­na ko­ji već du­go dr­ži ključ­ne po­zi­ci­je u na­šim iz­da­vač­kim ku­ća­ma, li­sto­vi­ma i ča­so­pi­si­ma, i dru­gim kul­tur­nim usta­no­va­ma, o pro­iz­vo­đe­nju la­žnih vred­no­sti.

Iako naj­mla­đe knji­žev­ne kri­ti­ča­re ne mo­gu ova­ko di­rekt­no op­tu­ži­ti kao nji­ho­ve pret­hod­ni­ke, jer nji­ma je si­lom pri­li­ka na­met­nu­ta jed­na kri­vo­tvo­re­na ska­la vred­no­sti i sli­ka ono­ga što se de­ša­va­lo u srp­skoj po­e­zi­ji kra­jem še­zde­se­tih i po­čet­kom se­dam­de­se­tih go­di­na, ipak mo­gu im za­me­ri­ti na inert­no­sti, ne­kri­tič­kom pri­hva­ta­nju sta­vo­va tra­di­ci­o­na­li­sta i neo­tra­di­ci­o­na­li­sta, iz­ve­snoj opre­zno­sti ko­ju is­po­lja­va­ju pre­ma sig­na­li­zmu, i što je naj­o­snov­ni­je i, mo­žda, naj­go­re pot­pu­nom ne­po­zna­va­nju ovog po­kre­ta i nje­go­ve ulo­ge u ra­di­kal­nim pro­me­na­ma u srp­skoj po­e­zi­ji i kul­tu­ri pro­te­klih de­ce­ni­ja. Sa­mo ma­li in­te­lek­tu­al­ni i is­tra­ži­vač­ki na­por, usme­ren na ovaj pe­riod bio bi po­tre­ban pa da se do­bi­je glo­bal­na sli­ka pra­vih pro­me­na i u pot­pu­no­sti raz­ja­sni pre­sud­na ulo­ga sig­na­li­zma u for­mi­ra­nju no­vog je­zi­ka i no­vog pe­sni­štva u srp­skoj knji­žev­no­sti o če­mu je na­pred bi­lo re­či. Ako se stva­ri, či­nje­ni­ce i do­ga­đa­ji mo­gu pre­ćut­ki­va­ti, pa i kri­vo­tvo­ri­ti ne mo­gu se, bar za sa­da, na­dam se, broj­na de­la, ča­so­pi­si, ma­ni­fest­ni i dru­gi ma­te­ri­ja­li uni­šti­ti.

Da stvar, ipak, ni­je ta­ko cr­na po­ka­zu­ju i iz­u­zet­ni na­po­ri ko­je na ovom po­lju ula­že mla­đi knji­žev­ni kri­ti­čar i na­uč­ni rad­nik Ži­van S. Živ­ko­vić. U svo­me tek­stu Sig­na­li­stič­ka po­e­zi­ja -— no­va knji­žev­na avan­gar­da on će ka­za­ti da je „za­hva­lju­ju­ći mno­štvu ras­po­lo­ži­vih po­et­skih is­tra­ži­vač­kih me­to­da, plod­no­sti po­je­di­nih stva­ra­la­ca, sig­na­li­zam ozna­čio pre­o­kret u na­šem pe­sni­štvu po­sle ra­ta i iz­vr­šio uti­caj, po­seb­no u po­e­zi­ji 70-tih go­di­na, naj­vi­še svo­jim si­ste­ma­ti­skim pro­ši­ri­va­njem po­et­skog pro­sto­ra i le­pe­zom mo­ti­va, a za­tim ko­ri­šće­njem raz­li­či­tih me­di­ja pe­snič­kog stva­ra­nja.” Živ­ko­vić se osvr­će i na na­šu knji­žev­nu i umet­nič­ku kri­ti­ku ko­ja pre­ma nje­mu „sle­de­ći već usta­lje­nu prak­su kad je reč o po­ja­va­ma ka­kve su avan­gard­ne, ni­je bi­la je­din­stve­na u oce­ni ni­ti u tu­ma­če­nju po­je­di­nih ma­ni­fe­sta­ci­ja sig­na­li­sta. Ot­po­re, ko­ji uklju­ču­ju i pre­ćut­ki­va­nja sig­na­li­stič­kog pri­su­stva, is­po­lja­va­ju kri­ti­ča­ri tra­di­ci­o­na­li­stič­kog ili neo­tra­di­ci­o­na­li­stič­kog pro­se­dea. Oni ko­ji se upu­šta­ju u avan­tu­ru tu­ma­če­nja sig­na­li­stič­kog de­la po­ne­kad su sklo­ni da fa­vo­ri­zu­ju ma­ni­fest i da de­lo tu­ma­če iz nje­go­ve per­spek­ti­ve, ma­da je sa­svim ja­sno da ma­ni­fe­sti u bi­ti ne tu­ma­če de­lo”.

„Pro­ble­mi pro­u­ča­va­nja sig­na­li­zma — za­klju­ču­je Živ­ko­vić — su broj­ni i još uvek otvo­re­ni za da­lja kri­tič­ka is­tra­ži­va­nja i vred­no­va­nja. U sve oštri­jem vi­du oni se na­me­ću ka­ko na­šoj knji­žev­noj i umet­nič­koj kri­ti­ci ta­ko i, ši­re po­sma­tra­no, te­o­ri­ji knji­žev­no­sti, od­no­sno, umet­no­sti (este­ti­ci). Sig­na­li­zam se ne mo­že, ka­ko se to ina­če ra­ni­je či­ni­lo na pro­sto­ri­ma gde je po­ni­kao, ola­ko ne­gi­ra­ti”.⁸¹

Na kra­ju, že­leo bih da ovu svo­ju ras­pra­vu za­vr­šim mi­šlje­njem du­go­go­di­šnjeg tu­ma­ča sig­na­li­zma i sig­na­li­stič­kog ak­ti­vi­ste Mi­li­vo­ja Pa­vlo­vi­ća, za ko­je sma­tram da ve­o­ma efekt­no i u pot­pu­no­sti ocr­ta­va po­lo­žaj i zna­čaj na­šeg po­kre­ta u srp­skoj knji­žev­no­sti.

„Sklo­ni smo (ka­že Pa­vlo­vić) čak da us­tvr­di­mo ne­što što u ovom tre­nut­ku mo­že za­zvu­ča­ti i je­re­tič­ki, ne­što s či­me će se bu­du­ći is­tra­ži­va­či sva­ka­ko su­o­či­ti: re­vo­lu­ci­ja ko­ju je sig­na­li­zam iz­vr­šio u pe­snič­kom je­zi­ku, u po­e­zi­ji uop­šte, kra­jem še­zde­se­tih i po­čet­kom se­dam­de­se­tih go­di­na, po svom estet­skom na­bo­ju, du­blja je i zna­čaj­ni­ja od ono­ga što se u na­šoj po­e­zi­ji de­ša­va­lo pe­de­se­tih go­di­na. Ra­di­kal­nom te­o­ri­jom i prak­som bit­no je iz­me­njen estet­ski kod srp­ske knji­žev­no­sti i umet­no­sti.

Sig­na­li­zam je po­sta­vio, i po­tra­žio od­go­vor na jed­no od osnov­nih pi­ta­nja: do ko­je gra­ni­ce je je­zik spre­man na no­ve mu­ta­ci­je, ko­li­ko se ko­šu­lji­ca sa nj mo­že ski­nu­ti? Upo­tre­biv­ši u svo­jim is­tra­ži­va­nji­ma čak i kom­pju­te­re, sig­na­li­sti su ot­kri­li niz no­vih pe­snič­kih po­stu­pa­ka na­kon če­ga je usle­di­la pra­va eks­plo­zi­ja kre­a­tiv­no­sti. Mno­gi srp­ski pe­sni­ci — ma­nje sklo­ni is­tra­ži­vač­kim na­po­ri­ma, ne­iz­ve­snim avan­tu­ra­ma du­ha i ri­zi­ku ko­ji sa so­bom no­si eks­pe­ri­ment, ne­go sig­na­li­sti — pre­u­ze­li su ne­ke od ovih stva­ra­lač­kih po­stu­pa­ka, pre­ko no­ći pro­me­niv­ši svoj do­ta­da­šnji pe­snič­ki imidž. Ta­ko sig­na­li­zam ni­je ozna­čio kraj po­e­zi­je, nje­nu smrt, ka­ko su po­je­di­ni kri­ti­ča­ri zlo­slut­no pred­vi­đa­li. Na­pro­tiv, on je no­vom pe­snič­kom prak­som, de­struk­ci­jom tra­di­ci­o­nal­nih vred­no­sti, per­ma­nent­nim ši­re­njem pro­sto­ra li­te­rar­nog is­ku­stva, ot­kri­va­njem no­vih mo­guć­no­sti je­zi­ka, pre­po­ro­dio i ob­no­vio na­šu po­e­zi­ju.”⁸²

                               

NA­PO­ME­NE:

  ¹ Op­se­siv­na moć tra­di­ci­je de­lu­je u toj me­ri na pe­sni­štvo mal­te­ne svih po­sle­rat­nih pe­snič­kih ge­ne­ra­ci­ja. ili bar na po­e­zi­ju nji­ho­vih ka­rak­te­ri­stič­nih pred­stav­ni­ka, da vi­še ne mo­že­mo go­vo­ri­ti o po­ja­vi, fe­no­me­nu, jed­noj stru­ji, jed­noj ori­jen­ta­ci­ji. Reč je o jed­nom ve­li­kom, spon­ta­nom po­kre­tu bez je­din­stve­nog te­o­rij­skog Ili estet­skog pro­gra­ma, ali za­to o po­kre­tu či­ji su mo­ti­vi po­zna­ti i ob­ja­šnji­vi, a po­sle­di­ce da­le­ko­se­žne.”

Bog­dan A. Po­po­vić: Na­če­la, u an­to­lo­gi­ji Po­e­zi­ja i tra­di­ci­ja, Sa­vre­me­nik br. 8—9, 1971. str. 119.

  ² Tu stal­nu op­sed­nu­tost srp­ske po­e­zi­je tra­di­ci­jom i tra­di­ci­o­nal­nim, ko­ja tra­je do da­na­šnjih da­na, pri­me­ti­će i kri­ti­ča­ri dru­gih ju­go­slo­ven­skih kul­tu­ra. Ta­ko hr­vat­ski kri­ti­čar i pe­snik Bran­ko Bo­šnjak ka­že: „Ima niz stva­ri ko­je na­me­će raz­go­vor o po­e­zi­ji. Pro­blem nad­re­a­li­zma, npr. ko­ga u Hr­vat­skoj ni­ka­da ni­je bi­lo ono­li­ko i ona­ko kao u Sr­bi­ji iz­me­đu dva ra­ta. Pa ipak da­nas je či­nje­ni­ca da go­to­vo svi naj­vred­ni­ji su­vre­me­ni hr­vat­ski pje­sni­ci stva­ra­ju ugra­đu­ju­ći bit­ne no­vi­ne ko­je je stvo­ri­la nad­re­a­li­stič­ka ško­la pi­sa­nja. Od Uje­vi­ća, pre­ko Ton­či­ja Pe­tra­so­va Ma­ro­vi­ća, Da­ni­je­la Dra­go­je­vi­ća, pa do Ma­le­ša do­go­di­lo se ne­što što je bit­no pro­mi­je­ni­lo ka­rak­ter i stil­ske od­red­ni­ce pje­va­nja. Ri­jet­ki su za­pa­zi­li i shva­ti­li da je to bi­tan po­mak i va­žna či­nje­ni­ca du­hov­ne tran­sfor­ma­ci­je. Da­nas bi­smo mo­gli re­ći ka­ko je su­vre­me­na srp­ska po­e­zi­ja vi­še ve­za­na ru­ral­nim tra­di­ci­ja­ma ne­go an­ti­tra­di­ci­jom mo­der­ni­zma i nad­re­a­li­zma u užem smi­slu. Ka­ko to da je hr­vat­ska ili slo­ven­ska po­e­zi­ja to­li­ko asi­mi­li­ra­la iz po­kre­ta ko­ji svo­je­vre­me­no ni­je u nje­nim pro­sto­ri­ma bio od­re­đu­ju­ći? Ka­kvi su to po­ma­ci uku­sa ali i po­ma­ci svi­je­sti, ko­je mi ne bi­lje­ži­mo i ko­ji osta­ju za ne­ke bu­du­će ar­he­o­lo­ge knji­žev­no­sti.”

Bran­ko Bo­šnjak: O su­vre­me­noj hr­vat­skoj po­e­zi­ji, Oko 3—17. ožulj­ka 1983.

  ³  Dr Mi­loš Ulić: Kul­tur­na avan­gar­da - oči­gled­na ne­iz­ve­snost, pred­go­vor u knji­zi Re­na­ta Po­đo­li­ja Te­o­ri­ja avan­gard­ne umet­no­sti, Be­o­grad, 1975. str. 29.

  ⁴ Vi­di u mo­joj knji­zi po­le­mi­ka Štep za šu­min­de­re (ko im štri­ka cre­va), Be­o­grad 1984.

  ⁵ Broj 121, od 10. de­cem­bra 1966. go­di­ne.

  ⁶ Ko­ja je to sta­ra (ra­ni­ja) „po­et­ska ob­ma­na”, ako ne, po Zup­cu i nje­mu slič­nim, fu­tu­ri­zam, eks­pre­si­o­ni­zam, da­da­i­zam, ze­ni­ti­zam, hip­ni­zam i nad­re­a­li­zam, da­kle, isto­rij­ska avan­gar­da?

  ⁷ Svi su na­vo­di pre­ma pri­ka­zu Pe­snik ili pri­rod­njak.

  ⁸ Zo­ran Mi­šić: Vre­me ja­ro­sti i iga­ra, Knji­žev­nost broj 6, 1969.

  ⁹ Zo­ran Mi­šić: Na vest o smr­ti čo­ve­ko­voj, Knji­žev­nost broj 11, 1969.

¹⁰   Ča­so­pis Knji­žev­nost, III pro­gram, le­to 1969, str. 166.

¹¹ Za raz­li­ku od ove dvo­ji­ce kri­ti­ča­ra sig­na­li­zam i sig­na­li­stič­ka is­tra­ži­va­nja po­mo­ću kom­pju­te­ra do­bi­la su po­dr­šku od Du­ša­na Ma­ti­ća i to, za­i­sta, u neo­bič­nim okol­no­sti­ma i na neo­bič­nom me­stu. Pri­li­kom sve­ča­nog sku­pa za no­vo­i­za­bra­ne čla­no­ve Srp­ske aka­de­mi­je na­u­ka i umet­no­sti, ka­ko je za­be­le­ži­la Po­li­ti­ka od 18. fe­bru­a­ra 1971, Du­šan Ma­tić je u svo­joj pri­stup­noj be­se­di, zbu­nje­nim, ili, još ve­ro­vat­ni­je, rav­no­du­šnim aka­de­mi­ci­ma, go­vo­rio i o kom­pju­ter­skoj po­e­zi­ji. Ovu svo­ju be­se­du, on će de­se­tak da­na ka­sni­je ob­ja­vi­ti u Knji­žev­nim no­vi­na­ma u svo­joj ru­bri­ci Ne­dre­mi­ji­vo oko pod na­slo­vom Uz­gred bu­di za­be­le­že­no (6). Evo za­vr­šnog de­la tog tek­sta.

„Kom­pju­te­ri i elek­tron­ski mo­zgo­vi ne pra­te sa­mo u naj­sit­ni­jim po­je­di­no­sti­ma kre­ta­nje astro­na­u­ta na nji­ho­vom vra­to­lom­nom pu­tu do Me­se­ca i na­trag, već su oni do­ta­kli i naš go­vor, i na­še pi­sa­nje. Oni su se čak do­ta­kli do ju­če uz­vi­še­ne i čed­ne do­tad uvek za­šti­će­ne sa­mo­ćom sve­će ko­ja go­ri u mrač­noj no­ći na sto­lu, nad ko­jim je nag­nut pe­snik, do­ta­kli se čak i sa­me po­e­zi­je. Po­e­zi­ja je ušla u vra­to­lom­ni me­ha­ni­zam elek­to­ni­ke. Dan 4. sep­tem­bar 1965. u Že­ne­vi, osta­de zna­me­ni­ti da­tum u isto­ri­ji mo­der­ne po­e­zi­je. Je­dan vi­so­ko knji­žev­no obra­zov­ni skup imao je da od­go­vo­ri na pi­ta­nje ko­ja je od dve­ju pe­sa­ma, pri­ka­za­nih na for­mu­la­ru lep­ša. A za­tim da ime­nu­je i pi­sca. Skup se br­zo slo­žio oko naj­lep­še. To je bi­la pe­sma ko­ju je pro­iz­ve­la elek­tron­ska ma­ši­na, na­zva­na po­e­tič­nim ime­nom ‘Ka­li­o­pa’. Ma­nji broj onih ko­ji su bi­li pri­sut­ni u sa­li ot­krio je da je dru­ga pe­sma bi­la de­lo pe­sni­ka Eli­ja­ra.

Bio je to, mo­že se re­ći, is­pit po­e­zi­je pred elek­tron­skom ma­ši­nom. No ne tre­ba ići u Že­ne­vu, ni pet go­di­na una­zad. Tu, u Be­o­gra­du, po­sto­ji već gru­pa mla­dih pe­sni­ka oku­plje­nih oko ča­so­pi­sa Sig­nal. Oni se slu­že kom­pju­te­rom za svo­je pe­sme.”

Knji­žev­ne no­vi­ne, broj 385, 27. fe­bru­ar 1971.

Slič­na po­dr­ška do­ći će i od Oska­ra Da­vi­ča.

„Pr­vi put od po­ja­ve nad­re­a­li­zma, dva­de­se­tih go­di­na, ka­že Da­vi­čo, mo­že­mo, sa tra­že­nji­ma Mi­ro­lju­ba To­do­ro­vi­ća da s ra­do­šću utvr­di­mo po­no­vo hva­ta­nje ko­ra­ka srp­ske po­e­zi­je sa istin­ski avan­gard­nim tra­že­nji­ma u sve­tu. Odav­no ni­sam bio u pri­li­ci, da­kle, da u nas re­gi­stru­jem ijed­nu po­et­ski in­ven­tiv­nu a sa­lu­tar­nu ne­ga­ci­ju onog ane­mič­nog tra­di­ci­o­na­li­zma u iz­ra­zu i sa­dr­ža­ju ko­ja bi ski­nu­la pa­u­či­nu i pra­ši­nu što da­vi na­še pe­sni­štvo, bi­lo da ga za­dr­ža­va u po­e­ti­ci jed­nog sa­svim pro­vin­ci­jal­nog eg­zi­sten­ci­ja­li­zma, bi­lo da ga mo­ri pre­ten­zi­ja­ma isto ta­ko oma­to­re­log i pe­ri­fer­nog struk­tu­ra­li­zma. Otud za me­ne pred­sta­vlja­ju eks­pe­ri­men­ti ko­ji­ma se sa to­li­ko in­ven­tiv­no­sti oda­je Mi­ro­ljub To­do­ro­vić vi­še no pra­znič­ni svež i sve­čan tre­nu­tak, a sig­na­li­zam kao i pri­me­na ma­te­ma­tič­ko-ki­ber­ne­tič­kih po­et­skih im­pul­sa i pod­sti­ca­ja, pr­vu šan­su da se po­sle sko­ro pe­de­set go­di­na i u ovoj na­šoj pa­lan­ci du­ha poč­nu da do­ga­đa­ju pe­snič­ke či­nje­ni­ce od pod­sti­caj­nog zna­ča­ja ka­ko za nas ta­ko i za ceo svet.”

U tek­stu: O po­e­mi Na­rav­no mle­ko pla­men pče­la Mi­ro­lju­ba To­do­ro­vi­ća, Gra­di­na, broj 10, ok­to­bar 1972.

¹² Pla­ke­ta Sig­nal ob­ja­vlje­na je kao ne­ka vr­sta se­pa­ra­ta ča­so­pi­sa De­lo broj 3 iz 1970. go­di­ne. Is­ko­ri­stio sam u štam­pa­ri­ji slog ma­ni­fe­sta i pe­sa­ma, pret­hod­no oti­snu­tih u De­lu, do­dao još osam vi­zu­el­nih pe­sa­ma, či­ja sam kli­šea imao, i pla­kat pe­smu Ugljen-bi­lje ko­ja je go­di­nu da­na ra­ni­je bi­la od­štam­pa­na u ni­škom ča­so­pi­su Gra­di­na. Uko­ri­če­na knji­ži­ca od 22 stra­ne u ti­ra­žu od 300 pri­me­ra­ka, sa am­ble­mom sig­na­li­zma, kao autor­sko iz­da­nje, po­ja­vi­la se go­to­vo isto­vre­me­no kad i De­lo, po­čet­kom mar­ta 1970. Od­mah za­tim, kra­jem istog me­se­ca, ob­ja­vlje­na je i mo­ja knji­ga Ki­ber­no sa znat­no vi­še pe­snič­kog i ma­ni­fest­nog ma­te­ri­ja­la, ta­ko­đe, kao autor­sko, od­no­sno sig­na­li­stič­ko iz­da­nje.

¹³  Eli Fin­ci: Po­e­zi­ja iz ma­ši­ne, Po­li­ti­ka, 21. mart 1970.

¹⁴ Bog­dan A. Po­po­vić: Sti­ho­vi iz ma­ši­ne, Sa­vre­me­nik broj 5, 1970. Isto i u knji­zi Na­če­la i de­la, No­vi Sad 1970.

U ovom tek­stu, s kraj­njim oma­lo­va­ža­va­njem i uvre­dlji­vim ci­ni­zmom Po­po­vić go­vo­ri o mo­jim iz­da­vač­kim ne­vo­lja­ma na­gla­ša­va­ju­ći, kao i Fin­ci, da sam knji­gu(e) iz­dao o svom tro­šku, sma­tra­ju­ći, pret­po­sta­vljam, i to ele­men­tom dis­kva­li­fi­ka­ci­je mo­je po­e­zi­je i sig­na­li­zma, jer eto, „za­bo­ga”, oni ni­su ni kri­tič­ki ni „dru­štve­no ve­ri­fi­ko­va­ni”.

¹⁵ Isto.

¹⁶ Sa­vre­me­nik broj 4, 1972, str. 334—346.

¹⁷ Isto. str. 339.

¹⁸ Isto, str. 342.

¹⁹ Isto, str. 341

²⁰ Re­na­to Po­đo­li: Te­o­ri­ja avan­gard­ne umet­no­sti, Be­o­grad 1975.

²¹ Pu­ni­ša Pe­ro­vić: Ne­ki pro­ble­mi na­še knji­žev­no­sti, U knji­zi Sve­te Lu­ki­ća Sa­vre­me­na po­e­zi­ja (edi­ci­ja Srp­ska knji­žev­nost u knji­žev­noj kri­ti­ci), No­lit, 1973, str. 65.

²² Mi­lan Bog­da­no­vić: O po­e­zi­ji u jed­nom bro­ju Mla­do­sti, isto u knji­zi Sve­te Lu­ki­ća stra­na 39.

²³ Ma­ri­ja Mi­tro­vić: Bog­dan A. Po­po­vić Na­če­la i de­la, „Knji­žev­na isto­ri­ja, broj 13, 1971.

U ovom pri­ka­zu uoča­va­ju­ći kod Po­po­vi­ća ne­ke bit­ne kri­tič­ke pro­ti­vu­reč­no­sti i ne­do­sled­no­sti Ma­ri­ja Mi­tro­vić će za­be­te­ži­ti sle­de­će: „No Po­po­vi­ćev an­ti­ro­man­ti­zam ima svo­je gra­ni­ce, on ni­je ra­di­ka­lan. On re­ci­mo ne pri­hva­ta po­e­zi­ju jed­nog Mi­ro­lju­ba To­do­ro­vi­ća, iako je ona — kom­pju­ter­ska, auto­mat­ska — naj­da­lje od im­pre­si­o­ni­stič­kog ki­će­nja i ulep­ša­va­nja, ta­ko mr­skog Po­po­vi­ću. Tu, gde ne va­že ni­ka­kva tra­di­ci­o­nal­na na­če­la, Po­po­vić se bo­ji da se ne bi sna­šao i on jed­no­stav­no od­bi­ja da uđe u To­do­ro­vi­ćev svet (...) Nje­mu je lak­še da pri­zna da je, sa sta­no­vi­šta To­do­ro­vi­će­vog ra­da, 'sa­vr­še­no tra­di­ci­o­na­li­stič­ki na­stro­jen kri­ti­čar’, ne­go da uz­bur­ka, po­re­me­ti ili čak iz osno­va pro­me­ni svo­ja na­če­la o po­e­zi­ji.

Ako se mo­že či­ni­ti da u slu­ča­ju Mi­ro­lju­ba To­do­ro­vi­ća Po­po­vić lju­bo­mor­no ču­va svo­ja na­če­la iz­gra­đe­na na osno­vu pro­u­ča­va­nja dru­gih i dru­ga­či­jih de­la, on­da se kao pro­ti­vu­re­čan pan­dan tom in­si­sti­ra­nju na apri­or­nim na­če­li­ma po­sta­vlja tekst pi­san po­vo­dom Go­tov­če­ve po­e­zi­je. Upra­vo zbog tih na­če­la, ko­ja sti­če­mo či­ta­njem po­e­zi­je, fi­lo­so­fi­je, este­ti­ke, me­to­do­lo­gi­je, po­e­zi­ji vi­še ne pri­stu­pa­mo kao po­e­zi­ji, već u njoj tra­ži­mo na­če­la, ili bo­lje — Na­če­la. De­la vi­še ne ži­ve od sa­mo­stal­nog so­ka, već ih fa­sci­nant­nom sna­gom pod­u­pi­ru na­če­la. Po­e­zi­ja ta­ko do­la­zi u opa­snost: zbog Na­če­la se ne usu­đu­je­mo da raz­mi­šlja­mo o njoj, već sa­mo o fi­lo­so­fi­ji iz ko­je ona iz­ra­sta. Ni­smo u sta­nju da raz­lu­či­mo do­bru od lo­še pe­sme, jer i onu lo­šu pod­u­pi­re­mo na­če­li­ma. — Na­če­la tu, da­kle, po­sta­ju zli go­spo­da­ri.”

²⁴ Tra­di­ci­o­na­li­zam se tih go­di­na kao po­kret za­i­sta ofor­mio i sna­žno de­lo­vao u srp­skoj kul­tu­ri. Što je još zna­čaj­ni­je, on se ofi­ci­je­li­zo­vao. Ključ­na me­sta u knji­žev­nim li­sto­vi­ma, ča­so­pi­si­ma, iz­da­vač­kim ku­ća­ma itd. od ta­da za­u­zi­ma­ju no­si­o­ci tra­di­ci­o­na­li­zma ili nji­ho­vi po­klo­ni­ci. Ni­je on­da ni ču­do što je sig­na­li­zam ta­ko oštro na­pa­dan u osnov­nom gla­si­lu tra­di­ci­o­na­li­sta, ka­sni­je neo­tra­di­ci­o­na­li­sta, Sa­vre­me­ni­ku i dru­gde, što su sig­na­li­stič­ke knji­ge ma­hom iz­la­zi­le kao pri­vat­na, autor­ska, od­no­sno sig­na­li­stič­ka iz­da­nja, što je ča­so­pis Sig­nal imao to­li­ko te­ško­ća i pe­ri­pe­ti­ja da bi na kra­ju, po­sle ne­ko­li­ko bro­je­va, ne do­biv­ši dru­štve­na sred­stva (či­jom za­slu­gom?)  bio uga­šen.

²⁵ Bog­dan A. Po­po­vić: Pe­snič­ka avan­gar­da da­nas — šta je to?, Sa­vre­me­nik, broj 4, april 1972, str. 339.

²⁶ Re­na­to Po­đo­li: Te­o­ri­ja avan­gard­ne umet­no­sti str. 93.

²⁷ Pre­drag Pro­tić: Gra­ni­ce i mo­guć­no­sti sig­na­li­stič­ke po­e­zi­je, Sa­vre­me­nik broj 2, 1982.

Za­ni­mlji­vo je, na pri­mer, da Mi­o­drag Pa­vlo­vić, naš is­tak­nu­ti pe­snik, ta­da ured­nik Pro­sve­te ko­ja je ovu knji­gu ob­ja­vi­la 1971. go­di­ne, u svo­joj re­cen­zi­ji, de­li­mič­no štam­pa­noj u ka­ta­lo­gu ku­će, a či­ji mi je ru­ko­pis de­se­tak go­di­na ka­sni­je lju­ba­zno dao, ima druk­či­je, i re­kao bih sup­til­ni­je mi­šlje­nje o ovoj vr­sti auto­ma­ti­zma, ne iz­jed­na­ča­va­ju­ći ga ta­ko pro­sto sa nad­re­a­li­stič­kim:

„Ovaj po­stu­pak, ka­že Pa­vlo­vić, pod­ra­zu­me­va je­dan auto­ma­ti­zam, ko­ji za raz­li­ku od ra­ni­jeg, nad­re­a­li­stič­kog psu­e­do­a­u­to­ma­ti­zma, ko­ji je bio su­bjek­ti­van, i ko­ji je za­pra­vo zna­čio, ina­u­gu­ri­sao stva­ra­nje jed­nog no­vog, od­re­dlji­vog pe­snič­kog sti­la, ovaj, kom­pju­ter­ski auto­ma­ti­zam, da­kle, do­no­si nam po­ku­šaj jed­nog spolj­njeg, objek­tiv­nog auto­ma­ti­zma. Ali na vi­še na­či­na i taj auto­ma­ti­zam no­si tra­go­ve su­bjek­tiv­no­sti, ima svo­ju unu­tar­nju pro­por­ci­ju oče­ki­va­nog i neo­če­ki­va­nog, ima svo­ju pro­zo­di­ju, i svo­ju ti­po­lo­gi­ju, svoj ver­bal­ni ho­ri­zont.”

Mo­ram od­mah da na­po­me­nem da Mi­o­drag Pa­vlo­vić za­i­sta go­vo­ri o po­e­zi­ji ko­ja se mo­že ozna­či­ti, bar po­sred­no, kao kom­pju­ter­ska. Ru­ko­pis knji­ge Svi­nja je od­li­čan pli­vač, ko­ji sam pr­vo­bit­no pre­dao Pro­sve­ti, sa­dr­žao je i ci­klus pe­sa­ma De­fi­ni­sa­ni po­li­ca­jac na­stao po­mo­ću spe­ci­jal­ne ta­be­le slu­čaj­nih bro­je­va ko­ja je, pak, do­bi­je­na pu­tem kom­pju­ter­skog per­mu­ti­ra­nja. Ka­sni­je sam taj ci­klus, zbog pre­o­bim­no­sti zbir­ke, a na pred­log dru­gog ured­ni­ka Ste­va­na Ra­ič­ko­vi­ća, iz­o­sta­vio. Kao što će­mo vi­de­ti iz da­ljih ci­ta­ta Pa­vlo­vi­će­ve re­cen­zi­je, on tač­no raz­lu­ču­je kom­pju­ter­sku od ne­kom­pju­ter­ske po­e­zi­je, ne do­zvo­lja­va­ju­ći da ga bi­lo šta za­ve­de, po­go­to­vu ne, kao što se to mo­že vi­de­ti kod Pro­ti­ća, kraj­nja neo­bjek­tiv­nost u oce­nji­va­nju, čak ne­dvo­smi­sle­no iz­ra­že­na mr­žnja i pre­zir pre­ma sig­na­li­zmu i sva­koj vr­sti po­et­skog eks­pe­ri­men­ta.

„Evo jed­ne (na­sta­vlja Pa­vlo­vić) slu­čaj­no iza­bra­ne kom­pju­ter­ske eti­de iz po­gla­vlja knji­ge ko­ji se zo­ve De­fi­ni­sa­ni po­li­ca­jac:

2.

do­la­zim pre­pi­su­jem

ja mo­gu gla­dan sam

da­nas obez­be­đu­jem

ne­sum­nji­vo ki­lo­gram kr­va­vi­ce

ka­ko ću jev­ti­ni­je

po­la­ko zo­o­lo­ški vrt

hte­li bi­ste vi­deo sam

kar­to­ne fo­to­gra­fi­šem

sa­da sam cr­ven­dać

u ka­ve­zu sva­kog da­na

Vi­di se, ov­de po­sto­ji ten­den­ci­ja ka od­re­đe­noj vr­sti hu­mo­ra, ko­ji se le­gi­ti­mi­še od­re­đe­nim auto­ma­ti­zmom, po­sto­je od­re­đe­ni sin­tak­tič­ki po­stup­ci, po­sto­ji i jed­na at­mos­fe­ra ko­ja ni­je ni­u­kom slu­ča­ju ma­šin­ska. To su hu­mor­ne pe­sme sa kom­pju­ter­skom ba­ri­je­rom, za­ve­som.

Ci­klus Svi­nja je od­li­čan pli­vač na­zvan je ale­a­tor­nom ili sto­ha­stič­kom po­e­zi­jom. Pro­ce­si ko­jim je pe­snik do­la­zio do ovih svo­jih tek­sto­va, mo­gu nam bi­ti za­ni­mlji­vi ili ne, ali ov­de ima­mo po­sla sa jed­nim ge­nu­i­nim ose­ća­njem hu­mo­ra, in­ven­tiv­nim, do­bro slo­že­nim opet sa dim­nom za­ve­som spo­lja­šnjeg auto­ma­ti­zma:

sa­da mi zu­bi vi­še ni­su va­žni uje­dam

šti­palj­ka­ma to zna­ju i oni ko­ji pi­ju

jo­gurt za ži­vo­ti­nje ce­nje­ni po­tro­ša­či

svi­nja je od­li­čan pli­vač ali ja vo­lim

dži­ge­ri­cu sa ža­rom na osno­vu du­go­roč­nog

po­znan­stva obez­be­đu­jem za­šti­tu za­ko­ni­to­sti (...)

itd. Ili:

pu­dli­cu cr­nu s pe­di­gre­om ha­va­ri­sa­nu zbog

od­la­ska u ino­stran­stvo bez dva zvuč­ni­ka i

ne­is­prav­ne oka­ri­ne ako že­li­te traj­no za­dr­ža­ti

u uspo­me­ni (...)

u sta­rim di­na­ri­ma kre­ta­nje kroz ži­vo­tinj­sko

car­stvo bez kul­tu­re ra­di ostva­ri­va­nja pre­ra­de                  

po­li­ca­ja­ca na­kon pret­hod­ne upla­te ar­ti­lje­rij­ski

ma­jor bez vi­dri­nog re­pa ali sa na­kov­njem

u pr­voj so­bi

(...) Po­seb­no za­ni­mlji­vi du­ho­vit je ci­klus ABC o Mi­ro­lju­bu To­do­ro­vi­ću. Pa­ro­di­jom sti­la re­kla­ma (...) To­do­ro­vić ostva­ru­je naj­hu­mor­ni­je tre­nut­ke na­še po­sle rat­ne po­e­zi­je, isto­vre­me­no da­ju­ći pri­mer re­i­stič­ke i re­i­fi­kant­ne po­e­zi­je, i pa­ro­di­je ra­zor­nog dej­stva re­kla­me na psi­hu čo­ve­ka ko­ji ži­vi u sve­tu da­na­šnjeg po­tro­šač­kog dru­štva.”

(Iz ru­ko­pi­sa re­cen­zi­je)

²⁸ Pre­drag Pro­tić: Na­ve­de­no de­lo.

Do ko­je me­re Pro­tič ne po­zna­je sig­na­li­zam, iako o nje­mu ta­ko „su­ve­re­no”, s vi­si­ne i s kraj­njom in­dig­na­ci­jom go­vo­ri, mo­že se vi­de­ti u istom pri­ka­zu ka­da tvr­di da je sig­na­li­zam „svet­ski po­kret”: „On (Mi­ro­ljub To­do­ro­vić) je svo­jom po­e­zi­jom, ili tač­ni­je re­če­no svo­jim tek­sto­vi­ma, ušao u ne­ki svet­ski tok sig­na­li­stič­ke po­e­zi­je (...) Ali oči­gled­no je da mi ne­ma­mo mno­go sre­će sa ve­li­kim svet­skim knji­žev­nim po­kre­ti­ma ko­ji (...) pred­sta­vlja­ju ste­po cre­vo li­te­ra­tu­re. Mi smo ima­li jed­no ta­kvo ste­po cre­vo u nad­re­a­li­zmu i ima­mo ga sa­da u sig­na­li­zmu. Mi smo bi­ti kre­a­to­ri ze­ni­ti­zma, ko­a­u­to­ri nad­re­a­li­zma i sa­da ak­tiv­ni stva­ra­o­ci sig­na­li­zma. Što se ze­ni­ti­zma i nad­re­a­li­zma ti­če ni­je te­ško po­no­vi­ti na­rod­nu po­slo­vi­cu 'gde si bio nig­de, šta si ra­dio, ni­šta'.”

²⁹ Mi­lan Kom­ne­nić: No­vi­je srp­sko pe­sni­štvo, De­lo, broj 1, ja­nu­ar 1970. i Mi­lan Kom­ne­nić No­vi­je srp­sko pe­sni­štvo, Knji­žev­na omla­di­na Sr­bi­je, Be­o­grad 1972. Svi na­vo­di u ovom odelj­ku, ako ni­je dru­ga­či­je na­zna­če­no, su iz pred­go­vo­ra ovih an­to­lo­gi­ja.

³⁰ Osto­ja Ki­sić: Tra­di­ci­o­na­li­zam kao naj­vi­ši sta­di­jum kla­sič­ne te­ra­tu­re — kri­ti­ka i avan­gar­da, Gra­di­na, broj 8, av­gust 1980.

³¹ Tko je tko u no­vi­jem srp­skom pe­sni­štvu. Pi­ta­nja broj 13/14, 1970. str. 1280.

³² To mu, uosta­lom ka­že i nje­gov ko­le­ga iz istog tra­di­ci­o­na­li­stič­kog ta­bo­ra — Bog­dan A. Po­po­vić:

,,I još ne­što, u ovom slu­ča­ju znat­no va­žni­je, po­ka­za­la je Kom­ne­ni­će­va an­to­lo­gi­ja: ne­ki od no­vi­jih srp­skih pe­sni­ka, po ko­ji­ma od­re­đu­je­mo da­na­šnju si­tu­a­ci­ju, ne­sum­nji­vo su do­bri stva­ra­o­ci, ne­ki su, su­de­ći sa Kom­ne­ni­će­vog sta­no­vi­šta, objek­tiv­no vr­lo mo­der­ni, ne­ki vr­lo uspe­šno na vi­še­sloj­nom is­ku­stvu tra­di­ci­je gra­de svoj po­gled na da­na­šnji svet, ne­ki uspe­šno eks­pe­ri­men­ti­šu je­zi­kom, ne­ki do­sta di­na­mič­no is­ka­zu­ju po­lo­žaj in­di­vi­due u da­na­šnjem sve­tu. Ali, ve­ći­na me­đu nji­ma sa avan­gar­dom u kom­plet­nom sa­zvuč­ju nje­nih zna­če­nja (ma­kar i u ona­kvom ka­kvo bi­smo iz ci­ta­ta u pr­vom de­lu ovog ra­da mo­gli slo­ži­ti) ne­ma­ju ama baš ni­ka­kve ve­ze. Jed­no slo­že­no du­hov­no sta­nje ko­je bi­smo mo­gli sma­tra­ti avan­gard­nim me­đu tim pe­sni­ci­ma jed­no­stav­no ne po­sto­ji. Ne­ma ve­li­kih kre­ta­nja ni po­le­ta, ne­ma po­dig­nu­te tem­pe­ra­tu­re, ne­ma oso­bi­to zna­čaj­nih za­ma­ha. A je­dva da po­sto­ji i bi­lo ka­kvo osla­nja­nje na ak­tu­el­no is­ku­stvo.”

Pe­snič­ka avan­gar­da da­nas — šta je to?, Sa­vre­me­nik, broj 4, april 1972. str. 338.

³³ Ta­ko će da­da­ist Dra­gan Alek­sić 1931. go­di­ne re­zig­ni­ra­no iz­ja­vi­ti, se­ća­ju­ći se svo­jih avan­gard­nih ak­ci­ja dva­de­se­tih go­di­na: „po­sle de­set go­di­na bor­bi vla­da­ju u li­te­ra­tu­ri oni isti ko­ji su vla­da­li i 1900. ili, naj­da­lje 1910.”

Pre­ma na­vo­du Ra­do­mi­ra Kon­stan­ti­no­vi­ća u ese­ju Tra­de mark Dra­ga­na Alek­si­ća, III pro­gram, zi­ma 1972. str. 211.

³⁴ Ja­smi­na Lu­kić: Zna­čaj se­dam­de­se­tih, Knji­žev­ne no­vi­ne, broj 622, 19. mart 1981.

³⁵ Mi­o­drag Pe­ri­šić: Iz spo­red­ne uli­ce. Po­li­ti­ka, 12. 11. 1983.

³⁶ Isto.

³⁷ Da­kle, ko­ri­sti sva is­ku­stva avan­gar­de, i one isto­rij­ske i ove po­sle­rat­ne, iako ih ta­ko zdu­šno plju­je.

³⁸ Za­bo­ra­vlja­ju­ći pri tom, na­rav­no da svi to­ta­li­tar­ni po­li­tič­ki re­ži­mi, i le­vi i de­sni, pro­ga­nja­ju umet­nič­ku avan­gar­du.

³⁹ Na­vo­di su iz En­cen­sber­ge­ro­vog tek­sta Apo­ri­je avan­gar­de u knji­zi Ne­mač­ka, Ne­mač­ka iz­me­đu osta­log, Be­o­grad, 1980.

⁴⁰ To bi kri­ti­čar s pre­ten­zi­ja­ma ko­je Pe­ri­šić oči­gled­no ima, i s ob­zi­rom na uti­caj i ozbilj­nost tri­bi­na (Po­li­ti­ka, Nin), oda­kle de­li ša­ma­re avan­gar­di, ipak mo­rao da zna.

⁴¹ Mi­o­drag Pe­ri­šić: Pro­tiv le­njog du­ha, Po­li­ti­ka, 12. jul 1980.

⁴² Ku­ga En­cen­sber­ge­ri­ja­na za­hva­ti­la je još ne­ke auto­re, ali će o to­me dru­gom pri­li­kom bi­ti vi­še re­či.

⁴³ Vi­di tekst Apo­ri­je avan­gar­de.

⁴⁴ Maks Ben­ze: Este­ti­ka, Ri­je­ka 1978, str. 261.

⁴⁵ Isto, str. 23.

⁴⁶ De­nis Po­niž: Po­jam eks­pe­ri­men­ta, Bag­da­la, broj 295, ok­to­bar 1983.

⁴⁷ De­talj­ni­je o po­ja­vi i raz­vo­ju sig­na­li­zma vi­de­ti u mo­joj knji­zi Sig­na­li­zam, Gradina, Niš, 1979.

⁴⁸ Mi­ro­ljub To­do­ro­vić: Po­e­zi­ja - na­u­ka (Ma­ni­fest pe­snič­ke na­u­ke), Po­lja, broj 117-118, 1968. Isto u knji­zi Sig­na­li­zam str. 76-79.

⁴⁹ Mi­ro­ljub To­do­ro­vić: Ma­ni­fest sig­na­li­zma (od­lom­ci iz ese­ja) u ka­ta­lo­gu iz­lo­žbe Ki­ber­no, Ate­lje 212, ok­to­bar 1969. Ši­ra ver­zi­ja pod na­slo­vom Re­gu­lae po­e­sis (te­ze za op­šti na­pad na te­ku­ću po­e­zi­ju), Gra­di­na, broj 1, ja­nu­ar 1970. Isto u knji­zi Sig­na­li­zam str. 80—83.

⁵⁰ Mi­ro­ljub To­do­ro­vić: Sig­na­li­zam, De­lo, broj 3, mart 1970. Do­pu­nje­no tek­stom o pe­snič­kim ma­ši­na­ma u zbir­ci Ki­ber­no, Be­o­grad, mart 1970. Pr­vi deo pro­ši­ren u ča­so­pi­su Sig­nal, broj 1, 1970. Vi­de­ti tek­sto­ve u knji­zi Sig­na­li­zam od str. 84-124. i od 149-176.

⁵¹ Vi­še o fe­no­me­no­lo­škoj po­e­zi­ji u mo­me tek­stu Fe­no­me­no­lo­gi­ja bi­ća i stva­ri, pred­go­vor u zbir­ci Po­klon-pa­ket, Be­o­grad 1972. isto u knji­zi Sig­na­li­zam str. 105- 110.

⁵²  Ju­li­jan Kor­nha­u­zer: Fe­no­me­no­lo­ška po­e­zi­ja M.To­do­ro­vi­ća, Knji­žev­na reč; broj 163, 25. mart 1981.

⁵³ “Od fe­no­me­no­lo­ške po­e­zi­je za­po­čeo je kri­zni mo­ment ko­ji je do­sti­gao vr­hu­nac u ale­a­tor­noj po­e­zi­ji. Pre­ma to­me, ni­je se vi­še ra­di­lo o do­pi­ra­nju do taj­ne (čak ni pre­ko je­zič­kog ob­li­ko­va­nja, na­uč­nog sti­la). Osnov­ni za­da­tak i pro­blem po­sta­la je de­mi­sti­fi­ka­ci­ja tra­di­ci­o­nal­ne po­e­zi­je ko­ja je i da­lje cve­ta­la i po­red pro­me­na do ko­jih je do­la­zi­lo u pro­ce­su sa­zna­nja i sva­ko­dnev­ne sve­sti, s pre­ten­zi­ja­ma go­vo­re­nja u ime ne­če­ga, de­fi­ni­sa­nja, ve­štač­kog ka­mu­fli­ra­nja i re­to­rič­kog na­gla­ša­va­nja. To­do­ro­vić još ni­je bio sa­svim si­gu­ran u či­nje­ni­cu da je po­e­zi­ja spo­sob­na da stva­ra no­vu vr­stu ko­mu­ni­ka­ci­je, da us­po­sta­vlja di­ja­log s oni­ma ko­ji su po­sum­nja­li u uspe­šnost umet­no­sti. Zbog to­ga kon­kret­na i vi­zu­el­na po­e­zi­ja ko­je su se po­ja­vi­le u to vre­me još uvek ni­su mo­gle ste­ći is­klju­či­vo pra­vo. Sto­ha­stič­ka po­e­zi­ja, ma ko­li­ko se bra­ni­la od za­mer­ki da je u ve­zi sa da­da­i­zmom — iako je pro­is­ti­ca­ia iz ma­te­ma­tič­kih rad­nji i sta­ja­la u sen­ci ra­ču­na­ra — od­lu­ču­ju­ći se na bor­bu sa još uvek po­sto­je­ćom kon­ven­ci­o­nal­nom, eg­zi­sten­ci­jal­nom i sim­bo­li­stič­kom umet­no­šću po­če­la je po­na­vlja­ti ge­sto­ve pr­ve avan­gar­de. To je bi­lo ne­iz­be­žno. Po­na­vlja­la je ali je u isti mah za ta po­na­vlja­nja sa­ku­plja­la ma­te­ri­jal dru­gih ma­sov­nih me­di­ja. Po­tro­šač­ko dru­štvo oko po­lo­vi­ne XX ve­ka ni­je se mo­glo po­re­di­ti s no­vi­na­ma ko­mu­ni­ka­ci­o­ne teh­ni­ke pr­vih de­ce­ni­ja na­šeg ve­ka. Ta­da su ku­bi­sti, fu­tu­ri­sti, da­da­i­sti i nad­re­a­li­sti bi­li fa­sci­ni­ra­ni fil­mom i sla­njem sig­na­la po­mo­ću be­žič­nih apa­ra­ta. Že­le­li su da zna­ju sve i od­jed­nom. Svet je po­stao su­vi­še ma­li, po­če­li su na­pre­za­ti sluh i ši­rom otva­ra­ti oči. Tran­si­bir­ska pru­ga je vr­to­gla­vom br­zi­nom pre­se­ca­la mi­mo­i­la­ze­ći us­put ta­jan­stve­ne pej­za­že i lju­de ko­ji go­vo­re dru­ga­či­jim je­zi­ci­ma. Ta­ko je ospo­re­na do­ta­da­šnja umet­nost li­ri­za­ci­je, jer se ta­ko­đe že­le­lo da in­for­mi­še, ot­kri­va, film­ski sni­ma sve bez re­da i si­ste­ma. Ot­kri­ve­no je vi­še stvar­no­sti. To­do­ro­vi­će­va ge­ne­ra­ci­ja je za­tr­pa­va­na in­for­ma­ci­ja­ma, otvo­re­na pre­ma sve­tu, shva­ta­la je du­blja zna­če­nja, a da ne go­vo­ri­mo o to­me da je vi­de­la ono o če­mu ni­su ni sa­nja­li pre po­la ve­ka. U sto­ha­stič­koj po­e­zi­ji, če­sti­toj kće­ri da­da­i­zma vi­še se ni­je ospo­ra­va­la ni evrop­ska tra­di­ci­ja, ni mo­ral­no-obi­čaj­ne vred­no­sti, ni gra­đan­sko za­do­volj­stvo i si­tost osvo­je­nih po­zi­ci­ja. Na­pad­nut je je­zik. Estet­ske nor­me, tj. na­čin pre­no­še­nja in­for­ma­ci­ja i pred­sta­vlja­nja lič­nih, po­je­di­nač­nih pro­ble­ma. Kom­pju­ter je po­mo­gao da se u dru­gom sve­tlu sa­gle­da­ju mo­guć­no­sti je­zi­ka”

Ju­li­jan Kor­nha­u­zer: Sti­li­stič­ki pri­stup sig­na­li­stič­koj po­e­zi­ji (Sto­ha­stič­ka po­e­zi­ja), Le­to­pis Ma­ti­ce srp­ske, broj 1, ja­nu­ar 1981. str. 94. Isto u knji­zi Mi­o­dra­ga B. Ši­ja­ko­vi­ća Sig­na­li­zam u sve­tu, Be­o­grad, 1984, str. 95-96.

⁵⁴ Vi­di tekst Osto­je Ki­si­ća Na­ša kom­pju­ter­ska po­e­zi­ja, Da­lje, broj 9, pro­lje­će 1984, str. 57-71

⁵⁵ Vi­še o to­me u tek­stu Ži­va­na S. Živ­ko­vi­ća Ša­tro­vač­ka po­e­zi­ja Mi­ro­lju­ba To­do­ro­vi­ća, Zbor­nik ra­do­va Pe­da­go­ške aka­de­mi­je za vas­pi­ta­če, broj 9, Be­o­grad, 1985, str. 103-115. Isto i u Živ­ko­vi­će­voj knji­zi Or­bi­te sig­na­li­zma, Be­o­grad, 1985, str. 77-93.

⁵⁶ ,,Iz­ra­zi slen­ga, ta­jan­stve­ne ši­fre ta­ko­đe su sve­do­čan­stvo pa­da­nja u rop­stvo je­zi­ka. Sa­zvuč­ja ko­ja se uda­lju­ju od svo­jih zna­če­nja, pa­ra­no­ma­zi­je i ali­te­ra­ci­je ne go­vo­re da se tra­di­ci­o­nal­na je­zič­ka ko­mu­ni­ka­ci­ja pri­bli­žu­je već da se uda­lja­va. Vul­ga­ri­zmi ko­ji su se po­ne­gde po­ja­vlji­va­li, ili čak op­sce­no­sti ko­ji­ma To­do­ro­vić šo­ki­ra (uosta­lom to je ti­pi­čan sti­li­stič­ki po­stu­pak eks­pe­ri­men­tal­ne knji­žev­no­sti) ni­je okre­ta­nje pe­ri­fe­ri­ji umet­no­sti, po­vra­tak pro­seč­no­sti, mar­gi­na ži­vo­ta, pri­mi­ti­vi­zma i in­fan­ti­li­zma. To je ta­ko­đe su­prot­sta­vlja­nje umet­no­sti ko­tur­na, ko­ja uvek ne za­pa­ža dru­go, zna­čaj­ni­je dno. To je isto ta­ko tra­že­nje u sva­ko­dnev­nom, pro­stač­kom, žar­gon­skom je­zi­ku no­vih, do­sad ne­ko­ri­šće­nih estet­skih mo­guć­no­sti. Neo­da­da­i­zam sank­ci­o­ni­še slu­čaj, isme­va pe­snič­ku kon­ven­ci­ju, ko­ja ima pre­ten­zi­je da bu­de vi­so­ka umet­nost.”

Ju­li­jan Kor­nha­u­zer: Na­ve­de­no de­lo, str. 94.

⁵⁷  Neo­tra­di­ci­o­na­li­sti, Pe­ri­šić i Lu­ki­će­va sig­na­li­zam uop­šte i ne spo­mi­nju u svo­jim kri­tič­kim na­pi­si­ma. O raz­lo­zi­ma tog du­go­go­di­šnjeg i upor­nog ću­ta­nja bi­će vi­še re­či. Ov­de va­lja na­po­me­nu­ti da nji­ho­va pret­hod­ni­ca: Po­po­vić,   Pro­tić i Kom­ne­nić, po­sle pr­vih na­pa­da 1970-1972, iz­be­ga­va sva­ku da­lju jav­nu ras­pra­vu o sig­na­li­zmu. Za njih sig­na­li­zam vi­še ne po­sto­ji. On je ta­bu te­ma.

Ta­ko „hro­ni­čar pe­snič­ke epo­he” Bog­dan A. Po­po­vić sa svim svo­jim go­di­šnjim, po­lu­go­di­šnjim i tro­me­seč­nim rang i dru­gim li­sta­ma u ti­ra­žnim ne­delj­ni­ci­ma i uti­caj­nim Knji­žev­nim no­vi­na­ma, gde je du­go go­di­na bio ured­nik, u svom tom srp­skom knji­žev­nom (po­et­skom) „bo­gat­stvu u ra­zno­li­ko­sti”, ka­ko sam na­gla­ša­va, nig­de vi­še ne vi­di sig­na­li­zam. Uza­lud su se u toj epo­hi, či­ji je hro­ni­čar evi­dent­no, (bar po li­sto­vi­ma gde je pi­sao, i va­žno­sti ko­ja mu je na taj na­čin pri­da­va­na), Po­po­vić bio, po­ja­vlji­va­le sig­na­li­stič­ke an­to­lo­gi­je, ča­so­pis, broj­na pe­snič­ka de­la, od­i­gra­va­le pe­snič­ke ak­ci­je ve­o­ma zna­čaj­ne po raz­voj srp­ske po­e­zi­je, li­te­ra­tu­re i kul­tu­re, Bog­dan A. Po­po­vić kao da je bio slep, gluv i nem. Uza­lud­na su bi­la i ne­ko­li­ka upo­zo­re­nja Sve­te Lu­ki­ća (vi­di tekst Reč o sig­na­li­zmu, Ve­čer­nje no­vo­sti, 25. 9. 1976) da se sig­na­li­zam ne mo­že, i ne sme, na ta­kav, oči­gle­dan i su­rov na­čin, u ovoj ipak, ma šta mi o njoj mi­sli­li, je­zič­ki, pro­stor­no, pa još uz to re­pu­blič­ko-po­kra­jin­skim fe­u­di­ma is­par­ce­li­sa­noj, ma­loj kul­tu­ri i li­te­ra­tu­ri, ig­no­ri­sa­ti.

Na­čin na ko­ji je ra­dio, pre­ćut­ku­ju­ći sig­na­li­zam, go­vo­ri da Bog­dan A Po­po­vić ni­je bio hro­ni­čar već fal­si­fi­ka­tor srp­ske pe­snič­ke epo­he se­dam­de­se­tih go­di­na.

⁵⁸ Knji­žev­ne no­vi­ne, broj 622, 19. mart 1981.

⁵⁹ Sig­na­li­stič­ka vi­zu­el­na po­e­zi­ja. Od­jek, broj 11, 1—15. jun 1971. Isto u Sig­na­li­stič­ka po­e­zi­ja u užem smi­slu  (vi­zu­el­na po­e­zi­ja). In­ter­na­ci­o­nal­na re­vi­ja za sig­na­li­stič­ka is­tra­ži­va­nja Sig­nal  broj 2—3, sep­tem­bar 1971. Tekst je pre­štam­pan u mo­joj knji­zi Sig­na­li­zam, str. 98—100.

⁶⁰ Ja­smi­na Lu­kić: Pre­vred­no­va­nje poj­ma mo­der­no­sti, Re­pu­bli­ka, broj 11, stu­de­ni 1982.

⁶¹ Isto, str. 5.

⁶² Ja­smi­na Lu­kić: Zna­čaj se­dam­de­se­tih, Knji­žev­ne no­vi­ne, broj 622, 19. mart 1981.

⁶³ Sa­vre­me­nik, broj 8—9, 1981.

⁶⁴  Isto, str. 266.

⁶⁵ Isto.

⁶⁶ Isto.

⁶⁷  Ja­smi­na Lu­kić: Pre­vred­no­va­nje poj­ma mo­der­no­sti, str. 5.

⁶⁸  Tu ne­moć epi­go­na da odu da­lje od onog što su pre­u­ze­li, i što imi­ti­ra­ju, ve­o­ma do­bro de­fi­ni­še Sr­ba fgnja­to­vić u tek­stu Ko­di­fi­ka­ci­ja no­vog — ne­iz­be­žan pro­ces:

„Po­ja­va tvo­re­vi­na či­je je ustroj­stvo epi­gon­sko i imi­ta­tiv­no po­ne­kad obe­smi­šlja­va čak i one no­vi­ne i sreć­ne iz­na­đe­ni­ce ko­je su auten­tič­na te­ko­vi­na ovog pe­ri­o­da (...) Osim to­ga po­zna­to je da epi­go­ni 'pre­vre­me­no ko­di­fi­ku­ju' i na­sto­je da is­pra­zne i one mo­de­le či­ji raz­voj ni­je okon­čan, ko­ji se ni­su do­vr­ši­lil.“

Knji­žev­ne no­vi­ne, broj 537, 16. VI 1977.

⁶⁹ Svi na­vo­di su iz Ra­ki­ti­će­vog tek­sta (po­go­vo­ra) Mi­lu­tin Pe­tro­vić ili pe­snik su­štin­skog pro­sto­ra u zbir­ci M. Pe­tro­vi­ća Pro­me­na, Be­o­grad, 1974. Isto i u Ra­ki­ti­će­voj knji­zi Od Ita­ke do pri­vi­đe­nja, Be­o­grad, 1985, str. 299-318.

⁷⁰ U ova­kvim dr­kun-fra­za­ma, pu­nim pi­šič­ne pa­te­ti­ke, ko­je, uosta­lom, če­sto išo­ra­va­ju tra­di­ci­o­na­li­stič­ki i neo­tra­di­ci­o­na­li­stič­ki pev­ci sa Baj­lon-skve­ra na­še li­te­ra­tu­re, pra­vi je Slo­bo­dan Ra­ki­tić, a po svoj pri­li­ci i Mi­lu­tin Pe­tro­vić.

⁷¹ Na­ve­de­no de­lo, str. 105.

„No, za raz­li­ku od sig­na­li­zma, na­sta­vlja da­lje Ra­ki­tić, ko­ji, ta­ko re­ći, ni­šta ne ka­zu­je, ko­ji je pre ša­ra ne­go pe­sma, kod Pe­tro­vi­ća je i da­lje reč osnov­ni no­si­lac sud­bi­ne bi­ća.”

Kao što sam već vi­še pu­ta na­po­me­nuo, tra­di­ci­o­na­li­stič­ki i neo­tra­di­ci­o­na­li­stič­ki kri­ti­ča­ri svo­je ne­gi­ra­nje sig­na­li­zma iz­vo­de go­to­vo po is­toj še­mi: u po­čet­ku, uglav­nom, iz ne­zna­nja (P. Pro­tić), a ka­sni­je sve­sno i sa kri­vo­tvo­ri­telj­skim na­me­ra­ma (J. Lu­kić) oni iz­jed­na­če sig­na­li­zam sa sig­na­li­stič­kom vi­zu­el­nom po­e­zi­jom i on­da ga jed­no­stav­no, kao i Ra­ki­tić, ovom pri­li­kom, eli­mi­ni­šu iz li­te­ra­tu­re. Kod Ra­ki­ti­ća to je ve­o­ma pro­vid­no, jer u pret­hod­noj re­če­ni­ci on go­vo­ri o „kom­pju­ter­skom na­či­nu pi­sa­nja sti­ho­va”, što, na­rav­no, pret­po­sta­vlja upo­tre­bu re­či, od­no­sno je­zi­ka, da bi ga od­mah za­tim, u sa­svim pro­ti­vu­reč­nom is­ka­zu, ne­gi­rao kao „ša­ru” ko­ja „ni­šta ne ka­zu­je”.

⁷² Mi­o­drag Pe­ri­šić: Na te­re­nu pe­sni­štva, Knji­žev­ne no­vi­ne, 26. I 1980.

⁷³ Isto.

⁷⁴ Isto..

⁷⁵ Isto.

⁷⁶ Da ni­sam usa­mljen u ovoj svo­joj tvrd­nji na­vešći i mi­šlje­nje pe­sni­ka i kri­ti­ča­ra Žar­ka Đu­ro­vi­ća:

„Mi­ro­ljub To­do­ro­vić, ro­do­na­čel­nik sig­na­li­zma u nas, kroz vi­še stva­ra­lač­kih vi­do­va, a po­seb­no kroz po­e­zi­ju Ki­ber­na, ko­ja je, uz­gred da ka­že­mo, po­slu­ži­la kao ri­tam­sko-zna­čenj­ska osno­va za knji­gu pje­sa­ma Mi­lu­ti­na Pe­tro­vi­ća Gla­va na pa­nju, uvo­di u stih slo­žen poj­mov­ni na­gla­sak, ko­ji je ujed­no i ne­ka vr­sta ata­ka na jed­no­smjer­nu po­e­zi­ju za­no­sa, (...) To je je­zik eks­pe­ri­men­tal­nog ko­va, tzv. 'ma­šin­ski je­zik'. Taj je­zik ima neo­bič­ne aku­stič­ke pro­blje­ske, a u zna­čenj­skoj sfe­ri mo­de­lo­van je kao svo­je­vr­sna sen­za­ci­ja“.

U tek­stu Sig­na­li­zam — ob­lik sa­vre­me­ne pe­snič­ke avan­gar­de, Omla­din­ski po­kret broj 120, Ti­to­grad, mart 1984.

Slič­no za­pa­ža­nje (po­vod je knji­ga S. Ra­ki­ti­ća Od Ita­ke do pri­vi­đe­nja), ima i kri­ti­čar Ži­van S. Živ­ko­vić:

„Strah od no­vog i od eks­pe­ri­men­ta (bi­va li no­vog bez eks­pe­ri­men­ta? ) po­seb­no se is­po­ljio u ese­ju o Mi­lu­ti­nu Pe­tro­vi­ću, či­je je 'pre­vrat­nič­ke' knji­ge Gla­va na pa­nju i Pro­me­na pro­pra­tio sker­li­ćev­skim je­zi­kom, iako je oce­na o ovom pe­sni­ku vr­lo vi­so­ka. 'Pe­snik se kre­će kao u bu­ni­lu; nje­go­ve pe­sme su ri­tam sa­mog bu­ni­la'...itd. Ovaj Pro­rok, i en­fant ter­ri­ble, ko­ji je to po­stao za Ra­ki­ti­ća, i ne sa­mo za nje­ga, iako se u po­me­nu­tim knji­ga­ma i te ka­ko ko­ri­stio is­ku­stvi­ma sig­na­li­sta (i to onim kon­kret­nim, ne po­e­tič­kim!)...”

Vi­di pri­kaz Me­re­nja sta­rim me­ri­li­ma, Le­to­pis Ma­ti­ce srp­ske broj 5, maj 1986, str. 798—799.

⁷⁷ Po­et­sko i an­ti­po­et­sko (Okru­gli sto o mla­doj srp­skoj li­ri­ci), Knji­žev­nost, broj 1, 1981.

⁷⁸  Isto, str. 87.

⁷⁹ Isto.

⁸⁰ Ovu igru sa pa­tro­ni­ma i pa­tro­na­ti­ma, u na­šim knji­žev­nim pri­li­ka­ma i ne­pri­li­ka­ma, do­bro ocr­ta­va Sr­ba Ig­nja­to­vić u tek­stu Kri­jum­čar kao stva­ra­lac:

„No, kri­jum­čar je spre­man da se od­va­ži na no­ve po­du­hva­te tek po­što na­đe dru­štvo srod­ni­ka, in­kar­na­ci­ju istog rop­skog du­ha ko­jim je i sam pro­žet. Taj skup za­tim, oform­lju­je sa­te­lit­sko te­lo ko­je kru­ži oko za­jed­nič­kog pa­tro­na/pa­tro­na­ta. U da­ljem raz­vo­ju stva­ri kri­jum­ča­ri će na­sto­ja­ti svim si­la­ma da se te­lo ko­je su upra­vo ofor­mi­li do­če­pa iz­ve­snog, ma­kar i pe­ri­fer­nog 'punk­ta', a on­da in­sti­tu­ci­o­na­li­zu­je i kon­zer­vi­ra. Ni­je is­klju­če­no da će pri to­me po­tra­ži­ti isto­mi­šlje­ni­ke i sim­pa­ti­ze­re u dru­štve­nim in­sti­tu­ci­ja­ma ko­je su im do­stup­ne, ka­ko bi ko­ke­to­va­li sa nji­ma, ko­mu­ni­ci­ra­li i sa­ra­đi­va­li.”

Knji­žev­na reč, broj 186—187, 10—25.1 V, 1982. Isto i u tek­stu Li­te­rar­ni fan­to­mi, u knji­zi S. Ig­nja­to­vi­ća: Tekst i svet, Pri­šti­na, 1982, str. 7-11.

⁸¹ Ži­van S. Živ­ko­vić: Sig­na­li­stič­ka po­e­zi­ja — no­va pe­snič­ka avan­gar­da, Knji­žev­nost i je­zik, broj 1, 1984, str. 1—11. Isto i u Živ­ko­vi­će­voj knji­zi Or­bi­te sig­na­li­zma, Be­o­grad, 1985, str. 94—107,

⁸² Mi­li­vo­je Pa­vlo­vić: Sig­na­li­zam u sve­tu i svet u sig­na­li­zmu, po­go­vor u knji­zi Sig­na­li­zam u sve­tu, Be­o­grad, 1984, str. 105-107.

Tekst Sig­na­li­zam i srp­sko pe­sni­štvo se­dam­de­se­tih go­di­na ob­ja­vljen je u ča­so­pi­su Knji­žev­nost, 1986. go­di­ne u če­ti­ri na­stav­ka, bro­je­vi: 5, 6-7, 8-9 i 10. Iste go­di­ne ob­ja­vljen je i u knji­zi Pev­ci sa Baj­lon-skve­ra i mo­ja fr­ka sa nji­ma, No­vo de­lo, Be­o­grad, 1986.

NI­ŠKE ANI­MO­ZNO­STI

KR­NJA  REČ O ŠUM­NOM VRE­ME­NU

(Po­le­mi­ka s hro­ni­ča­rem ni­ških po­le­mi­ka)

Obi­man tekst Reč i vre­me Dra­go­lju­ba Jan­ko­vi­ća, po­zna­tog ni­škog no­vi­na­ra, ured­ni­ka, po­zo­ri­šnog kri­ti­ča­ra i pri­po­ve­da­ča, jed­nog od vred­nih ani­ma­to­ra kul­tur­nog ži­vo­ta u Ni­šu, ob­ja­vljen u Gra­di­ni broj 5-6, 1984. go­di­ne, neo­spor­no za­slu­žu­je pa­žnju či­ta­la­ca.¹⁾ Naj­pre, jer je ve­o­ma ma­lo tek­sto­va ese­ji­stič­kih, ili kao ovaj, hro­ni­čar­skih o če­tr­de­se­to­go­di­šnjem kul­tur­nom, po­seb­no knji­žev­nom ži­vo­tu Ni­ša, o po­je­di­nim va­žnim do­ga­đa­ji­ma, lič­no­sti­ma ni­škog knji­žev­nog kru­ga, pre­lom­nim tre­nu­ci­ma u kul­tu­ri gra­da.

Ni­ški knji­žev­ni­ci kao da se sti­de stva­ra­la­štva svo­jih ko­le­ga, pa čak, re­kao bih, na ne­ki na­čin, i sop­stve­nog ra­da. Sem iz­u­zet­nog, na­dah­nu­tog i za bu­du­će is­tra­ži­va­če dra­go­ce­nog tek­sta Vi­do­sa­va Pe­tro­vi­ća Se­ća­nje na Bran­ka Milj­ko­vi­ća ili pe­sni­kov uz­let, (Gra­di­na, broj 4, 1981), ni­sam ni­šta slič­no pro­či­tao o Gor­da­ni To­do­ro­vić²⁾, Velj­ku Vi­da­ko­vi­ću, da po­me­nem sa­mo one ko­ji ni­su ži­vi. A mno­gi su po­zna­va­li ove pe­sni­ke i dru­go­va­li sa nji­ma. Ću­ti se i što je još tra­gič­ni­je za­bo­ra­vlja se. Če­sto na­mer­no i zlo­na­mer­no.

Raz­lo­zi ko­ji su me na­gna­li da se ja­vim po­vo­dom Jan­ko­vi­će­ve hro­ni­ke, iako, kao što re­koh, ona za­slu­žu­je pa­žnju, jer je na ne­ki na­čin pi­o­nir­ska, je­su pre sve­ga kri­tič­ke i po­le­mič­ke pri­ro­de. Kri­tič­ke, jer o pre­ćut­ki­va­nju je reč. Po­le­mič­ke, jer to je je­di­ni na­čin da se po­je­di­ni pro­pu­sti is­pra­ve. Uka­za­ću na ne­ke Jan­ko­vi­će­ve pre­vi­de i ne­do­sled­no­sti ko­ji ga, ipak, kva­li­fi­ku­ju kao pri­lič­no ne­po­u­zda­nog hro­ni­ča­ra.

Na se­dam­de­set stra­ni­ca štam­pa­nog tek­sta, hro­no­lo­ški ob­ra­đu­ju­ći dva­de­set go­di­na po­le­mi­ka u Ni­šu, Dra­go­ljub Jan­ko­vić „uspe­va“ da za­bo­ra­vi, ili na­mer­no pre­ću­ti, jed­no, neo­spor­no, ve­o­ma zna­čaj­no knji­žev­no i kul­tur­no ime ovog gra­da: Ve­se­li­na Ili­ća.³⁾ Ne že­lim ovom pri­li­kom du­blje da ula­zim u po­bu­de i raz­lo­ge ovog pre­ćut­ki­va­nja i iz­o­sta­vlja­nja, pret­po­sta­vlja­ju­ći da će Jan­ko­vić sam ob­ja­sni­ti šta ga je na­ve­lo da ova­ko po­stu­pi.

Dru­gi Jan­ko­vi­ćev pre­vid od­no­si se na iz­da­vač­ku de­lat­nost Knji­žev­nog dru­štva Ne­stor Žuč­ni. Na­vo­de­ći šta je sve Knji­žev­no dru­štvo tih go­di­na iz­da­lo: nje­go­vu knji­gu pro­ze Od­la­zak (1963), zbir­ke pe­sa­ma Pri­pi­to­mlje­na sve­tlost Di­mi­tri­ja Mi­len­ko­vi­ća i Ve­šti­na dna, Do­bri­vo­ja Jev­ti­ća kao i iz­bor ni­ških pe­sni­ka Po­hva­la va­tri (1964), Dra­go­ljub Jan­ko­vić pot­pu­no pred­vi­đa ob­ja­vlji­va­nje mo­je knji­ge (po­e­me) Pla­ne­ta (1965). Ovaj pre­vid ni­je slu­ča­jan. On me je, u stva­ri, pod­se­tio na iz­ve­snu ani­mo­znost ko­ju je Jan­ko­vić još ta­da po­ka­zi­vao pre­ma mom stva­ra­lač­kom ra­du. Ta se ani­mo­znost upra­vo is­po­lji­la pri­li­kom ob­ja­vlji­va­nja Pla­ne­te. Bu­du­ći je­dan od ured­ni­ka ovog iz­da­nja, za­jed­no sa Mi­len­ko­vi­ćem i Jev­ti­ćem, Jan­ko­vić je po­ku­šao da iz po­e­me Pla­ne­ta iz­ba­ci njen naj­sig­na­li­stič­ki­ji deo Na­uč­na is­pi­ti­va­nja na Pla­ne­ti. Ar­gu­men­ti ko­je je on ta­da upo­tre­bio po­ku­ša­va­ju­ći da od­stra­ni ovaj, pre­ma ne­kim no­vi­jim tu­ma­če­nji­ma, mo­žda ključ­ni, pro­gram­ski seg­ment po­e­me su ar­gu­men­ti svih po­to­njih ne­ga­to­ra sig­na­li­zma, avan­gard­nog stva­ra­lač­kog po­kre­ta či­je su pr­vo­bit­ne s­ci­jen­ti­stič­ke ide­je, po­red in­tu­i­tiv­nih (pe­snič­kih), tih go­di­na do­bi­ja­le i svo­je čvr­šće dis­kur­ziv­no-po­le­mič­ke ob­li­ke upra­vlje­ne pro­tiv vla­da­ju­će tra­di­ci­o­na­li­stič­ke i neo­sim­bo­li­stič­ke po­e­zi­je i po­e­ti­ke.

Is­klju­či­va­nje Ve­se­li­na Ili­ća, kao po­le­mi­ča­ra, i za­bo­ra­vlja­nje Pla­ne­te, što se, (a Jan­ko­vić to do­bro zna), mo­že la­ko po­ve­za­ti, či­ne da nje­go­va hro­ni­ka pred­sta­vlja kr­nju reč o jed­nom, da upo­tre­bim bla­gi, me­ta­for­nič­ni, žar­gon­ski iz­raz, šum­nom (bo­ga­tom) vre­me­nu ni­ške kul­tur­ne isto­ri­je.

NA­PO­ME­NE

¹ Za me­ne po­seb­no je bio in­te­re­san­tan i uz­bu­dljiv pr­vi deo hro­ni­ke u ko­me se go­vo­ri o knji­žev­nom ži­vo­tu Ni­ša po­čet­kom i sre­di­nom pe­de­se­tih go­di­na; o bor­bi stva­ra­la­ca mo­der­ni­sta, na če­lu sa mla­dim, in­te­lek­tu­al­no ve­o­ma vi­spre­nim Mi­o­dra­gom Pe­tro­vi­ćem, pro­tiv ra­zno­ra­znih „po­li­ca­ja­ca du­ha“ i žda­no­vi­stič­ki na­stro­je­nih kul­tur­tre­ge­ra ko­ji su u pi­sa­nju ovog ta­len­to­va­nog kri­ti­ča­ra vi­de­li „lu­ta­nje po ide­a­li­stič­koj fi­lo­zof­skoj ma­gli ma­lo­gra­đan­šti­ne“, pod­me­ću­ći mu isto­vre­me­no „na­me­ru da da ne­ga­tiv­nu ana­li­zu na­še stvar­no­sti“, od­no­sno op­tu­žu­ju­ći ga da nje­go­vi na­pi­si ima­ju za cilj „da kom­pro­mi­tu­ju po­sto­ja­nje slo­bo­de da­nas....“

Pe­tro­vi­će­va bor­ba sa ne­mer­lji­vim si­la­ma knji­žev­ne i kul­tur­ne bi­ro­kra­ti­je, ide­o­lo­škom usko­gru­do­šću, i pre sve­ga, i iz­nad sve­ga, ljud­skom i stva­ra­lač­kom stu­pid­no­šću, iz­gle­da mi u ovom tre­nut­ku in­spi­ra­tiv­nom i vred­nom jed­ne du­blje i sve­stra­ni­je ana­li­ze u kon­tek­stu slič­nih su­ko­ba u ju­go­slo­ven­skoj kul­tu­ri pe­de­se­tih go­di­na.

² Gor­da­na To­do­ro­vić, ne­ka­da sla­vlje­na kao „pe­snič­ka lič­nost sva po­le­gla po ovom na­šem je­zi­ku“ i ve­li­ka za­go­net­ka srp­ske po­e­zi­je (Mi­hiz) po­sled­njih go­di­na po­sta­je sve vi­še svo­je­vr­stan slu­čaj u na­šoj knji­žev­no­sti, na ivi­ci opa­kog po­no­ra ćut­nje i za­bo­ra­va, bez iza­bra­nih pe­sa­ma, bez ozbilj­ni­je ana­li­ze nje­nog stva­ra­la­štva. Ova „po­e­te­sa bli­sta­ve bu­duć­no­sti“, ka­ko ju je Bran­ko Milj­ko­vić na­zvao, još za ži­vo­ta je bi­la na­pu­šte­na od onih kri­ti­ča­ra ko­ji su je sre­di­nom pe­de­se­tih ko­va­li u zve­zde. Sa­da pet go­di­na na­kon smr­ti, (av­gu­sta 1984. ka­da ovo pi­šem na­vr­ša­va se ta pe­to­go­di­šnji­ca), ne­ma je u iz­da­vač­kim pla­no­vi­ma, ne­ma je u an­to­lo­gi­ja­ma, nje­no ime se sve re­đe po­mi­nje u pre­gle­di­ma no­vi­je srp­ske knji­žev­no­sti. Za to ni­je kri­va ona, njen ži­vot „do sr­ca ne­čim oša­ma­ren“, još ma­nje nje­na po­e­zi­ja, taj „cvet od ka­plji­ca kr­vi na (.....) usna­ma“, kri­vi su na­ša su­ro­va in­do­lent­nost i naš za­bo­rav.

³ Ve­se­lin Ilić se sa­svim uz­gred i kraj­nje mar­gi­nal­no po­mi­nje, sa­mo u jed­nom tre­nut­ku, kao je­dan od ured­ni­ka, (za­jed­no sa D. Jan­ko­vi­ćem i Sa­vom Pen­či­ćem), edi­ci­je Ma­la bi­bli­o­te­ka.

NI­ŠKE ANI­MO­ZNO­STI

Obes­hra­bri­va­nje po­le­mi­ke

Od­mah na po­čet­ku mo­ram da iz­lo­žim svo­je ne­sla­ga­nje sa na­či­nom na ko­ji je Gra­di­na pre­zen­to­va­la mo­ju po­le­mi­ku s Dra­go­lju­bom Jan­ko­vi­ćem. Taj na­čin ni­je uobi­ča­jen u ova­kvim slu­ča­je­vi­ma i, bez ob­zi­ra na svu na­iv­nu lu­ka­vost, pri­med­be da ured­ni­štvo to či­ni (oba tek­sta ob­ja­vlju­je u istom bro­ju), „ka­ko bi či­ta­o­ci ima­li pred so­bom ce­li­nu pri­med­bi i ob­ja­šnje­nja“, on go­vo­ri o jed­nom, re­kao bih, ne­do­pu­sti­vom sta­vu ured­ni­štva da una­pred, ako je to mo­gu­će, obes­hra­bri pa čak i pa­ra­li­še sva­ku po­le­mi­ku.

Ured­ni­štvo, iz­gle­da, u ovo­me već ima od­re­đe­na is­ku­stva ko­ja na ža­lost pre­te da po­sta­nu stal­na prak­sa. Raz­lo­zi će se, na­rav­no, uvek na­ći i objek­tiv­ni i su­bjek­tiv­ni. Po­sta­vlja se sa­mo pi­ta­nje za­što je to ta­ko? „Da li je u pi­ta­nju kon­for­mi­zam, li­ni­ja ma­njeg ot­po­ra, strah od po­sle­di­ca, li­ni­ja ne­za­me­ra­nja, ili pak za­tvo­re­nost gla­si­la u ko­ji­ma bi se ova vr­sta stva­ra­lač­kog di­ja­lo­ga vo­di­la?“ Ove re­či pe­sni­ka i knji­žev­nog kri­ti­ča­ra Bla­go­ja Glo­zi­ća, iz­re­če­ne po­vo­dom evi­dent­nog iš­če­za­va­nja po­le­mič­kih di­ja­lo­ga u sa­da­šnjem kul­tur­nom ži­vo­tu Ni­ša, mo­gu se mir­ne du­še upu­ti­ti čla­no­vi­ma ured­ni­štva Gra­di­ne i nje­nom glav­nom i od­go­vor­nom ured­ni­ku Sa­ši Ha­dži Tan­či­ću. Po­vo­dom po­le­mi­ke ko­ju vo­dim i na­či­na na ko­ji je ona pre­zen­to­va­na u ča­so­pi­su, sa svim onim teh­nič­kim „oma­ška­ma“, pe­ti­ti­ti­ma i dru­gim oma­lo­va­ža­va­ju­ćim ape­ti­ti­ma, do­dao bih još ne­što: reč je o po­zna­tim ni­škim ani­mo­zno­sti­ma. Li­ni­ja ma­njeg ot­po­ra, strah od po­sle­di­ca, ani­mo­znost, upra­vo su do­ve­le do to­ga da Dra­go­ljub Jan­ko­vić, u svo­joj hro­ni­ci Reč i vre­me, za­bo­ra­vi na po­le­mič­ke član­ke Ve­se­li­na Ili­ća. A ti tek­sto­vi po­sto­je i sva­ki iole pa­žlji­vi­ji is­tra­ži­vač će ih za­pa­zi­ti i re­gi­stro­va­ti.

Po­le­mič­ki ob­ra­ču­ni Ve­se­li­na Ili­ća

U jed­nom od ta­kvih, da to od­mah po­ten­ci­ram, iz­ra­zi­to po­le­mič­kih tek­sto­va, ob­ja­vlje­nom u Na­rod­nim no­vi­na­ma od 26. ok­to­bra 1963. go­di­ne pod na­slo­vom O jed­noj knji­zi, (sa nad­na­slo­vom Oči sa­vre­me­ni­ka), Ve­se­lin Ilić ve­o­ma oštro re­a­gu­je po­vo­dom bro­šu­re Bu­banj či­ji je autor Đor­đe Sta­men­ko­vić, ta­da­šnji uprav­nik sre­skog ar­hi­va. Bro­šu­ra je ob­ja­vlje­na pri­god­no po­vo­dom ot­kri­va­nja spo­me­ni­ka na me­stu dva­na­est hi­lja­da stre­lja­nih na Bub­nju, i baš taj mo­me­nat „oži­vlja­va­nja isto­ri­je“ pre­ma re­či­ma Ve­se­li­na Ili­ća, ni­je smeo bi­ti obe­le­žen ob­ja­vlji­va­njem jed­nog ta­kvog „ne­u­spe­log hro­ni­čar­sko-pu­bli­ci­stič­kog po­ku­ša­ja“. Za Ili­ća bro­šu­ra Bu­banj Đ. Sta­men­ko­vi­ća „pred­sta­vlja pro­ma­šaj ko­ji ni­ka­ko ne bi tre­ba­lo da se po­no­vi u ova­kvim i slič­nim tre­nu­ci­ma u bu­duć­no­sti“. Ono što Ilić naj­vi­še za­me­ra Sta­men­ko­vi­ću je­ste loš stil, „pa­te­ti­zo­va­ne re­če­nič­ne ti­ra­de“, po­sle ko­jih se u či­ta­o­cu „ja­vlja ot­por pre­ma ova­kvom po­vr­šnom i ne­sreć­nom do­ku­men­to­va­nju isto­ri­je Bub­nja“.

Na­šav­ši da Sta­men­ko­vi­će­va knji­ži­ca vr­vi od ra­zno­ra­znih stil­skih „pa i ne­pi­sme­nih je­zič­kih ga­li­ma­ti­ja­sa“, što či­ni da je ona po­sta­la i svo­je­vr­sno „sve­do­čan­stvo ne­u­ku­sa“, Ve­se­lin Ilić po­le­mi­še čak i sa Od­bo­rom za ot­kri­va­nje spo­me­ni­ka i pro­sla­vu na Bub­nju. On ovom Od­bo­ru za­me­ra što „u gra­du od sto hi­lja­da sta­nov­ni­ka“ ni­je mo­gao da na­đe „bo­ljeg lek­to­ra, (lek­to­ru iz­vr­šio Mi­o­drag Aran­đe­lo­vić)“, ka­ko bi se bar de­li­mič­no ubla­ži­la „ne­pri­jat­nost ko­ju mi sa­vre­me­ni­ci mo­že­mo su­tra da do­ži­vi­mo ka­da tre­nu­ci bu­banj­skog ju­bi­le­ja bu­du po­sta­li isto­ri­ja“.

Simp­to­ma­tič­no je da dru­gi po­le­mič­ki tekst Ve­se­li­na Ili­ća, na ko­ji ću se ov­de po­zva­ti, Dra­go­ljub Jan­ko­vić već na­vo­di u svom od­go­vo­ru na mo­je za­mer­ke po­vo­dom pre­ćut­ki­va­nja ovog zna­čaj­nog na­uč­ni­ka, knji­žev­ni­ka, kul­tur­nog i dru­štve­nog rad­ni­ka. Ili­ćev tekst Avan­gard­ni pe­snik Mi­ro­ljub To­do­ro­vić, Jan­ko­vić je kao od­go­vor­ni ured­nik ča­so­pi­sa Gra­di­na ob­ja­vio u fe­bru­ar­skom bro­ju 1967. go­di­ne. Pret­po­sta­vljam da je on ovaj tekst, ka­da ga je ob­ja­vlji­vao pre osa­ma­est go­di­na, i pro­či­tao; ali, ni­sam si­gu­ran da ga je či­tao ka­sni­je dok je pri­ku­pljao gra­đu i pi­sao svo­ju hro­ni­ku Reč i vre­me. Tač­no je, kao što na­vo­di Jan­ko­vić, da se ra­di o afir­ma­tiv­nom tek­stu, ali isto­vre­me­no čak i ne mno­go pa­žljiv či­ta­lac uoči­će nje­gov iz­ra­zi­to po­le­mič­ki ton i ka­rak­ter. Za­pra­vo, u ve­ćem de­lu svog tek­sta Ve­se­lin Ilić po­le­mi­še sa be­o­grad­skim kri­ti­ča­rem Osto­jom Ki­si­ćem, ko­ji je 1966. go­di­ne u Pro­ku­plju, na Hi­sa­ru, „pri­li­kom pe­snič­kih sve­ča­no­sti (....) ba­ha­to po­ku­šao da dr­ži po­u­ke Ni­šli­ja­ma da tre­ba da iz­da­ju knji­ge o ne­go­va­nju ku­ku­ru­za a da se sa iz­da­vač­kom de­lat­no­šću ne bak­ću ka­da se u to ne raz­u­me­ju“. Po­vod za ovu po­le­mi­ku, za­po­če­tu na Hi­sa­ru a na­sta­vlje­nu u Gra­di­ni, ko­ju je Jan­ko­vić ure­đi­vao, bi­la je mo­ja knji­ga Pla­ne­ta.

Ova dva pri­me­ra su sa­svim do­volj­na da po­tvr­de či­nje­ni­cu da je Ve­se­lin Ilić kao po­le­mi­čar, od stra­ne ne­do­volj­no po­u­zda­nog hro­ni­ča­ra Dra­go­lju­ba Jan­ko­vi­ća, jed­no­stav­no pre­ću­tan.

Sla­bo pam­će­nje Dra­go­lju­ba Jan­ko­vi­ća

Što se ti­če Jan­ko­vi­će­vog po­ku­ša­ja da, kao ured­nik edi­ci­je Ma­la bi­bli­o­te­ka Knji­žev­nog dru­štva Ne­stor Žuč­ni, iz mo­je knji­ge iz­ba­ci, po nje­mu estet­ski i po­et­ski ne­po­ću­dan, za­vr­šni deo po­e­me Na­uč­na is­pi­ti­va­nja na Pla­ne­ti, mo­gu se po­zva­ti sa­mo na ono što znam i što sam već re­kao. Jan­ko­vi­ću,  na­rav­no, mo­ram bi­ti za­hva­lan što u tom po­ku­ša­ju ni­je bio is­traj­ni­ji. On se po­zi­va na svo­je, ka­ko sam ka­že sla­bo pam­će­nje, za­bo­rav­nost, („ne se­ćam se vi­še ni mno­go va­žni­jih de­ta­lja od ovog ure­đi­vač­kog...“). Da je ovaj hro­ni­čar za­i­sta za­bo­ra­van mo­gli smo vi­de­ti i iz pret­hod­nih pri­me­ra. No, on nam i u sa­mom tek­stu Ipak – pot­pu­na reč, u na­o­ko sit­nom de­ta­lju, pru­ža još je­dan do­kaz svo­je za­bo­rav­no­sti i ne­po­u­zda­no­sti. U nje­mu dva pu­ta (što zna­či da ni­je oma­ška), Jan­ko­vić po­mi­nje na­slov Put u Zve­zda­li­ju. Pr­vo kao na­slov mo­je zbir­ke a ka­sni­je kao na­slov ob­ja­vlje­nih pe­sa­ma. Na­slov mo­je knji­ge, ko­ju je Gra­di­na ob­ja­vi­la 1971. go­di­ne, je Pu­to­va­nje u Zve­zda­li­ju. Na­slov pe­sa­ma u ča­so­pi­su Gra­di­na broj 1 iz 1967. go­di­ne, ko­je je Jan­ko­vić, ka­ko sam na­vo­di, kao od­go­vor­ni ured­nik ob­ja­vio je, ta­ko­đe, Pu­to­va­nje u Zve­zda­li­ju. Ko­li­ko je me­ni po­zna­to u ovom na­šem je­zi­ku, ko­ji Jan­ko­vić i ja če­šlja­mo već pro­pri­lič­no, put i pu­to­va­nje ne zna­če isto. Ali ša­lu na stra­nu mo­žda će Dra­go­ljub Jan­ko­vić u svom utu­ku po­ku­ša­ti da i me­ne i dru­ge uve­ri ka­ko je on, ipak, u pra­vu, i ka­ko sam ja na­ziv Pu­to­va­nje u Zve­zda­li­ju na­knad­no iz­mi­slio iz nje­mu ne­do­ku­či­vih raz­lo­ga.

Po­e­zi­ja ili blef – ni­ški apla­uz sig­na­li­zmu

Ka­da je u pi­ta­nju ani­mo­znost pre­ma sig­na­li­zmu Jan­ko­vić mo­že za­i­sta da bu­de mi­ran. Ni­je on ni pr­vi ni je­di­ni kul­tur­ni po­sle­nik iz Ni­ša ko­ji je sma­trao za po­seb­nu čast i za­do­volj­stvo da po već po­mo­dre­lim le­đi­ma sig­na­li­zma pre­po­zna i svoj ruč­ni rad. Za to ni­je čak ni po­treb­no da na­pre­že­mo na­še krh­ko se­ća­nje, do­volj­no je pre­li­sta­ti kom­ple­te ne­kih ni­ških no­vi­na iz tih vre­me­na. Za­u­ške, plje­ska­vi­ce, šlja­gar­ci do­la­zi­li su i sa one stra­ne oda­kle se naj­ma­nje na­da­lo. Ta­ko još ni dan­da­nas ne mo­gu da se ofrek­stim, ili da ka­žem to ele­gant­ni­je kao Jan­ko­vić, „raz­log ne mo­gu da do­ku­čim“, šta bi mom, ina­če, do­brom pri­ja­te­lju i dru­gu, bla­gom čo­ve­ku, ne­žnom pe­sni­ku Na­i­se, Di­mi­tri­ju Mi­len­ko­vi­ću da u Na­rod­nim no­vi­na­ma  od 23. ja­nu­a­ra 1971. go­di­ne, po­vo­dom po­ja­ve pr­vog bro­ja ča­so­pi­sa Sig­nal, ob­ja­vi čla­nak pod na­slo­vom Po­e­zi­ja ili blef? Ovaj na­slov do­sto­jan „cr­ne hro­ni­ke“ a ne kul­tur­ne ru­bri­ke ima i svoj pod­nal­sov: Je­dan od fi­nan­si­je­ra Gra­di­na, a re­dak­ci­ju či­ne, uglav­nom Ni­šli­je.

Da bi stvar bi­la ja­sni­ja, Sig­nal je or­gan sig­na­li­stič­kog po­kre­ta, ovaj po­kret (za Mi­len­ko­vi­ća pod zna­ci­ma na­vo­da), že­li da re­vo­lu­ci­o­ni­še umet­nost, da­kle da di­že bu­nu (bu­ne mi­ran umet­nič­ki na­rod, ne da­ju da pe­snič­ki bum­ba­ri i da­lje ma­zno ba­vr­lja­ju), a glav­ne bun­dži­je su „uglav­nom Ni­šli­je“. Pre­ma Di­mi­tri­ju Mi­len­ko­vi­ću, „ini­ci­ja­tor i po­kre­tač“ ce­le te fr­tut­me „je pe­snik Mi­ro­ljub To­do­ro­vić, du­go već po­znat kao stra­sni pri­vr­že­nik sig­na­li­stič­ke i kom­pju­ter­ske po­e­zi­je“. Pa­zi­te sa­mo na ovaj cr­no-hro­ni­čar­ski reč­nik: „du­go već po­znat“, da ne po­mi­njem ono „stra­sni“. Pa šta ura­di­ti sa tim bun­dži­ja­ma, sa tim Ni­šli­ja­ma pre­pu­nim ru­ši­lač­kih stra­sti, ko­ji ho­će, eto, da uni­šte na­šu umet­nost, na­šu po­e­zi­ju, naš bla­že­ni mir? Ne pred­la­že Mi­len­ko­vić ni­šta, ali za sva­ki slu­čaj is­pod svog tek­sta ob­ja­vlju­je jed­nu vi­zu­el­nu pe­smu i fo­to­gra­fi­ju s pot­pi­som „Mi­ro­ljub To­do­ro­vić i jed­na nje­go­va pe­sma“. Kao na onim po­ter­ni­ca­ma sa Di­vljeg za­pa­da: da na­rod vi­di šta je to i ko je to, da raz­lu­či po­e­zi­ju od ble­fa, da pre­po­zna, pa, ako  mo­že, i da upu­ca.

Od­mah po­sle Mi­len­ko­vi­ća ja­vi­će se u Li­stu mla­dih 68 (broj 62, 26. II 1971) i Sa­ša Ha­dži Tan­čić. Nje­gov apla­uz ni­je ta­ko di­rek­tan i gro­mo­gla­san kao Mi­len­ko­vi­ćev ali, uglav­nom, svo­di se na isto. I za Ha­dži Tan­či­ća, ko­ji će, ta­ko­đe, pr­stom po­ka­za­ti na „ni­šku sig­na­li­stič­ku gru­pu“, sig­na­li­sti „da­lje od eg­zi­bi­ci­o­ni­zma ni­su sti­gli“.

To­li­ko o ni­škim ani­mo­zno­sti­ma. U prak­si, kao što se vi­di, ista je svest ko­ja pre­ćut­ku­je Ve­se­li­na Ili­ća i ob­ru­ša­va se na sig­na­li­zam. Još jed­nom, po ko zna ko­ji put, po­tvr­di­la se sta­ra po­slo­vi­ca: Ne­mo propheta in pa­tria.  

Tekst Kr­nja reč o šum­nom vre­me­nu ob­ja­vljen je u ča­so­pi­su Gra­di­na broj 11, 1984, a tekst Ni­ške ani­mo­zno­sti u istom ča­so­pi­su broj 6, 1985. go­di­ne.

     

BE­LE­ŠKA O AUTO­RU

 

Mi­ro­ljub To­do­ro­vić ro­đen je 5. III 1940. go­di­ne u Sko­plju. Osmo­go­di­šnju ško­lu učio je u me­sti­ma oko Ve­li­ke Mo­ra­ve, gim­na­zi­ju u Ni­šu, di­plo­mi­rao je na Prav­nom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du. Osni­vač je i te­o­re­ti­čar sig­na­li­zma, srp­skog (ju­go­slo­ven­skog) neo­a­van­gard­nog stva­ra­lač­kog po­kre­ta i ured­nik In­ter­na­ci­o­nal­ne re­vi­je Sig­nal. Pi­še po­e­zi­ju, pro­zu, ese­je i ba­vi se mul­ti­me­di­jal­nom umet­no­šću.

Ob­ja­vlje­ne knji­ge po­e­zi­je: Pla­ne­ta (1965), Sig­nal (1970), Kyber­no (1970), Pu­to­va­nje u Zve­zda­li­ju (1971), Svi­nja je od­li­čan pli­vač (1971), Ste­pe­ni­šte (1971), Po­klon-pa­ket (1972), Na­rav­no mle­ko pla­men pče­la (1972), Tri­de­set sig­na­li­stič­kih pe­sa­ma (1973), Ge­jak glan­ca gu­ljar­ke (1974), Te­le­zur za tra­ka­nje (1977), In­sekt na sle­po­oč­ni­ci (1978), Al­gol (1980), Tex­tum (1981), Čor­ba od mo­zga (1982), Ge­jak glan­ca gu­ljar­ke (dru­go pro­ši­re­no iz­da­nje, 1983), Chi­ne­se Ero­tism (1983), No­ka­ut (1984), Dan na de­vič­nja­ku (1985), Za­ću­tim je­za je­zik je­zgro (1986), Po­no­vo uz­ja­hu­jem Ro­si­nan­ta (iz­bor iz po­e­zi­je,1987), Be­lo­u­ška po­pi­je ki­šni­cu (1988), So­u­pe de cer­ve­au dans l Euro­pe de l Est (1988), Vi­dov dan (1989), Ra­do­sno rže Rzav (1990), Trn mu cr­ven i crn (1991), Am­ba­sa­dor­ska ki­bla (1991), Srem­ski će­vap (1991), Di­šem. Go­vo­rim (1992), Ru­men gu­šter ki­šu pre­tr­ča­va (1994), Strip­tiz (1994), De­vi­čan­ska Vi­zan­ti­ja (1994), Gla­sna ga­ta­lin­ka (1994), Is­plju­vak olu­je (1995), U ca­ra Tro­ja­na ko­zje uši (1995), Pla­ne­ta (za­jed­no sa po­e­mom Pu­to­va­nje u Zve­zda­li­ju dru­go pro­ši­re­no iz­da­nje, 1995), Smr­di­bu­ba (1997), Zve­zda­na mi­stri­ja (1998) Elek­trič­na sto­li­ca (1998), Re­cept za za­pa­lje­nje je­tre (1999), Azur­ni san (2000), Pu­canj u gov­no (2001), Go­ri go­vor (2002), Fo­ne­ti i dru­ge pe­sme (2005), Pla­vi ve­tar (2006), Pa­ra­lel­ni sve­to­vi (2006), Ra­na, reč i pe­sma (sa De­ja­nom Bo­go­je­vi­ćem, 2007),  Zlat­no ru­no (2007), Svi­nja je od­li­čan pli­vač i dru­ge pe­sme (2009), Lju­bav­nik ne­po­go­de (2009), Glad za ne­iz­go­vor­lji­vim (2010), Kiborg (2013).

Knji­ge pro­ze: Tek što sam otvo­ri­la po­štu (epi­sto­lar­ni ro­man, 2000), Do­še­ta­lo mi u uvo (ša­tro pri­če, 2005), Pro­zor (sno­vi, 2006),  Ša­tro pri­če (2007), Laj mi na đon (In­ter­net iz­da­nje, 2007), Šo­king-blu ( ša­tro ro­man, 2007), Ki­snem u ko­ko­šinj­cu (ša­tro žva­ke, 2008), Bo­li me blaj­bin­ger (ša­tro ro­man, 2009), Stal­no pro­va­lju­je bu­ve (In­ter­net iz­da­nje, 2009), Tor­ba od vr­bo­vog pru­ća (krat­ke pri­če, 2010), Dnev­nik 1989 (In­ter­net iz­da­nje, 2011), Dnev­nik 1985 (2012), Dnev­nik sig­na­li­zma 1979 – 1983, (2012), Ape­i­ron (in­ter­net iz­da­nje, 2013).

 Knji­ge ese­ja i po­le­mi­ka: Sig­na­lism (na en­gle­skom, 1973), Sig­na­li­zam (1979), Štep za šu­min­de­re – ko im štri­ka cre­va (1984), Pev­ci sa Baj­lon-skve­ra i mo­ja fr­ka sa nji­ma (1986),  Dnev­nik avan­gar­de (1990), Oslo­bo­đe­ni je­zik (1992), Igra i ima­gi­na­ci­ja (1993), Ha­os i Ko­smos (1994), Ka iz­vo­ru stva­ri (1995), Pla­ne­tar­na kul­tu­ra (1995), Žeđ gra­ma­to­lo­gi­je (1996), Sig­na­lism Yougo­slav cre­a­ti­ve mo­ve­ment (1998), Mi­scel­la­ne­ae (2000), Po­e­ti­ka sig­na­li­zma (2003), To­ko­vi neo­a­van­gar­de (2004), Je­zik i ne­iz­re­ci­vo (2011), Vre­me neo­a­van­gar­de (2012), Stvarnost i utopija (2013).

Knji­ge za de­cu: Miš u ob­da­ni­štu (2001), Ble­so­mer (2003).

An­to­lo­gi­je: Sig­na­li­stič­ka po­e­zi­ja (1971), Kon­kret­na, vi­zu­el­na i sig­na­li­stič­ka po­e­zi­ja (1975), Mail Art – Mail Po­e­try (1980).

Bo­ok­works: For­tran (1972), Ap­pro­ac­hes (1973), Sig­nal-Art (1980), Zla­ti­bor (1990), Šum­ski med (1992).

Po­e­zi­ja, ese­ji i in­ter­me­di­jal­ni ra­do­vi Mi­ro­lju­ba To­do­ro­vi­ća ob­ja­vlji­va­ni su na vi­še je­zi­ka u an­to­lo­gi­ja­ma, zbor­ni­ci­ma, ka­ta­lo­zi­ma, li­sto­vi­ma i ča­so­pi­si­ma: Ita­li­je, Ma­đar­ske, Austri­je, Ne­mač­ke, Fran­cu­ske, Špa­ni­je, Por­tu­ga­la, Švaj­car­ske, Če­ške, Polj­ske, Li­tva­ni­je, Šved­ske, Ru­si­je, Fin­ske, Islan­da, Ve­li­ke Bri­ta­ni­je, Dan­ske, Ho­lan­di­je, Bel­gi­je, SAD, Ka­na­de, Mek­si­ka, Uru­gva­ja, Bra­zi­la, No­ve Ka­le­do­ni­je, Ju­žne Ko­re­je, Ja­pa­na i Austra­li­je.

Ovaj autor imao je če­tr­na­est sa­mo­stal­nih, a iz­la­gao je na pre­ko šest sto­ti­na ko­lek­tiv­nih me­đu­na­rod­nih iz­lo­žbi cr­te­ža, ko­la­ža, vi­zu­el­ne po­e­zi­je, mejl-ar­ta i kon­cep­tu­al­ne umet­no­sti.

Na­gra­de: ''Pa­vle Mar­ko­vić Ada­mov'' 1995. go­di­ne, za po­et­ski opus i ži­vot­no de­lo; ''Oskar Da­vi­čo'', za naj­bo­lju knji­gu ob­ja­vlje­nu u 1998. go­di­ni (''Zve­zda­na mi­stri­ja''); ''To­dor Ma­noj­lo­vić'' 1999. go­di­ne, za mo­der­ni umet­nič­ki sen­zi­bi­li­tet; ''Vu­ko­va na­gra­da'' 2005. go­di­ne, za iz­u­ze­tan do­pri­nos raz­vo­ju kul­tu­re u Sr­bi­ji i na sve­srp­skom kul­tur­nom pro­sto­ru; na­gra­da Vu­ko­ve za­du­žbi­ne za umet­nost 2007. go­di­ne za zbir­ku pe­sa­ma Pla­vi ve­tar; na­gra­da ''Zlat­no slo­vo'' 2008. za knji­gu Ša­tro pri­če u iz­da­nju Srp­ske knji­žev­ne za­dru­ge kao ''naj­bo­lje knji­ge krat­ke pro­ze ob­ja­vlje­ne u 2007. go­di­ni''; ''Pri­zna­nje Kr­le­ža za ži­vot­no de­lo'' 2010; ''Po­ve­lja za ži­vot­no de­lo'' Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Sr­bi­je 2010. i ''Zlat­ni be­o­čug'' 2011. za traj­ni do­pri­nos kul­tu­ri Be­o­gra­da. 

http://www.miroljubtodorovic.com/
http://mtodorovic2.blogspot.com/
http://www.rastko.org.rs/knjizevnost/signalizam/index.php#_rastko

http://signalism1.blogspot.com